Борац за ослобођење народа и отечества – Павле Поповић

0

Павле Поповић (средина 18. вијека, Вранић — 20. децембар 1816, Вранић) био ратник и дипломата, учесник у Првом и Другом српском устанку, члан Правитељствујушћег совјета српског и члан Народне канцеларије у Београду.

Средином 18. века у Вранић су дошли Тодор и Милица Поповић, са четири сина и синовцем. Њихови синови Димитрије и Атанасије су били свештеници, а Јован, звани Јока, био је старешина задруге Поповића. Павле је био управ „рођен“ за народне послове, како је рекао Петар Јокић Милану Ђ. Милићевићу: „Војник и саветник како ваља“.

После Кочине крајине, он је у Вранићу изабран за кнеза. Све до Првог српског устанка водио је борбе против Турака, иако је био пријатељ са Аганлијом. Избегао је Сечу кнезова 1804. године захваљујући том пријатељству и том приликом је спасао своје пријатеље Јанка Катића, Симу Марковића, Милисава Чамџију и друге.

Пред крај устанка дошао је у сукоб са Карађорђем, а када се уверио да је овај напустио Србију, и он са својом породицом прелази у Срем 1813. године. Када је чуо да је почео Други српски устанак 1815. године, вратио се у Вранић и наставио борбу против Турака. Био је један од посредника између Турака и кнеза Милоша. Због ране под плећком, коју никако није могао да залечи, вратио се у Вранић. Пре смрти спасао је свога кума Симу Марковића, уз помоћ тадашњег вранићког кнеза Павла Маринковића, од освете кнеза Милоша.

Умро је у Вранићу, 8.12.1816. године, сахрањен је у црквеној порти, а на његовом гробу пише: „Врсни Србин, борац за ослобођење народа и отечества свог за време устанка Карађорђа и кнеза Милоша 1804. и 1815, одликовани члан Првог народног суда, Павле Поповић.“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*