Борис Јашовић: Сабајле код Вучића

0

У премодерној Србији, нарочито у ери пре Сретењског устава, Коџа Милош је обичавао да повремено прима људе из народа, саслуша њихове проблеме и ако узмогне – да им штогод помогне.

Једном таквом приликом, рече му један човек из народа (сав у ритама) да је повише његовог села радила спахијска воденица, али да је за време буне изгорела па да због тога народ мора носити жито на мељаву чак у треће село.

,,Ја сам”, рече му човек, „сиромах, али добар мајстор, обновио бих воденицу али се кмет томе противи.”

„Чиниш волико”, узвикну Милош, а онда пријатељски приупита човека, „да ли би ти могао малко помакнути ту воденицу узводно?”

„Бих”, одговори му овај к’о из топа.

„Е, ондак учини тако јер ако воденица није на старом месту, нико ти ништа не може.”

Коџа Милош Обреновић био је неписмен али прагматичан владар који је политику посматрао кроз тројство разума, прорачуна и трговине. За народ је говорио да је превртљива стока. „Рикнуће болно, али чим му се затегне трбушина од доброг јела, све ће заборавити.” Ипак, Милош је (без обзира на све) заслужан за ударање темеља модерној српској држави. Насупрот томе, његову аутократску владавину треба посматрати искључиво у контексту времена у којем је живео.

Данас, 156 година након Милошеве смрти – у модерној и институционално уређеној Србији, која незаустављиво корача европским путем, некакав нови Коџа није прихватљив. Времена су се променила. Гарант нормалног живота грађана представљају демократске институције и владавина права, поштовање процедура и једнакост пред законом, неговање људских права и слобода. Тако је барем на папиру. У пракси, међутим, дух Коџе Милоша увелико шета Србијом. Премијер Вучић је, на пример, поред тога што се иначе за све пита, увео још и праксу да једном месечно прима људе из народа, саслуша њихове проблеме и, на концу, ако узмогне да им штогод помогне.

Подсећања ради, у петак је премијер, с почетком у пола шест ујутру, 14 сати провео слушајући проблеме осамдесет и кусур грађана ове земље. За све то време, премијер је (по сопственом признању), само једанпут устао са столице. У међувремену, тридесетак случајева решено је током истог дана. Дакле, у петак. Стога је права штета што Гинисова комисија није била присутна да забележи нови светски рекорд у административној ефикасности.

И збиља, постоји ли иједан добронамерни човек у овој земљи који се неће обрадовати оваквом премијеровом постигнућу? Сигурно да не постоји.

Међутим, у томе и јесте проблем. Експресно решавање тридесет и кусур (до прошлог петка нерешивих) случајева грађана Србије, указује на приличну неефикасност система. Јер, уколико надлежне институције нису кадре да реше оно што један човек моментално успева да реши – онда ми незаустављиво срљамо у трибализам. Другим речима, срљамо у племенску заједницу лишену државних установа и институција, где поглавица или врач решавају нагомилане проблеме саплеменика.

Омиљени социолог премијера Вучића – Немац Макс Вебер, писао је својевремено о рационалној, традиционалној и харизматској власти. Рационална власт заснована је на праву, законима, процедурама… Традиционална, на обичајним нормама, вери, традицији…, а харизматска на наднаравним особинама онога који влада.

Чини се да је у Србији тренутно на сцени харизматска власт с примесама традиционалног типа. Поданици не верују институцијама система, али зато верују харизматском вођи пред којим клече као пред божанством, нудећи му поверење и вапај наместо жртве – и тражећи му заузврат помоћ.

Невоља је што у таквом једном антисистему ишчезава осећај за опште добро, док једини мотив атомизованог поданика постаје могућност да колико сутра сабајле сврати до Немањине, изложи лични проблем господару и сачека да му овај, кад већ неспособне институције то нису у стању, тај проблем и реши.

Какво одсуство перспективе уређеног грађанског друштва.

Социолог

Извор: Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*