Boris Jašović: Sabajle kod Vučića

0

U premodernoj Srbiji, naročito u eri pre Sretenjskog ustava, Kodža Miloš je običavao da povremeno prima ljude iz naroda, sasluša njihove probleme i ako uzmogne – da im štogod pomogne.

Jednom takvom prilikom, reče mu jedan čovek iz naroda (sav u ritama) da je poviše njegovog sela radila spahijska vodenica, ali da je za vreme bune izgorela pa da zbog toga narod mora nositi žito na meljavu čak u treće selo.

,,Ja sam”, reče mu čovek, „siromah, ali dobar majstor, obnovio bih vodenicu ali se kmet tome protivi.”

„Činiš voliko”, uzviknu Miloš, a onda prijateljski priupita čoveka, „da li bi ti mogao malko pomaknuti tu vodenicu uzvodno?”

„Bih”, odgovori mu ovaj k’o iz topa.

„E, ondak učini tako jer ako vodenica nije na starom mestu, niko ti ništa ne može.”

Kodža Miloš Obrenović bio je nepismen ali pragmatičan vladar koji je politiku posmatrao kroz trojstvo razuma, proračuna i trgovine. Za narod je govorio da je prevrtljiva stoka. „Riknuće bolno, ali čim mu se zategne trbušina od dobrog jela, sve će zaboraviti.” Ipak, Miloš je (bez obzira na sve) zaslužan za udaranje temelja modernoj srpskoj državi. Nasuprot tome, njegovu autokratsku vladavinu treba posmatrati isključivo u kontekstu vremena u kojem je živeo.

Danas, 156 godina nakon Miloševe smrti – u modernoj i institucionalno uređenoj Srbiji, koja nezaustavljivo korača evropskim putem, nekakav novi Kodža nije prihvatljiv. Vremena su se promenila. Garant normalnog života građana predstavljaju demokratske institucije i vladavina prava, poštovanje procedura i jednakost pred zakonom, negovanje ljudskih prava i sloboda. Tako je barem na papiru. U praksi, međutim, duh Kodže Miloša uveliko šeta Srbijom. Premijer Vučić je, na primer, pored toga što se inače za sve pita, uveo još i praksu da jednom mesečno prima ljude iz naroda, sasluša njihove probleme i, na koncu, ako uzmogne da im štogod pomogne.

Podsećanja radi, u petak je premijer, s početkom u pola šest ujutru, 14 sati proveo slušajući probleme osamdeset i kusur građana ove zemlje. Za sve to vreme, premijer je (po sopstvenom priznanju), samo jedanput ustao sa stolice. U međuvremenu, tridesetak slučajeva rešeno je tokom istog dana. Dakle, u petak. Stoga je prava šteta što Ginisova komisija nije bila prisutna da zabeleži novi svetski rekord u administrativnoj efikasnosti.

I zbilja, postoji li ijedan dobronamerni čovek u ovoj zemlji koji se neće obradovati ovakvom premijerovom postignuću? Sigurno da ne postoji.

Međutim, u tome i jeste problem. Ekspresno rešavanje trideset i kusur (do prošlog petka nerešivih) slučajeva građana Srbije, ukazuje na priličnu neefikasnost sistema. Jer, ukoliko nadležne institucije nisu kadre da reše ono što jedan čovek momentalno uspeva da reši – onda mi nezaustavljivo srljamo u tribalizam. Drugim rečima, srljamo u plemensku zajednicu lišenu državnih ustanova i institucija, gde poglavica ili vrač rešavaju nagomilane probleme saplemenika.

Omiljeni sociolog premijera Vučića – Nemac Maks Veber, pisao je svojevremeno o racionalnoj, tradicionalnoj i harizmatskoj vlasti. Racionalna vlast zasnovana je na pravu, zakonima, procedurama… Tradicionalna, na običajnim normama, veri, tradiciji…, a harizmatska na nadnaravnim osobinama onoga koji vlada.

Čini se da je u Srbiji trenutno na sceni harizmatska vlast s primesama tradicionalnog tipa. Podanici ne veruju institucijama sistema, ali zato veruju harizmatskom vođi pred kojim kleče kao pred božanstvom, nudeći mu poverenje i vapaj namesto žrtve – i tražeći mu zauzvrat pomoć.

Nevolja je što u takvom jednom antisistemu iščezava osećaj za opšte dobro, dok jedini motiv atomizovanog podanika postaje mogućnost da koliko sutra sabajle svrati do Nemanjine, izloži lični problem gospodaru i sačeka da mu ovaj, kad već nesposobne institucije to nisu u stanju, taj problem i reši.

Kakvo odsustvo perspektive uređenog građanskog društva.

Sociolog

Izvor: Politika

POSTAVI ODGOVOR

*