Бранислав Шошкић (94), најстарији професор у Србији: Kада би најбољи остајали овде, било би боље свима

0

Године професора Бранислава Шошкића само су куриозитет, јер је његова биографија крцата поводима да се са њим разговара. Да ли да би испричао како је као младић избегао стрељање, како је био студент генерације Економског факултета, где ће у два мандата потом бити и декан, или како су га звали Kембриџ, Беркли, Харвард а он се ипак враћао у Србију, да ли да би причао о својој улози у креирању образовног система Југославије још од шездесетих година, или да би открио тајну како остати виталан и виспрен и у десетој деценији живота…

Не дешава се сваки дан да идете на интервју са неким ко има 94 године и импозантну биографију. Мени се десило ево први пут, вероватно и последњи, осим ако ми економиста др Бранислав Шошкић, професор Економског факултета у пензији, не да интервју и за свој 100. рођендан, како смо се договорили. Али његове године, у којима је потпуно ментално очуван, само су један куриозитет, јер је његова биографија крцата поводима да се са њим разговара. Да ли да би испричао како је као младић избегао стрељање, како је био студент генерације Економског факултета, где ће у два мандата потом бити и декан, или како су га звали Kембриџ, Беркли, Харвард а он се ипак враћао у Србију, да ли да би причао о својој улози у креирању образовног система Југославије још од шездесетих година јер је био члан најважнијих тела која су о томе одлучивала, или о својој политичкој улози, о свом сину Дејану Шошкићу, професору и бившем гувернеру, или да би открио тајну како остати виталан и виспрен и у десетој деценији живота… У његов ЦВ уписани су многи успеси, достигнућа, награде које је Шошкић остварио у земљи и свету. Можда би било лакше набројати само оне које није добио.

Био је и посланик, председник Одбора за образовање Просветно-културног већа Савезне скупштине и председник Републичке заједнице образовања. Био је директор Института за економска истраживања и члан Економског савета СР Србије, председник Југословенске комисије за Унеско и многих других научних и друштвених институција.

Био је председник Председништва СР Црне Горе од 1985. до 1986. године. Члан је Европске академије наука и уметности и Црногорске академије наука и умјетности чији је био председник од 1981. до 1985. године. Носилац је и Партизанске споменице и више ратних и мирнодопских одликовања и награда.

И даље чита, пише и активан је. Одлично барата подацима и занимљивостима из своје богате каријере и живота од којих су многи, рећи ће нам, забележени фото-апаратом „Лајка“ који је носио на сва путовања по свету а чува га и данас јер „нема цену“.

Сачекао нас је у просторијама Европског центра за мир и развој где је тренутно ангажован да води наставу и, како нам је рекао, чак је и на ректорској функцији. Бранислав Шошкић је и вероватно најстарији професор Београдског универзитета у пензији. Разговор смо почели питањем о образовању којем је посветио цео свој живот.

„Одрастао сам у имућној породици и мој отац који је био официр успешно се бавио предузетништвом. Иако сам из богате породице, одмалена сам некако прихватио идеје социјалне заштите, жеље да се друштво трансформише, да постане егалитарније, да положај оних који су супротно од повлашћених буде на неком завидном нивоу“, објашњава на почетку разговора како је сасвим логично било да економија буде његов први избор.

И уписао је Економски факултет после ослобођења 1947. године. Мало је закаснио, како каже, због рата (НОР) у ком је учествовао у ослобађању Београда и био скоро стрељан пошто су га заробили. Било је то у априлу 1942. године, а Шошкић се добро сећа детаља како га је само неколико корака делило од стрелишта у Подгорици.

„Почео сам да студирам 1940, па сам се неколико дана непосредно пред избијање рата вратио код својих у Беране. Тако се десило да су нас због учешћа у устанку — нас скојевце, младе људе и неке ђаке и студенте — покупили, затворили и послали у Албанију италијански окупатори. Били смо у логорима месецима све до 1942. године, барем ја, али негде у априлу те године, једну групу нас из логора довели су у Подгорицу и стрпали у затвор током ноћи. Сећам се добро једног италијанског официра који је пописивао наша имена и пита ме: „Шта си?“ Ја кажем: „Студент.“ А он каже: „Ми диспиаце молто“ (Баш ми је жао). И ми смо знали да нас одатле воде на стрелиште на Ћемовско поље, где је сада аеродром у Подгорици. Почели су да нас извлаче из камиона и у том моменту дошли су луксузни аутомобили, официри и направила се гужва. И нас поново стрпају у камионе и назад у логор. У међувремену су партизани ухватили групу истакнутих италијанских официра и дошло је до размене. Тако сам избегао смрт.

Kако је то утицало на ваш каснији живот?

Једноставно смо прихватили све. Шта сам могао, тако је било. Иде се даље. Уместо да завршим као младић, ево ме у овим старим годинама с вама разговарам.

Kао неко ко је био у два мандата декан Економског факултета, професор овде и на престижним светским универзитетима и члан многих образовних одбора који су креирали систем образовања у Србији током шездесетих и седамдесетих година, шта сматрате највећим проблемом нашег образовања?

Проблема по мом мишљењу има доста. Био сам на многим функцијама, па и у два мандата у Просветно-културном већу Савезне скупштине као председник Заједнице за образовање, био сам председник Заједнице за образовање Србије доста дуго… Највећи проблем је што се образовању не поклања довољна пажња од друштва у целини, и то годинама, без обзира ко је на власти. Стално смо се борили за то јер без образовања практично нема напретка и то је један од кључних елемената развоја. Издвајања за образовање су била недовољна, и сада су. Kад то буде решавано боље, и резултати ће бити бољи. Све зависи од опште привредне ситуације јер не вреди школовати некога кад не можете да му обезбедите запослење.

То је проблем одласка младих из земље. И ви сте одлазили у иностранство али сте се ипак вратили, а могли сте да останете. Зашто?

Сигурно да је најбоље да се остане али да се нађе запослење. Да се остане, а да немате запослење сигурно да не ваља. Ја сам додуше у иностранству био први пут на дуже кад сам изабран за доцента, и то у Британији на два универзитета — на најстаријем шкотском, Светоандрејском универзитету (Ст. Андреwс Университy), где се сада школују деца из краљевске породице, и на Kембриџу, што је мени било изузетно важно јер је то главни универзитет за економију. Био сам и неколико година у Америци, предавао на Харварду, Берклију, Kалифорнији… и имао сам много предлога да останем тамо и добијем стално запослење. Али мени се није остајало. Био сам везан за нашу земљу. Мени је било важније да се вратим и преносим та знања нашим студентима. А ситуација није била лоша, ни материјална ни финансијска, у то време.

Шта кажете младима кад вас данас питају да ли отићи или остати у земљи?

Прво мислим да сигурно треба водити тако добру политику да најбољи остану овде, најбољи и на универзитетима и у привреди. Kада би најбољи остајали овде, нама би у економском домену било сасвим другачије и човек би могао да каже: останите. Ако ситуација може да постане боља у погледу запослености, сигурно је ред да се остане овде и да стимулишемо људе да не иду из земље.

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*