Branko Rosić: Kako se izboriti sa depresijom zbog kraja leta?

0

Kraj leta je uvek setan. Jutros gledam u prevozu te zaleđene face koje su krenule na posao i kako se suočavaju sa komunalnim iskopinama koje su razvalile svaki red vožnje. Ta seta kraja raspusta bila je nekad izražena kod tinejdžera narudžbinom pesama na radijskim stanicama koje su ih pratile tokom letnjih ferija i morskog zaljubljivanja

Sećam se svojih poznih avgustovskih depresija u naselju Cerak Vinogradi. Prozor stana gledao je na dvorište Osnovne škole „Ujedinjene nacije“ i uvek je poslednjih dana avgusta dotad dvomesečna pustara i tišina, bivala prekinuta. Roditelji prvaka su se raspitivali o početku, balavci su se gurali da vide koja su smena, pa onda dolazili u kotlinu moje zgrade da zapale cigaretu sa kamaradima od kojih su bili „otkinuti“ tokom dvomesečnih ferija.

Ja sam tada uključivao ringlu i kuvao gorku crnu kafu overavajući po ko zna koji put onaj tradicionalni osećaj s kraja leta koji je bio pojačan novim starim saznanjem da se i nisam nešto spremio za septembarsko-oktobarski ispitni rok.

Kraj leta je uvek setan. Jutros gledam u prevozu te zaleđene face koje su krenule na posao i kako se suočavaju sa komunalnim iskopinama koje su razvalile svaki red vožnje. Ta seta kraja raspusta bila je nekad izražena kod tinejdžera narudžbinom pesama na radijskim stanicama koje su ih pratile tokom letnjih ferija i morskog zaljubljivanja. Ili onaj profani kadar kada slušate šum mora iz školjke koju ste kupili na pijačnoj tezgi na nekoj rivi.

Danas postoje teoretičari godišnjih odmora. Sinoć čitam na našem sajtu tekst u kome se savetuje kako da koncipirate godišnji raspust. Naslov teksta glasi „Da li putovanje može biti terapija?“, a u članku se sugeriše da treba biti samosvesniji u pogledu putovanja i da bi trebalo da tražimo mesta koja nam nude psihološke vrline kao što su „mir“, „perspektiva“, „senzualnost“ ili „čvrstina“.

Ali jedina i prava suština od kada je prvom šefu palo na pamet da raspusti na nekoliko dana svoje zaposlene jeste pravljenje otklona od rutine i prekida sa svakodnevnim stvarima. O tome sam razmišljao letos u jednom odmaralištu u Japanu u kome je, za razliku od svih ostalih mogućih mesta u toj zemlji vrhunske tehnologije, bila onemogućena konekcija osim na recepciji.

I tu sam video generacijski jaz jer su samo balavci bili u dometu, a njihovi roditelji su oduševljeno prihvatili „tehnološki nedostatak“ jer im je on omogućio da izbegnu nezgodne mejlove, obaveštenja i sve ono zbog čega su i pobegli na odmor. Ti roditelji su znali da će ih to ionako sačekati kada shvate da je sve gotovo i da sledi novih 12 meseci u kojima će otplaćivati kredit, biti blizu otkaza, smanjenja plate, gašenja firme, ili slušati maloletnu ćerku koja je zatrudnela na raspustu. I kad ih to konačno dočeka, pokušaće da amortizuju depresiju fotografijama ili zvukom mora iz školjke sa pijačne tezge negde na nekoj rivi. Biće i onih koji će blenuti u školsko dvorište znajući da im je odzvonilo i pre 1. septembra.

 

 

 

Nedeljnik

POSTAVI ODGOVOR

*