Цар Душан – проналажење костију приликом откопавања

1

Мошти цара Душана открио је 1927. велики научник и богослов професор Радослав Грујић приликом ископавања манастира Свети Арханђели код Призрена.
„Народ, а нарочито потомци старе властеле у доба тешких невоља отимали су се као о амајлије о кости великог цара. Његови успеси изгледали су ненадмашиви, па су и моштима његовим приписивали магичку моћ“, забележио је проф. Грујић који је деценијама чувао мошти од крадљиваца реликвија, немачких окупатора и острашћених револуционара.

Српска историја

1 КОМЕНТАР

  1. СТЕФАН ДУШАН СИЛНИ

    Син српског краља Стефана Дечанског, рођен 1308. у Зети. Истакао се у бици код Велбужда (1330) у којој је српска војска поразила бугарску. Пошто Стефан Дечански није хтео да искористи овај пораз Бугара и прошири српску територију, Душан је 1331. уз помоћ властеле збацио оца с престола, бацио га у тамницу а убрзо потом наредио и његово убиство. Кад су Душанови људи дошли да га убију, Стефан Дечански је проклео сина и његово потомство. Пред сабором у Сврчину Душан је крунисан за краља 8. септембра 1331. године. С Душаном је српска феудална држава у напону своје снаге добила представника, чија је лична амбиција потпуно одговарала тежњама властеле. Млад, енергичан, способан војсковођа, Душан је доследно ишао за циљем да изнемоглу Византију замени једном моћном српско-грчком државом, која би прихватила традиције византијског царства. Прве године Душанове владе прошле су у консолидовању централне власти уздрмане променом на престолу и у дипломатском припремању терена за акцију против Византије. Побуна властеле у Зети и северној Албанији у пролеће 1332. била је брзо угушена. Напад на Византију био је олакшан нередима у њој самој. Сиргијан, један од византијских војсковођа, наговара Душана да крене против Византије. У том заједничком походу Душан осваја Прилеп, Охрид, Струмицу, Костур и започиње опсаду Солуна. Вест о нападу Угарске на Србију приморала је Душана на мир са Андроником III.

    Византија је после смрти Андроника III 1341. и доласка на престо његовог малолетног сина Јована V преживљавала тешке унутрашње борбе око престола. Јован Кантакузин, један од претендената на престо, пребегао је у Србију. Ту је између њега и Душана склопљен савез о заједничком нападу на Византију, под условом да свако задржи освојене области. Савезништво им није дуго трајало, јер су им се интереси укрштали. Са мањим неуспесима, Душан успева да брзо овлада највећим делом византијских територија. Највећи успех на томе бојишту постигнут је предајом Сера 24. септембра 1345. године.

    Између Србије и Угарске, обе у пуном успону феудалног снажења, није за време Душаново могло доћи до трајног мира. Српска властела желела је да успостави границу на Сави и Дунаву, Мађари да прошире своје поседе до Рудника. Већих сукоба у тим пределима није било. Крајем 1345. на државном сабору прогласио се Душан за цара Срба и Грка. Овим гестом јавно испољава намеру да иде за потпуним уништењем Византије и стварањем српско-грчког царства као њеног наследника. Овакве претензије повлачиле су за собом и уздизање српске цркве на степен патријаршије. Српски архиепископ Јоаникије проглашен је од бугарског патријарха, охридског архиепископа и представника Свете горе за „патријарха Срба и Грка“. Цариградска патријаршија бацила је на Србију анатему.

    На сабору о Ускрсу 16. априла 1346. извршено је у Скопљу свечано крунисање новог цара. Проглашење царства повлачи са собом и друге промене. Душанов десетогодишњи син Урош постављен је за „краља Србљем“ и добио на управу северни део државе, насељен Србима. На двору је заведен потпуни византијски церемонијал. Преузете су византијске титуле, које су даване члановима династије и истакнутој властели.

    Велика освајања нових области са развијеним правним поретком подстакла су Душана да 1349. на сабору у Скопљу изда први део Законика. Допуњен је пет година касније у Серу.

    Неостварени Душанов сан је освајање Цариграда. Покушао је за ту прилику да створи и флоту, али без успеха. Осећајући опасност од Турака, Душан покушава преко римског папе Иноћентија VI да добије помоћ и именовање „капетаном“хришћанства у борби против неверника. Душан је умро од можданог удара 20. децембра 1355. у Деволу, а његова смрт пресекла је све планове.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*