Danas dar,sutra dar-mar!

0

Svako od nas je svestan da koliko god da volimo svoj narod, koliko god da je on imao onih divnih ruža i pupoljaka u svojoj prošlosti, da su grane tih ruža u svojoj istoriji imale i onih drugih Srba. Onih koji su predstavljali trnje na njima. Zato je važno da se Srbi još jednom podsete da je trnje na kraju uvek nestajalo bez traga. O tom trnju se danas gotovo i ne govori, nije vredno nikakvog pomena.

Ako to trnje danas ima potomaka ono vešto krije svoju ružnu prošlost. Za razliku od trnja ruže i pupoljci srpskog naroda nikad ne umiru. Oni uvek žive u svom narodu i sa njim. Naučili smo kroz vekove šta je jedino što nepropada. Materijalne stvari menjaju vlasnike ili jednostavno iščezavaju, ono jedino što ostaje su dela. Moramo da vodimo računa po kakvim će nas delima pamtiti. Moramo da pazimo da se od pupoljaka i ruža ne pretvorimo u trnje. Ne smemo da postanemo ružna prošlost.

Pominjati svoje pretke, govoriti o njima i njihovoj veličini sigurno je osećaj koji nas ispunjava ponosom. Pričati o svetosavcima pre nas, ponositi se srpskim svecima, slaviti svoje heroje i junake, imamo prava samo ako smo i mi spremni njihovim putem da krenemo. U suprotnom skriveni u nekim rupama i pognute glave sramno je pozivati se na verujuće, časne i slavne pretke. Nije li ironično govoriti o junacima koji su nam svojom krvlju darovali slobodu, svojim telima sačuvali Otadžbinu, dok istovremeno sami puzimo. Takvo ponašanje bi bilo jedino vredno prezira. To bi bilo skrnavljenje svega što su nam oni mnogo bolji pre nas ostavili.

Nismo valjda danas postali takvi? Zar da nas istorija jedino zapamti kao nesposobne? Naravno da ima onih čija razmišljanja se svode na konstataciju: nemoćni smo da bilo šta uradimo, koliko nam je uopšte preostalo vremena? Takav način razmišljanja je svojstven osuđeniku na smrt. Kada bi tako razmišljali po čemu bi se razlikovali od osuđenih, od onih koji su takav kraj i zaslužili? Možda neko i može da prihvati da blejeći ide svom dželatu na klanje. Svetosavac to sigurno neće činiti. Znamo mi da su mnogi danas kupljeni darovima zapada. Ti izdajnici bez vere svesno i nesvesno potpomognuti zapadnom sotonom našoj Otadžbini oduzimaju budućnost, ostavljajući iza sebe samo dar-mar i pustoš.

Nažalost zbog takvog bezdušnog zapada, bivših Srba, izdajnika i poltrona sa kojima danas sem imena i prezimena nemamo više ništa zajedničko, Srbija je sve natopljenija suzama. Onim suzama srpskih majki koje gledaju kako im čeda odnosi život koji su im nametnule zapadne guje. Od tih guja koje su nam bivši Srbi, izdajnici i poltroni gurnuli u njedra sada je teško ubrizgati protivotrov. Nemojte srpske majke da trošite suze. Skupite ponovo snagu i čeda svoja podsetite da Srbin oduvek za svako zlo ima protivotrov, pa tako i od zapadne guje. Čeda samo moraju da se vrate srcem u svoje svetosavlje i ponovo dušu obože. Ako to uspemo staće kiša suza u Srbiji, vratiće se onaj osmeh i sjaj u očima.

KIŠA U SRBIJI

U Srbiji pada kiša, danonoćno, neprestano
u Srbiji trune žito, povrće i voće rano.

Na grudima majke Zemlje Srbija je živa rana
po njoj pada slana kiša, po njoj pada rosa slana

Što nam spira sjaj iz oka, srmu reči, boju lica,
rumen ruža, zlato klasja, plavi miris ljubičica.

U Srbiji pada kiša, nabujale sve rečice –
to su suze rušnih majki, i očeva, i dečice.

Mnoge su se ptičurine na Srbiju obrušile,
belosvetski gavranovi, lešinari, orlušine

Priželjkuju da Srbija sustane i oči sklopi
da raznesu njene kosti po Aziji i Evropi

I da bace na trpezu pred svog slepog crnog kralja
Srce zemlje Srbijice, Srce celog Pravoslavlja

Srce Boga i čoveka, arhangela i deteta
što svetluca ko kandilo u bezdanoj tami sveta.

U Srbiji pada kiša, pocrnela bela rada
U Srbiji trune radost, trune ponos, trune nada.

Al to nije ona kiša što kaplje s nebeskog svoda
to je kiša iz očiju, to su suze srpskog roda

Što tone u živo blato nesloge i nemaštine
jer ga hoće da rasrbe, raskuće i razbaštine.

Kad se jednom razoblači i kad opet sunce grane
najplodnija srpska polja biće bare i solane.

Mesto raži i pšenice, mesto šljiva i jabuka,
mesto grožđa i krompira i crnog i belog luka

Mesto meda od bagrema, od lipe i poljskog cveta
biće soli od naših suza za dušmane širom sveta:

Da posole i presole svoj hleb, vodu, vino, hranu
da sanjaju slana brda i doline gde izgreva

Slano sunce što sad greje srpski narod na Balkanu
koji plače samo zato što mnogo voli da peva.

Dobrica Erić

Sve te crne ptičurine sa zapada koje su se ustremile na Srbiju, čekaju da posustanemo. Da prihvatimo da se bez dalje borbe predamo. Ono što ih čini posebno nervoznim dok to čekaju jeste da primećuju da to nikako da se desi. Svi njihovi planovi i proračuni govorili su da nam je kraj već odavno. Bili su uvereni da su za to dovoljne samo jake pretnje. Nije se pokazalo dovoljno pa su na to dodali sankcije. Opet Srbi nisu posustali zato su nas gurnuli u rat pomažući svim silama naše neprijatelje. Videvši da im ni to ne donosi pobedu počeli su sa besumučnim bombardovanjem naše Otadžbine. Tada su bili sigurni da smo na kolenima, da su najbolje pobili da su one najtvrđe slomili. Počeli su onda da kupuju one najslabije one najjadnije i da sa njima kuju planove za konačno uništenje naše majke Srbije.

Početni uspeh ih je obradovao, naravno i zavarao. Videvši ponovo suze u očima srpskih majki prerano su počeli sa radovanjem. Zaboravili su koliko smo različiti. Da smo zbog te različitosti pobeđivali i onda kada su nas svi otpisivali. Biće tako i sada, potrebno nam je samo malo da se u ovom dar-maru koji su nam napravili saberemo, složimo i ponovo obožimo. Nemamo mi ništa zajedničko sa zapadnom sotonom. Nažalost zbog onih slabih među nama moramo svaki put iznova da to i dokazujemo.

Da ne bude da se baš ni sa čim ne možemo složiti sa zapadom, ima nešto u ćemu se slažemo. Činjenica je da i zapad i pravoslavne duše stoje na konstataciji da svako ko drugima nanosi zlo najblaže se može okarakterisati kao zločinac i divljak. Zašto i pored tog saznanja i prihvatanja činjenice na zapadu i dalje glavnu reč vode divljaci, za pravoslavne duše ostaće nepoznanica. Samo ta nepoznanica ne sme da se zaboravi. Znajući to poznato nam je šta možemo očekivati od takvih. Znali smo to oduvek. Nažalost nismo se uvek tim znanjem vodili. Došlo je vreme da se Srbija probudi pre nego ponovo doživi da na svom primeru ući lekcije. One lekcije koje su joj toliko puta u prošlosti donosile samo dar-mar.

„Živojine Mišiću, kada ćete se odljutiti? Dokle ćete biti ljuti na mene, vašeg kralja?… Živojine sedite! Nemojte, molim vas opet da počinjete, sedite i slušajte. Ima razlike između vašeg, dobro i mog, gledišta na “ujedinjenje” srpskih zemalja, od onog koje zagovaraju i podržavaju Pariz, London, Rim…. Oni hoće da u zajedničku državu sa Srbijom gurnu i Hrvatsku i Sloveniju. Dakle Evropa želi da stvori Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca po svaku cenu, jer joj se čini da će zajednička država Slovena biti najbolje rešenje za mir na Balkanu.

– Visočanstvo, zašto da nam Evropa kroji državu?! Kad neko nešto od nas pravi, sutra će uzeti za pravo da to i rasturi. Kad ti neko nešto da, kad–tad će tražiti da mu to platiš. I to sa kamatom na interes!

U državnim poslovima niko ništa ne dariva a da pritom ne misli na uzdarje! Danas dar, sutra dar-mar !!! Ako danas dozvolimo da nam Evropa skroji državu kako ona hoće, dok smo živi uzimaće nam meru po svojoj želji; po svojoj potrebi i zadovoljstvu!! Oni će biti planeri a mi graditelji i rušitelji. Prekrajaće nam zemlju uzduž i popreko, izbrisaće granicu za koju smo se žrtvovali!!! Nikad neće biti tamo gde joj je mesto i gde je Bogu milo i narodu drago!!!

Srpska granica u toj veštačkoj tvorevini biće u rukama sotone! I sotona će dok je sveta i veka, ispitivati našu izdržljivost i meriti našu snagu! Na njoj će ceniti koliko možemo, smemo i umemo!!!

To neće biti srpska granica nego srpska jadnica!!! To nije naša država, država ujedinjenih srpskih zemalja za koju se borimo, trpimo, patimo i stradamo!!!…

A kada je na “pritisak” velikih sila da se Srbija ujedini sa vekovnim neprijateljima srpskog naroda, prestolonaslednik Aleksandar pred generalima govorio o velikoj “pomoći” i “priznanjima” koja su data Srbiji kroz obećanja od saveznika, Mišić je uzdahnuo:

Dao Bog, vaše visočanstvo, da ja dočekam, da sa srpskim narodom, tumaram balkanskom pomračinom tražeći obećano, a ne spominjući izgubljeno!!! …“

Iz knjige “Život pretočen u pamćenje”, Miće Živojinovića

Moramo da čuvamo ono što imamo. Zapad se uvek lepo umiljavao pun obećanja. Posle njihovih lepih obećanja uvek smo samo sabirali šta smo sve izgubili. Ne treba nam ništa njihovo, moramo samo da se izborimo da nam ne otimaju naše. Uvek će biti onih koji će se voditi materijalnim. Pokušavajući da zagrabe što više zapadnih „darova“. Njihove ruke i pohlepa odvućiće ih na pogrešnu stazu. Ostavimo takve neka nastave kuda su krenuli.

U svakom slučaju na kraju tog puta ih čeka dar-mar, koji im je zapad pripremio. Sami su izabrali, neka se sada sami i snalaze. Svako ima i svoj put i svoj cilj u životu. Do onih pravih vrednosti najčešće vodi teža staza. Pun je taj put teških iskušenja kao provera da li smo iskreno tim putem krenuli. Svetosavac zna da nikad nije bio problem u tome koliko vere, truda i vremena treba do pravog cilja. Problemi nastaju onda kada su ciljevi pogrešni. Pravi Srbi se nikad neće okrenuti za lažnim darovima zapada. Time bi pogazili i pokazali da ne zaslužujemo sve one darove koje smo dobili od Gospoda zahvaljujući časnim precima.

Nećemo sigurno gaziti po svojoj prošlosti, gubeći time svoju budućnost. Nećemo dozvoliti da nam kupe dušu bezvrednim darovima. Srbi su svetosavci koji su oduvek poštovali svoje stare nikom ne prepuštajući svoju majku Srbiju. Nisu Srbi nevernici koji počinju da veruju da bi povratili slobodu, da bi nam drugi pravili po njihovoj meri neku državu. Otadžbinu i slobodu smo oduvek imali upravo zahvaljujući nepokolebljivoj veri. Dok ima svetosavaca biće i Srbije. Dok ima pravih Srba dar-mar koji prave divljaci sa zapada neće imati plodno tle u našoj Otadžbini.

Nenad Blagojević/Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

*