Darko Mitrović: Plastični mesija

0

Da me ne shvatite pogrešno, nikad nisam voleo da budem deo buljuka, nekakvih masovnih okupljanja, posle kojih bi me tretirali kao statistički podatak u vestima i predstavljali kao deo bezlične mase kojom vladaju životinjski nagoni za opstankom.

To naravno ne znači da u istim nisam učestvovao i da nisam ponovo spreman da učinim isto. Sa obzirom na okolnosti i godine u koje sam zašao, osim manjih problema sa prostatom, dešava mi se da pre nego uletim u neku frku, stavim prst na čelo i dobro izvagam u šta se upuštam i zašto. Valjda s godinama čovek postane oprezniji, mudriji, sebičniji, iskusniji svakako, samim tim i sumnjičav prema svemu što se dešava pod kapom nebeskom. Jer ništa se ne dešava slučajno pa čak ni narod. Uverih se onomad. Uostalom ko je taj kome mogu da verujem potpuno i bezrezervno. Naravno, niko. Ponekad sam sumnjičav čak i prema sebi samom.

Mladost je sama po sebi hrabra, impulsivna, energična, brzopleta, odvažna i nosi tu neku želju za promenama. Ja ih se danas užasavam, pokazalo se da promene ne moraju nužno da budu i dobre. Ove koje svi očekujemo uskoro, naravno da su dobre. Kapirate o čemu pričam?

Mnogo puta sam se pitao zašto me život uporno vraća na početak? Zašto prolazim kroz ista sranja iznova i iznova? Da li sam glup i zašto da? Šta to moram da savladam kako bih prešao na sledeći nivo ove beskrajno komplikovane igrice?

Moj pokojni nastavnik tadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika, kojeg smo nekako logično zvali Srba, naučio nas je između ostalog mnogo korisnih stvari koje sam kasnije u životu primenio u praksi. Jedna izreka koju je izgovorio pre mnogo, mnogo godina, ostala mi je negde u malom mozgu i nje pokušavam da se setim pre nego posegnem rukom u vatru. Otprilike, pre nego uletiš u nešto ili rešiš da napraviš glupost, prvo bi trebalo da upitaš svoju zadnjicu da li može da istrpi dvadeset pet batina. Parafrazirao sam je jer ni Gugl očigledno nije svemoguć. In jor fejs, Lari Pejdže i Sergej Brine! Čini mi se da sam poslednjih godina češće razgovarao sa svojim turom nego sa svima ostalima.

Već sada je verovatno jasno svima da ćemo u bliskoj budućnosti vreme meriti na godine pre i posle Vučića. U ovoj sedmoj godini Vučića iz Čipurića, njegovih apostola, raspevanog grma, oživljavanja mrtvih glasača, oranja ulica u grehu ogrezle „Sodome na vodi“, bezgrešnog začeća premijerke, svi elementi jedne klasične biblijske priče su tu. Da li će svemu prethoditi neka tajna večera sa lignjama od ljudi? Vrlo verovatno. Postavlja se pitanje, ko će biti sledeći Juda? Ko će to za tuce bitkoina, topli sendvič sa praškom šunkom ili dvoiposoban stan u Vavilonskim kulama, izdati ovu bofl verziju Mesije? Neko veoma blizak njegovoj prstospojenosti, defakto, ali ko?

Da li su ljudi iz biblije znali da će biti u bibliji – Eeej ljudiii, sutra ćemo da izađemo u bibliji! Nije ni važno, samo razmišljam naglas, citirajući Luisa Si Keja.

Posmatrajući stvari na duže staze, svima je takođe jasno da će ga se na kraju odricati upravo oni najverniji beskičmenjaci koji mu do juče ljubiše skute i stope kojima je hodio. Vazda bilo.

Ova jeftinija verzija mesije, pretvaraše vino u vodu, travu u beton, narod u jeftinu radnu snagu, svaki pedalj ove zemlje u sopstvenu finansijsku dobit, a našu slavnu istoriju u blato. Dakle čuda su moguća kad u novac veruješ. Uopšte ne sumnjam da će ta novokomponovana religija, vučićanstvo, biti zaboravljena preko noći, kao što smo zaboravili i sve ostalo do sada. Šta očekivati od nas kada nam je pamćenje identično pamćenju zlatne ribice.

Kao narod koji je prošao kroz golgotu, ratove, neizbežnu nepravdu, stradanje, bedu, siromaštvo ali i razne vladare koji su odvajkada samo dolivali ulje na vatru, sipali nam so na žive rane, vreme je da stavimo taj prst na čelo i ne dozvolimo da nam se istorija ponavlja.

Iako nisam ljubitelj Makijavelija, postoji jedan njegov citat koji nam puno može reći o čoveku koji se ponaša kao naš gospodar.

„Prva metoda procene inteligencije vladara je da se pogleda u ljude koji ga okružuju“. Ajd, zdravo!

Danas

POSTAVI ODGOVOR

*