Demon: Azra Bašić terala komšije da piju krv mog oca!

Potresna ispovest Slaviše Đuraša , sina mučenika Blagoja koga je Azra Bašić zaklala: Morali su da ga drže, dok su mu krvnici kosti lomili, a onda mu je zarila nož u vrat

0

Mom ocu Blagoju Đurašu krvnici su prvo izbili zube, polomili kosti, dodatno ga mrcvarili ubodima noža, terali ga da na kolenima hoda po staklu, s kaišem oko vrata, a onda ga je Azra Bašić, ne trepnuvši – zaklala! Potom su hrvatski vojnici sa pripadnicima domaćih hrvatsko-muslimanskih jedinica, predvođeni krvavom Azrom, igrali oko mrtvog tela. Ona je dobitno podvriskivala: „Jedan vojvoda manje“.

rs-terala-komsije

Ovako za „Novosti“ počinje potresnu ispovest Slaviša Đuraš (40), o stradanju oca Blagoja, 26. aprila 1992. godine u tadašnjem srpskom gubilištu i paklu u derventskom Domu JNA.

Prvi put, za naš list iznosi godinama gomilanu muku izazvanu svirepim zločinom dželata o kojem bruji ne samo region, već i mediji u SAD, odakle je 22. novembra krvava Azra isporučena BiH.

– Još je strašnije, ona je trojicu naših komšija, Radojicu Garića, Dragana Kovačevića i Mila Kuzmanovića, kako su mi oni lično ispričali, terala da ližu i piju krv iz prerezanog vrata mog oca. Pitala ih je da li bi im umesto četničke, možda više godila i slađa bila ustaška krv – priča sa gorčinom Slaviša Đuraš.

Za razliku od Garića i Kovačevića, Mile Kuzmanović, nažalost, neće dočekati izlazak monstruma pred lice pravde. Preminuo je nedavno. Šest polomljenih rebara, gotovo smrskana glava, iščupani nokti, urezana četiri slova „S“ na telu, kao i druge muke kojima su ga podvrgli Azra i njena sabraća po zločinu, doprineli su da prerano ode sa ovog sveta.

Atmosfera i dešavanja u današnjem Domu kulture u Derventi, na čijem ulazu je podignuta spomen-ploča, bili su deveti krug pakla. Među krvnicima koji su se posebno isticali u užasnom premlaćivanju Blagoja Đuraša bili su i Dervenćani, braća Esad i Derviš Čavalić. Oni su za to nedelo dobili pet, odnosno pet i po godina robije, dok Azri sledi suđenje – za klanje.

Međutim, nije Azra samo terala Blagojeve zarobljene komšije da ližu i piju krv iz njegovog prerezanog vrata. Terala ih je i da ga drže, dok su mu krvnici lomili kosti. Ironijom sudbine, to će se kasnije pokazati ključnim u identifikaciji njegovih posmrtnih ostataka.

Zločinci su učinili sve da zametnu tragove. Čak i lansiranim glasinama da je Blagoje viđen živ negde u inostranstvu sa ožiljkom na vratu. Tek 2003. godine, sasvim slučajno, u rejonu Zelenika, šest kilometara od Dervente, pronađeni su posmrtni ostaci Blagoja Đuraša. Čisteći odvodni kanal ispod puta, zgranuti radnik „Doboj-puteva“ grabljama je izvukao lobanju i potom odvojeno telo, zamotano u ceradu.

– Srećom, zajedno sa mnom na identifikaciju je došao naš komšija i očev sapatnik Dragan Kovačević. On je zatražio da se utvrdi da li na pantalonama nedostaje jedna pertla za kaiš, pošto se prisetio da je na Blagojevim pukla u njegovim rukama dok ga je, primoran, držao dok su ga krvnici tukli. Da smo tada ispustili posmrtne ostatke mog oca, pitanje je da li bismo danas ovako mogli pričati o njegovoj tragičnoj sudbini – završava potresnu ispovest Slaviša Đuraš.

ZAROBLJENA SLAVIŠINA MAJKA USPELA DA POBEGNE

Gotovo da nema srpske porodice u Čardaku a da nema beleg stradanja od komšija Hrvata i Bošnjaka, odnosno njihovih paravojnih jedinica pri HVO.

– Među zarobljenima je bila i moja majka. U toj nesreći imala je sreću da je s puškom u ruci na oku drži mlađi muslimanski vojnik, njen bivši učenik. Verovatno zbog stida ali i poštovanja, on se u jednom trenutku okrenuo, što je ona, sa još nekoliko žena, iskoristila i pobegla. S kantom u ruci majka je prevalila dobar deo grada, pregazila tada srećom plitku Ukrinu, i spas našla u kasarni JNA – priseća se Slaviša Đuraš, koji je u to vreme stradanja imao 16 godina.

Samo koji dan pre iz Čardaka je uspeo da se spase odlaskom u rodne susedne Kalenderovce. Danas je uspešan privrednik i novoizabrani odbornik u SO Derventa.

ŠTITIO KOMŠIJE BOŠNJAKE OD GRANATA

Tog kobnog i krvavog Vaskrsa, 26. aprila 1992. , Blagoje Đuraš je zarobljen zajedno sa još oko 130 meštana naselja Čardak, upadom regularnih hrvatskih jedinica. Pre toga od smrti i bilo kakvog maltetiranja on je spasao dvojicu zarobljenih vojnika HVO. Založio se da budu upućeni u derventsku kasarnu JNA, odakle su kasnije pušteni na slobodu. Reč je o Dervenćaninu Maidu Sipiću, dok se imena tog vojnika iz Hrvatske više ne sećam. Kompletnu bošnjačku porodicu Zećo, kao i više drugih nesrpskih porodica, Đuraš je zaštitio od muslimansko-hrvatskih granata koje su padale po Čardaku. Njihovi domovi nisu imali betonske ploče, pa ih je smestio u zaklon dobro zaštićene garaže, zajedno sa ugroženim Srbima. A onda je upala regularna hrvatska vojska. Izdvojila je Srbe, među kojima je bilo žena i dece, i odvela ih u pakao Doma JNA.

Ninko ĐURIĆ, Večernje Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*