Деспотов град Борач

Чудо природе и архитектуре града Стефана Лазаревића на кршу изнад Гружанске долине. На врху орловског гнезда налазе се темељи дворске цркве која се и данас сматра светињом

0

ПОГЛЕД са осматрачнице „славног града Борача“ без икакве сумње је определио деспота Стефана Лазаревића, витеза и песника, да утврду на врху експлодираног вулкана изабере за једну од својих престоница. Њен југоисточни бедем била је вертикална литица која понире око 150 метара у дубину. Са врха, крај темеља прастаре куле, као на длану се види благородна долина Груже. Са северозападне стране је стена-осматрачница ка купама врхова планине Јешевац, избраздане речним долинама, којима је текао „пут сребра“ из копаоничких и рудничких копова. Њиме су пролазили безбројни каравани између Подунавља и Поморја.

– Положај тврђаве је одабран зналачки и она је у стратегијском погледу потпуно господарила околином. Била је свакако најважнија одбрамбена тачка у долини Груже на важном путу који је Рудник и Београд повезивао с клисуром Ибра и долином Рашке – забележио је проф др Војислав С. Јовановић.

Истим древним путем у Борач се долази и данас из правца Крагујевца удаљеног 30 километара. С њега се издалека види природна капија коју образују брдо Златни врх и Борачки крш, остатак вулканског кратера у коме су ветар и вода извајали фигуре витезова и мајки с децом, торњева и честара оштрих бедема копљастих палисада.

Ти тамни камени стражари који уливају страхопоштовање били су одбрамбени бедем тврђаве Борач над великим тргом у подножју где се срећу пут и бистра речица. Каравански пут и данас служи као шумска саобраћајница којом се од деспотове престонице до Горњег Милановца стиже после 17 километара.

Пут на врх деспотовог града почиње између два заштићена споменика културе: средњовековне црквице Архангела Михаила и старог гробља с богато украшеним споменицима из 18. и 19. века, искривљеним због немара. Стаза иде калдрмисаном трасом старог тврђавског пута ка вишим нивоима града, крај остатака зидова вешто озиданих тако да повежу огромне вулканске стене и створе снажне бедеме који као прстенови опасују брег. Деспоти Стефан Високи и Ђурађ Смедеревац су старо римско и српско утврђење ојачали и претворили у моћан град, један од ретких који је убележен у средњовековним европским мапама.

На његовом врху налазе се остаци кула мотриља и темељи дворске цркве, коју Гружани и данас сматрају светињом и долазе да се међу камењем помоле и запале свећу. Легенда каже да црква није уништена у турском бомбардовању града у 15. веку, већ да је слетела у подножје брега и сакрила под скуте литице где и данас стоји.

ТРАГАЧИ

Србија је Борачки крш упознала тек кад је његова слика емитована као носећа у шпици за серију „Мој рођак са села“. Док се серија још снимала, у Борач су долазили туристички аутобуси, али убрзо је та помама замрла. Остали су љубитељи природе и планинари који редовно долазе да уживају у лепотама и драматици Борачког крша, али и трагачи за благом који неуморно копају по остацима деспотовог града који, парадоксално, археолози никад нису истраживали.

Борис СУБАШИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*