Đakon Nenad Ilić: Veberovska etika nam može pomoći jedino da prestanemo biti Srbi!

9

Đakon Nenad Ilić, srpski režiser, pisac i sveštenik za PATRIOT je odgovorio na nekoliko pitanja o sebi, o crkvi, i Srbima. Priznajemo, odgovori su mnogo bolji od pitanja.

Zašto ste odbili rukopoloženje u čin sveštenika?

Ovo je lako pitanje. Niko mi nije ni nudio sveštenički čin.  Od kad sam kao pokajani grešnik i kršteni neznabožac ušao u Crkvu, neki iz jerarhije su me prihvatili a drugi me gledaju s nepoverenjem. Nije da mi nije padalo na pamet, ali teško uspevam da uspostavim komunikaciju sa onima koji o tome odlučuju.  Sveštenički čin nosi veliku odgovornost i to je zaista u ovom vremenu virtuelnosti jedini pravi izazov – uradi nešto na stvaranju konkretne crkvene zajednice. S druge strane, zavisno od parohije – može da bude zgodno po tvoju finansijsku sigurnost, a to opet može da te učini tromim i pasivnim… Šta znam.  Privlačno je i zastrašujuće, ali džaba da raspredamo o tome. Niko mi nije nudio.

„Fenomen“, kod nas na javnoj sceni Nenad Ilić i Zoran Đurović, u RKC Pilsel i Bojić. I sva četvorica klirici van klira. I sva četvorica neretko i veoma slobodno ukazuju na sve nedostatke institucionalne crkve. Jel mantija toliko „slatka“ pa se popovi „povlače“ ili je nešto drugo posredi?

Kolege sa druge strane ne poznajem, a oca Zorana poznajem prilično. Kako da ga ne poznajem. Osobenjaci se privlače. On je, na primer, sveštenik koji je napustio sigurnost parohijskog života (možda i one plemenite izazove) u potrazi za znanjem. Ali je još uvek sveštenik. Malo eksteritorijalan   Veoma poštujem njegovo teološko znanje stečeno što ovde, što u Rimu. Specifičnost njegove situacije mu je omogućila da se ponaša onako kako voli – bez šablona i krutih okova. Tako verovatno bolje angažuje svoje darove. A i ja kao obraćeni grešnik valjda ne želim da se pravim blesav i da zaboravim sve one koji žive život sličan onom koji sam ja vodio, pa se svesno ili nesvesno opirem formalizmu i šablonima. I jedan i drugi znamo jednostavnu činjenicu – sloboda je skupa. Često se plaća raznim materijalnim oskudicama i problemima koje nemaju oni koji prihvate sistem. Sve u svemu – takvi smo kakvi smo, trudimo se da služimo Bogu i Crkvi najbolje što umemo, a da pritom ne zaboravimo da služimo i svojim porodicama, prijateljima, narodu. Naša služba je možda nekako upadljivija ali siguran sam da nije veća od službe pravog, mirnog sveštenika koji nije izašao na društvene mreže ali se tiho i uporno bori za svoje parohijane. Nedostaci institucionalne crkve – taman onoliki koliko duh vremena birokratiji da preveliku snagu nad harizmatskim i organskim. Naravno da se treba boriti. A ko će najviše da se bori nego oni koji imaju malo da izgube.

U crkvenoj periodici, primetan je nedostatak lista kakav je bio „Iskon“. Sa druge strane, imamo poplavu raznih internet medija koji pod paskom pravoslavlja, proturaju raznorazna lupetanja koja deo zainteresovane javnosti nekritički čita i usvaja. Da li postoji neka mogućnost da se to promeni? Recimo da se Iskon ponovo pokrene?

„Iskon“ je u svoje vreme bio preveliki iskorak da bi mogao dugo da opstane. To je kao sa komandosima koji na juriš osvoje kotu iza leđa neprijatelja, ali ih ne prati logistika, komora negde zaspala, generali se češakaju i razmišljaju šta će. Pritom „Iskon“ pamtim kao posebno čudo Božije i dokaz da podvig koji se čini punim srcem u iskrenoj veri svedoči mnogo više od pojedinačnih i zajedničkih sposobnosti učesnika.  Kad smo pokretali „Iskon“ drsko smo zacrtali da pravimo „najlepši pravoslavni časopis na svetu“. Tvrdim da to nije bilo iz sujete nego iz sinovskog nestašluka. I čudom Božijim napravili smo ga. Crkva je prodisala u komunikaciji u sred vremena teških političkih lomova koji su obično mnogo atraktivniji za široku javnost. Nije bilo dovoljno onih koji su mogli da obezbede neočekivani mostobran. Malograđanski razvoj preteranog uklapanja Crkve u tokove ekonomije i politike zaustavio je slične proboje. Do daljeg. Ubeđen sam da će se nešto slično dogoditi kad to budemo najmanje očekivali. Naravno u drugačijem obliku. Ponovno pokretanje „Iskona“ – sutra, ako se nađe finansijer, to jest ako neko od vladika poželi da preusmeri solidan deo eparhijskog novca u misiju. Ne mora da bude vladika, može da bude i bogati vernik.

Vaš Alfa i Omega klub je od dela crkvene javnosti dočekan na nož. Da li radi i dalje?

11401174_10207161822552268_3456316994010580672_nOvde ne valja da se bilo šta radi. Ne valja ako se ne trudite da učestvujete u tradiciji tako što ćete odgovoriti starim znanjem na izazove vremena, ali još više ne valja ako to uradite. Strah od greške, zavist prema onima koji su spremni da rizikuju, napravili su ogroman broj pravovernih stručnjaka za nečinjenje. Ne bih se njima previše bavio. Klub i te kako radi. Trenutno najviše kroz svoj program „Mala škola ljubavi“. Umesto da gradski vernici bezuspešno i često štetno po sebe imitiraju monaške uzore – ponudili smo radioničke edukacije u kojima i verujućima i onima koji samo poštuju Pravoslavlje nudimo ulazak na put samospoznaje i skiciramo mogućnost da se pravoslavno duhovno iskustvo iskoristi u partnerskim bračnim odnosima. Bez gotovih recepata. Muškarac i žena su dati jedno drugom da bi duhovno uzrastali. A to kao da smo zaboravili u svem tom foto-folkloru venčanja i nošenju kruna koje su nam nedovoljno objašnjene kao malo nakinđerena varijanta venaca svedoka vere. Podvižnika ljubavi. Polaznici radioničkih susreta su veoma zadovoljni. Pitajte njih.

Postoji crkveni kanon/pravilo koji preti svrgavanjem klirika koji zasnuje bračnu zajednicu sa glumicom. Da li ste Vi lično imali problem zbog ovog kanona, istina niste glumac, ali ste neko ko je učen da glumcima upravlja. Imamo slučaj sveštenika iz Novog Sada koji je ženjen operskom pevačicom, dakle isto glimicom i koji je morao da traži poseban blagoslov. U tom kontekstu, da li treba revidirati određene kanone?

To sa bukvalnim tumačenjem kanona je odavno postalo komično. Postoje kanoni koji kažu da će se raščiniti sveštenici koji uopšte odlaze u pozorište. Nastali su u drugo vreme u drugom kontekstu i nikako se ne mogu svi tretirati kao „ravnojevanđelski“.  Sećam se razgovora sa počivšim patrijarhom Pavlom koji je bio divan monaški primer ali pomalo previše juridički orijentisan. Veoma se zbunio na pomen tog kanona koji je sam više puta prekršio.

Da li su  Srbi, pa i Rusi, više skloni levičarskim nego desničarskim idejama, ima li to veze sa Pravoslavljem?

Dobro pitanje. Mi pravoslavni nikad se na pravi način nismo suočili sa našom odgovornošću za nastanak komunizma upravo u tradicionalno pretežno „pravoslavnim zemljama“. Stalno pominjemo kako su nam zapadni neprijatelji uvalili taj voz sa Lenjinom u sred rata a zatim u sledećem ratu je taj voz bila sovjetska Crvena armija. Ne može država nikad biti pravoslavna ali se može pribižavati tom idealu… Ali to je posebna tema. Komunizam je hrišćanski izum, ali hrišćanska komuna se zasnivala na dobrovoljnosti. Sama ideja da se u duhu modernih vremena to izvodi kao državni projekat bila je pogubna. Duboko jeretička. Krvavo jeretička. Očigledno mi pravoslavni nikad nismo do kraja prihvatili i razumeli modernost a poželeli smo da i mi budemo „moderni“. I tako…

orthodox-pravoslavlje-46

Da li Srbima može štogod pomoći veberovska etika?

Naravno. Da konačno više prestanu da budu Srbi i pravoslavni.

Da li je danas moguća hrišćanska elita u Srba?

Bog zna da li je moguća, ali da je neophodna – neophodna je. Zapravo je to i problem sa svakom samoprozvanom ili „demokratski“ izabranom elitom kod nas – to što nije hrišćanska. Samim tim, u narodu koji je oformljen i rastao u ovoj kulturi – to može biti samo lažna elita. Uzurpatorska.  Jedino  što bi u odnosu na našu budalastu primenu svih pravila bilo najbolje da to bude elita tajnih hrišćana. Da niko ni ne zna da su oni hrišćani, ali da njihova dela govore. Ako ne dođemo do samožrtvene hrišćanske elite – crno nam se piše. Ako već nismo stigli i do zadnjih korica te sveske.

Da li je servilnost glavna srpska slabost?

Nije. Ima tu slabosti koje je zasenjuju. Bahatost, nezahvalnost, razmaženost, zavist, nepoštovanje, ja-pa-ja-izam… J

Srpski maksimalizam često predstavlja nemoguću misiju za narodne prvake kako u crkvi tako i u državi. Srbi od sveštenika očekuju da je svetac, prepodoban i prozorljivac, a od vladara da je sveti mučenik, ako ne ispunjava ove maksimalističke standarde Srbi ga bezočno kritikuju, otkuda to?

Verovatno što je to idealna pozicija koja mi omogućava da izbegnem ozbiljnu samoprocenu i preuzimanje odgovornosti. Svaki loš sveštenik je objašnjenje za to zbog čega ne mogu svoju volju da upregnem i da idem u crkvu, pa je najbolje da samo njih uočavam i samo se njima bavim. Pošto smo svi vlastoljubivi – od portira do aktiviste političke stranke, čovek na vlasti mora da opravda naše vlastoljublje, za koje ipak znamo da je niska strast. Pošto nismo skloni da preuzimamo odgovornost najbolje je da čoveka na vlasti što više izdignemo i da mu natovarimo svu odgovornost koju ne želimo da preuzmemo. Naravno, niko to ne može da podnese. Tužno je samo što ima i onih kojima je vlastoljublje toliko da misle da mogu. Oni se nama onda svete zbog nemoguće misije koju su preuzeli, ali sve je u redu – poslednja osveta je ipak naša. Ko od ljudi na vlasti to ne shvati – teško njemu.

Srbi nisu nešto preterano crkveni ljudi, zapravo ispunjavanje religiozne forme im je danas potpuno strano ipak vi kažete da bi poginuli za veru, kako to objašnjavate?

Eh, to je pitanje koje me možda najviše muči. Otkad sam pronašao veru i počeo da se trudim da živim po njoj. I ne samo mene. Zašto svi ne mogu makar kao ja? A kako su opet povremeno ti za koje mislim da su nedostojni da sebe nazivaju pravoslavnim hrišćanima, spremniji za najveću žrtvu od mene? Srbi sebe doživljavaju čuvarima. Čuvarima prave, istinske vere. I često nam je to dovoljno. Čuvamo kovčeg sa najvećim blagom iako ni ne zavirimo u njega. Poginućemo da ga odbranimo. Znajmo da je to blago koje čuvamo najdragocenije u istoriji čovečanstva i da je neophodno za poslednja vremena. Nažalost ta uloga čuvara najveće Tajne nas često ispunjava i pogubnim samozadovoljstvom.

„Ne sipa se novo vino u stare mehove“ – ovim rečima je Hristos najavio Novi Zavet, jer je tradicionalizam okoštao i umrtvio starozavetnu crkvu. Šta ako Bog odluči da je vreme za najnoviji zavet, za neko novo pravoslavlje, bez balasta istorije? 

Beli Rusi su kad su ostali bez majke Rusije to već iskusili. Najveća obnova pravoslavlja u poslednje vreme pošla je od njih. Kad su bili prisiljeni da bez oklopa trpe udare od strane sumanuto užurbanog, netradicionalnog i često ravnodušnog Zapada. Mnoge naše crkve u belom svetu bolje funkcionišu nego naše uredne i mirne parohije. Videćemo na šta će sve izaći.

4136687

Da li verujete da Srbi kao narod imaju neku naročitu posebnu istorijsku misiju?

Ni manje ni više od onoga što nam je prorekao Sveti vladika Nikolaj. Da postanemo narod – vakcina. Da ustanemo sa bolesničke postelje i dodamo lek i Istoku i Zapadu. A hvala Bogu, dobro smo postradali i od istočnih i od zapadnih bolesti. Ili da sa Hristom budemo iznad Istoka i Zapada ili da budemo smrskani kao orah između čekića i nakovnja.

Šta je srpski patriotizam danas?

Poštovanje. Poštovanje predaka i poštovanje potomaka. Smirenje. Služenje bližnjima, služenje onom najboljem u svom narodu. Samim tim služenje svojim specifičnim darovima i svim ljudima, celom svetu. Svakodnevno služenje bližnjima u malim stvarima. I kad zatreba – služenje po obrascu Kosovskog predanja u velikim stvarima.

PATRIOT

9 KOMENTARA

  1. Djakon ipak nije pozvan da govori u ime svih Srba,i da im diktira da li ce nesto prihvatiti kao svoj identitet ili ne. Ako vec zeli da se posveti velicanju nacionalizma i da odvaja ljude to treba da radi na svoj racun. Jednom hriscaninu ne dolikuje da Hristov lik koji bi trebao da bude identitet svakog hriscanina zamenjuje nacionalnim mitovima. Na taj ancin omalovazava sve Hriscane bilo koje nacije. Djakon takodje nije pozvan da da procenjuje ko je Srbin ako ne. Za to ipak postoje mnogo strucnije institucije. Sve u svemu jedan vrlo nepromisljen covek, koji ne vidi dalje od nosa, zatvoren za bilo kakav dijalog a vrlo lak na jeziku vredjajuci ljude i nazivajuci ih raznim pogrdnim imenima.

  2. „Isturči se Marko iz inata“
    Marko lupaš bzvz. Nigde đakon ovde nije zamenjivao hrišćanstvo nekakvim mitovima, niti je nastupio tako kako ti tvrdiš. To su neki tvoji tripovi, jer si očigledno iz one anacionalne liberalne ekipe srbofoba pa makar i da si Hrišćanin( što je dodatno jadno s obzirom su hrišćani ljudi vere i ljubavi a ne fobični).

    • Milose, ti onda znas jako malo o djakonu. Ovaj clanak je samo da bi ublazio njegovu pravu misiju a to je nacionalni extremizam. Pre nego posrnes za prostaclucima, nauci malo vise o djakonu, cime se on zaista bavi.

POSTAVI ODGOVOR

*