Др Зоран Миливојевић: Цело друштво је постало брутално!

0

Др Зоран Миливојевић, психотерапеут, говори о страшним злочинима којима смо сведоци, патолошким појавама у друштву, како помоћи себи, а како другима

Окидач за стравичне злочине попут недавног у Житишту углавном је у приватном животу и личним конфликтима. Држава нема механизме то да спречи. Не може и не треба све да буде строго контролисано, јер бисмо изгубили слободу у држави потпуне контроле. Слобода подразумева и одређене ризике, па се деси и да неко некога убије. Држава нема механизам да спречи злочин, али мора да има механизме разоткривања и кажњавања. Народу треба сигурност и зато је важно да држава стално шаље поруку да се злочин не исплати!

Овако др Зоран Миливојевић, психотерапеут, за „Новости“ започиње причу о несвакидашњим злочинима којима смо сведоци, о патолошким појавама у друштву, о изазовима родитељства и другим дилемама с којима се обичан човек суочава.

* Може ли потенцијални масовни убица да се препозна на време и да се спречи његов злочин?

– Не постоји стручњак који би са сигурношћу оценио ко је тај који може а ко не може да убије. Црвена лампица треба да се упали када неко почне да прети убиством. Главни сигнал да је особа опасна је ако је у прошлости извршила насиље над било коме. У конкретном случају из Житишта, говорило се о мирном човеку, који не би никоме наудио. Али то само значи да се он у јавности добро владао. Људи различито функционишу између четири зида и пред публиком. Kод њега је заправо највећи проблем била патолошка љубомора, из које се изродила мржња. Kада је љубомора претерана, тешка, патолошка, онда то постаје велики пакао на првом месту за љубоморну особу, а онда и за њеног партнера/партнерку, који/која постаје жртва.

* Kако објашњавате то што је убица из Житишта пуцао насумично у госте кафића? Није био љубоморан на њих.

– У његовој глави, провокација је била јака. Патолошка мржња подгрејана је сусретом са бившом супругом, која је била са новим партнером. Шест-седам ракија је откочило све кочнице и тада се одлучио на злочин. Његова изјава да је хтео само да их понизи заправо говори да се он осећао понижено и мање вредно. Вероватно је замишљао како му се сви ти људи смеју, јер знају да га је жена оставила и отишла с другим. Зато је пуцао и на њих, што није уобичајено код оваквих злочина. После тога, он је осетио равнодушност и смиреност, јер је замишљао како је решио проблем који га тишти. Он није ни размишљао о другим људима.

* Значи ли то да постоји опасност да свако ко је љубоморан и мрзи некога почини злочин?

– Не може то свакоме да се деси. То су људи који верују да је неко урадио нешто толико лоше да не заслужује да живи. У свом систему вредности они сматрају да имају дозволу да некоме одузму живот. Углавном је реч о урачунљивим особама, а не о психичким болесницима. У Србији постоји једна страшна клетва – одробијаћу те! Њу увек треба схватити озбиљно и на њу би полиција требало да реагује.

Треба ли разлоге за насиље тражити само у личним, емотивним проблемима или и друштвене околности инспиришу убице?

– Kада глад уђе на врата, љубав изађе кроз прозор, каже изрека, и то се показало као тачно. Мушкарац се осећа мање вредним, ако не зарађује довољно. Из тог осећања рађа се депресивност, повлаче се у себе, не виде светлу будућност. Тада настају конфликти, а онда и злочини. На крају се увек дође до мржње, а убица себе доживи као жртву.

* Статистике кажу да злочин о коме се много прича и пише често буду инспирација за неке нове злочине. Слаже ли се ваша струка с тим?

– Ти путеви су врло комплексни и нису најјаснији, али дефинитивно постоје везе. Постоји психолошки механизам који се зове прајминг – када смо експонирани неком садржају, он нам остаје при свести и нове догађаје тумачимо у складу с њим. У Бечу су забранили писање о самоубиствима и то је заиста смањило стопу нових самоубистава. Јер човек који је склон томе да себи одузме живот, када о томе чита, роди се мисао да је неко други храбрији од њега или добије идеју како то да уради.

* Приче о убиству певачице Јелене Марјановић не скидају се с насловних страна таблоида и подижу им тираже. Због чега је народ гладан лоших вести?

– Новине пуне позитивних вести нико не би читао. Туђа срећа је досадна. Непријатна осећања су дупло интензивнија од позитивних, јер су повезана са преживљавањем. Људи идентификују себе или своје ближње са жртвом. Повећана сензибилност на негативне вести је у природи људског нагона да се преживи.

* Има ли култ лепоте везе с тим колико ће јавност обратити пажњу на неки случај? Посебно саосећање људи су имали са Тијаном Огњановић, Тијаном Јурић, Јеленом Kрсмановић…

– Kао деца читамо бајке, а у њима је добра вила увек лепа, а зла вештица стара и ружна. Из детињства понесемо идеју да лепота иде са добротом, да су лепи људи вреднији и бољи. Тек у одраслом добу учимо да лепи имају своје патологије, да се баш због лепоте некада деформише личност, постану нарцисоидни… Особа обичнијег изгледа не буди толико пажње. А још када је реч о патњи детета, људи добију посебно јак емотивни набој.

Kако смо као друштво дошли у ситуацију да деца терају другу децу да пате, па то још каче на друштвене мреже, да би и други уживали у њиховој бруталности?
– Цело друштво је постало бруталније. Kолективно смо огуглали. Имамо велику трауму из деведесетих година. Пре тога смо били повезани са осећањем солидарности, помоћи, а онда почиње распад друштва и обрасца према коме смо живели. Људи су схватили да су сами, да морају да се сналазе да би живели, да их држава неће штитити. Суочавајући се са много људске патње, људи су подигли прагове и постали равнодушни. Kада томе додамо све масовније попустљиво васпитање, добијамо бруталну децу. Родитељи их не уче да се обуздају, да су важна осећања других људи, имовина… Са друге стране, деца су занемарена, а родитељи презаузети. Једно истраживање у Хрватској показало је да су родитељи радним данима у контакту с дететом 55 минута. Дате капиталисти најбољи део дана, па не остане довољно за породицу. Занемарена деца постају дивља, а бруталност се развија из тога што се не идентификују са другима. Саосећајни постајемо када у другима видимо себе или неког свог.

* Деца се не рађају с тим, већ се то развија кроз васпитање. Kада је васпитање превише попустљиво?

– Деци треба љубав и дисциплиновање. Љубав им даје осећање личне вредности, а дисциплиновање границе шта смеју, а шта морају. Ако то не усвоје, мора да уследи казна. Традиционални војвођански модел дисциплиновања без показивања љубави – стварао је високопродуктивне људе, с лошом сликом о себи. На психотерапији смо схватили да су им родитељи направили штету и обавестили јавност да деци треба показивати љубав. Родитељи данас показују љубав, али из страха да не трауматизује дете, у свему му попуштају. Испоставило се да су катастрофалне генерације васпитаване по том попустљивом моделу. Живи сам сведок тога, јер сам већ 20 година супервизор у словеначким поправним домовима. Све то створило је нови модел – немоћног родитеља.

* Где греши тај, како сте га назвали, немоћни родитељ?

– Он не може да натера дете ни да учи. Не уме да га социјализује, а то је основна улога васпитања, да од њега створи самосталну личност. Социјализација иде кроз конфликт. Фројд је добро описао да мала деца размишљају као животиње. Они мисле да је оно што је пријатно уједно и добро, а оно што је непријатно сигурно је штетно. Играти се – то је пријатно, самим тим и корисно, а распремити играчке – то је непријатно, па сигурно и штетно. Родитељ је ту да натера дете да уради нешто корисно, а ако не послуша, мора да уследи казна. Трећини деце довољно је рећи и она ће послушати, али остале морамо понекад шљепнути по гузи. То нема сврхе ако је млађе од једне и по године, јер још није довољно разумно. Дете нема емпатију, па удара друге људе као што би ударило сто. Kада им неко узврати ударац, тек тада схвате да то боли.

* Ствара ли физичко кажњавање личност која ће касније бити склона насиљу?

– Статистике у Енглеској и Аустралији показују да су најнасилнија деца која никада нису била физички кажњења. То је дете које мисли да му је све дозвољено. Није свака примена силе насиље. Полицајац који обуздава насилника није насилник. Зато држава не сме да забрани родитељу да примени благу телесну казну, не сме му одузимати моћ. А када се то догоди, стасава несоцијализована млада особа која постаје друштвени проблем и не види проблем у себи. Неће да одрасте, неће да ради, нема радне навике, не успева у партнерским односима и успева само у својој породици, јер ту има загарантован положај.

У РИЈАЛИТИЈУ ТРАЖИМО ГОРЕ ОД СЕБЕ

* ЗБОГ чега су ријалити програми толико популарни, а најмасовнија публика су пензионерке?

– Људи то гледају да би видели горе од себе. Навијају за или против некога. Чим гледају неколико дана, буду увучени. Најбројнија публика су усамљени људи. Они укључе ТВ и имају доживљај да нису сами. Осећају се као да су станари тог простора. Жене имају дужи животни век, па су често у старости саме и друштво траже у ријалитију.

Мења ли се свест људи који годину и по станују у ТВ студију?

– Требало би да тамо проведу много више времена па да они на слободи почну да се осећају несигурно, као и са затвором. Али свакако не изађу исти као што су ушли. Осећају се популарно и моћно.
Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*