Драган Гвоздић: Да ли ће бити нуклеарног рата?

Већина портала и веб сајтова, а и поприлично других медија (ТВ, новине…) су у протеклих месец-два дана све интензивније и чешће писали о могућем и потенцијалном рату између запада (условно речено, иако се првенствено мисли на НАТО или само на САД) са једне, и Русије, евентуално Кине или Северне Кореје са друге стране.

0

Већина портала и веб сајтова, а и поприлично других медија (ТВ, новине…) су у протеклих месец-два дана све интензивније и чешће писали о могућем и потенцијалном рату између запада (условно речено, иако се првенствено мисли на НАТО или само на САД) са једне, и Русије, евентуално Кине или Северне Кореје са друге стране. Али да за сада оставимо Кину и С. Кореју по страни и да се мало више посветимо овим текстовима о потенцијалном ненуклеарном или нуклеарном рату између (практично) САД и Русије.

Учестале чарке преко медија, портпарола Беле куће и Кремља, министара одбране и представника ове две земље у УН, све затегнутији односи, гомилање трупа на границама, све чешће провокације ратног ваздухопловства једне и друге стране, војне вежбе и сл. дају повода за размишљање о потенцијалном сукобу. Тако су многи медији анализирали војне потенцијале једне и друге стране и то у разним опцијама, од ограниченог сукоба ван граница обе државе (дакле на неком трећем територију као што је рецимо Сирија), преко ограничених војних акција у близини граница (нпр. између балтичких држава и Русије), преко „блицкрига“ НАТО пакта на Русију без употребе нуклеарног оружја, па све до тоталног рата уз употребу свих средстава, дакле и нуклеарног оружја, посебно узимајући у обзир претње обе стране и промену војних доктрина по којима (новима) свака страна задржава право да прва употреби нуклеарно оружје.

Међутим, сви ови текстови више мање занемарују неке чињенице које би по здравој логици (и на срећу човечанства надам се) указују да је у питању више пумпање мишића и покушај да се сачува „достојанство“ своје земље, а мање озбиљна намера да се крене у рат.world-war-3Пре свега, одговорни људи и у америчкој и у руској војсци, врло добро знају да је употреба нуклеарног оружја „армагедон“ и да после тога нема више ни теоретске шансе да се стане на пола пута или да се причини само мања штета. Количина и карактеристике нуклеарног оружја су једноставно такве да после тога више на земљи не би било ни живота ни среће, барем не у облику који погодује људима. Сазнање о дејству атомских бомби употребљених у Хирошими и Нагасакију, затим последице несрећа у нуклеарним електранама у Чернобиљу и Фукушими биле су довољне свим стручњацима који се тиме баве да схвате и закључе да иако су у питању биле бомбе и несреће релативно мале снаге (у поређењу са оружјем које данас поседују САД и Русија), последице су биле велике, а радиоактивност није познавала границе и територије. Иако обе стране поседују нуклеарна склоништа (различитих степена заштите и капацитета), након нуклеарне катастрофе би чак и они који преживе у релативној сигурности таквих склоништа, након неколико година морали да изађу јер би исцрпели све ресурсе (енергију, воду, храну…), а и сами људи који би у њима живели, не би могли да се навикну да читав живот живе у скученом и ограниченом простору. О могућој репродукцији и стварању потомства да и не говорим. А када би једнога дана ипак изашли, оно што би затекли би била катастрофа, уништен, озрачен и контаминиран простор без биљака, животиња и других људи. Недостатак свега, укључујући храну, воду, одећу, склоништа од временских непогода и зрачења, неодстатак било каквих модерних ресурса (струје, телекомуникација, горива, превоза…) и било чега другог. Дакле, ко би пожелео себи или својој деци такав живот, чак и под условом да преживи нуклеарну катаклизму у неком склоништу??? Из тога разлога, до употребе нуклеарног оружја би могло да дође само у крајњем очају или грешком, а постојеће нуклеарно оружје више служи за заплашивање противника него за стварну употребу.

Дакле, када смо ово апсолвирали, да кренемо даље.

Без намере да се сврставам на једну или другу страну, у неким другим текстовима на ову тему је одлично написано да САД и НАТО углавном развијају и имају нападачко, офанзивно, а Русија и Кина рецимо углавном дефанзивно тј. одбрамбено оружје. Дешавања у свету у протеклом периоду су нас и уверили зашто је то тако. Иако се запад из петних жила труди да прикаже Путина и Русију као агресивне и освајачки настројене, сваки иоле школованији западњак зна да је то лаж и да је прозападна пропаганда јер напросто логика и дешавања у свету говоре супротно. Чак иако могу без проблема да нападну или освоје неку себи ближу територију, Руси за то немају потребе пошто ионако имају превелику територију, препуну ресурса (нафте, земног гаса, воде, плодне земље, рудника…), а премало људи и чак поклањањем земље покушавају да приволе људе да населе Сибир и далеки исток Русије. Исто тако је јасно да Русима не требају у њеном саставу народи крајње непријатељски настројени према Русији и Русима (западни Украјинци, Пољаци, Летонци, Естонци, Литванци и други) па зато и не постоји никаква жеља од стране Руса и Русије за било каквим освајањем тих територија које би им само донело додатне непотребне проблеме. Сетимо се само да су Руси практично поклонили Кинезима део своје територије (која је била спорна) како би на тај начин остварили и постигли (у чему су и успели) пријатељске односе са овом земљом. Исто тако се сетимо да је Хилари Клинтон не мали број пута изјавила како „Руси поседују неправедно велики део територије планете Земље и да би то требало променити“.po-russkiИз свега наведеног, једноставно је извући закључак ко би кога могао напасти и ко има жељу за започињањем неког конфликта. Осврнимо се дакле на ограничен конфликт уз употребу конвенционалног оружја. Једна теорија, која се чини и најзаступљенија гласи да би запад искористио земље као што су Летонија, Литванија, Естонија, Пољска, Украјина, Бугарска и Румунија, за инсценирање и започињање ограниченог конфликта са Русијом на њеним западним границама у нади да ће као Наполеон или Хитлер, потиснути Русе до или иза Урала и да неће доћи до нуклеарног рата. Али, оно што је вероватно важније нагласити, јесте чињеница да уколико би западне земље и успеле да постигну почетни успех и помере границе Русије на линију описану у тексту, то у суштини не би ништа значајно променило. Руси су и у рату са Наполеоном и у рату са Хитлером били потиснути до или иза Урала, па су се консолидовали и кренули назад, освајајући и оно што пре рата нису имали.

Даље, губици и једне и друге стране у овом конфликту би били толики да не би могли да остану без одјека у јавности и просто је незамисливо да би обични Американци и Европљани остали равнодушни према ратном стању, психози, економској и свакој другој несигурности и у вечитом страху од руске одмазде нуклеарним оружјем. Друга је ствар што би људски губици, поред губитка технике били толико велики да нико не би радо ишао у рат поготово да чува и штити освојену територију Русије, излажући се губитку живота, времена, лагодности нормалног живота. Не постоји више толика пропаганда и толико испирање мозгова које би просечног западњака навиклог на луксуз, рачунаре, мобилне телефоне, аутомобиле, изласке, проводе…, претворило у страшног војника који толико мрзи Русе да је спреман да се свега тога одрекне зарад убијања „мрских непријатеља“. Једноставно, САД и данас имају проблема са регрутовањем нових војника за своју прегломазну војску, поготово што ти војници нису ни толико добро плаћени, колико се од њих очекује да буду спремни и способни, посебно за руковање све сложенијом техником. Лако је бити пилот који са безбедне висине бомбардује СРЈ или Ирак, знајући да не може бити оборен од стране непријатеља на тој висини, али је тешко бити пилот када ти са друге стране прете исто тако способни и искусни пилоти и надмоћна руска ПВО.usa_vs_russiaИ на крају крајева, и једна и друга страна у оваквом сукобу рачунају и на грађанске немире, непослушност и на избијање унутрашњих немира незадовољних становника. Мислим да су и ту Руси у предности, јер би били нападнути, а то је увек био фактор који је зближавао и учвршћивао људе у Русији и чинио их још патриотскије настројеним него у време мира. За разлику од Русије, у САД и дан данас постоје велики тињајући конфликти између различтих група становништва, а пре свега они базирани на расној дискриминацији. Не прође месец а да не прочитамо у вестима како је дошло до убиства неког афроамериканца од стране полиције и нереда због тога. Поред црнаца, ту су и исто тако обесправљени латиноамериканци претежно шпанског говорног подручја, затим староседелачки домороци тј. Индијанци и многи други. Тешко је поверовати да сви они не би искористили опште незадовољство које би настало, присилну регрутацију и оскудицу и изазвали нешто што би се лако могло претворити у грађански рат. Слично би било вероватно и у Европи, поготово сада када је у исту приспело много имиграната претежно из арапских земаља међу којима има и пуно терориста који би и те како у општем хаосу пронашли своју шансу. Из тога разлога, ја верујем да ни до каквог напада на Русију неће дођи, без обзира колико то прижељкују амерички јастребови, банкари, индустријалци и сви они који мисле да би им један такав рат донео неку корист. Мислим да су и у САД многи људи свесни чињенице да је ово што се сада дешава само маркетинг у циљу бољег рејтинга председничког кандидата Хилари Клинтон коју управо ти јастребови и банкари и спонзоришу и гурају, као и покушај да излобирају веће суме новца за војноиндустријски сектор тј. за саму војску и друге службе у САД које имају користи од затегнуте ситуације и од измишљања нових непријатеља САД.

Драган Гвоздић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*