Драгомир Анђелковић: Басара као незнани јунак

0

Чули сте вероватно сви за дечију песму „Мајмун и огледало“. Да се подсетимо њеног текста

ЧУЛИ сте вероватно сви за дечију песму „Мајмун и огледало“. Да се подсетимо њеног текста: „Нaш’o мajмун стaри oглeдaлo нeкo, пa видeo сeбe и oзбиљнo рeк’o: E, штo jeстe – jeстe, нeмa брaтe збoрa, никaд нисaм видeo oвaквoгa ствoрa. Глe, кaкo je смeшaн! Глe, кaкo je длaкaв! E, бaш свимa хвaлa штo ja нисaм тaкaв.“

Рекао је то и Басара када је прочитао мој текст објављен у „Новостима“: „Хистерија лажне елите“. Није био само њему посвећен, али је он био у његовом фокусу у својству упечатљивог „егземплара“. Но, шта год поручивао свом верном „публикуму“ који (ваљда) чита његову колумну у листу „Данас“, зна он добро да огледалце верно одражава његов „лик и дело“.

То се јасно препознаје по сумануто бесном одговору који је срочио („Поднаредников чукунунук“). Пени, псује, пљује, вређа. Прави Басара. Види се да је и његов уобичајно прост „лик“ тек маска „пристојности“. Али шта и очекивати од човека који малтене умишља да је неправда што услед своје наводне ерудиције и књижевног талента није „француски академик“ (познати су по малом броју и строгом избору), а једва је, и то како сведоче ванредно, завршио средњу школу? По јутру се дан познаје. Срећом по Басару, ту је био ауторитарни режим коме су требале отровне а покорне слуге. Покорне у односу на газде, отровне према онима на које их напујда. Басара је тако, чини се, добио улогу писца, тј. погурано је његово „књижевно стваралаштво“.

Да се неко озбиљан бавио његовим креирањем у том смислу делује и на основу значајног домета првих дела која се везују за момка кога су звали Лале Бас. Фрапантан је контраст између њих и, стиче се утисак, онога што је касније било плод Басариног аутентичног „ума“ и „образовања“. Тешко је толики контраст објаснити само личним трансформацијама, али то сада и није најважније. Битнији је Басарин политички развојни пут (о коме сам нешто детаљније писао у „Новостима“ 26. новембра). Укратко, после малог „патриотског“ периода, он је брзо и темељно постао антисрбин. Питање је само да ли се то десило по задатку изворних „ментора“ или на основу профитабилног трансфера, тј. његовог преузимања од стране западних колега истих. Није Басара невешт када је његов интерес у питању да не би схватио са које стране дувају конјуктурни ветрови. Опет, бескрупулозни јуришници свакоме користе у јеку пропагандног рата.

Ако је прво у питању, онда је „пројекат Басара“ изванредно успео. У другом случају доживео је потпуни слом! Идеја спонзора и креатора другосрбијанског позиционирања била је да они буду представљени као најкултурнији, најумнији, најпрогресивнији део српског друштва. План је био да основу тако стечене културно-медијске превласти и из тога проистекле „омађијаности“ широких слојева, другосрбијанска тзв. елита почне да усмерава и њихова (гео)политика опредељења. Наравно, у антисрпском смеру, тако да грађани Србије поверују да је фино, лепо и просвећено бити против своје земље и националних интереса сопственог народа.

Запад је у то уложио много новца, а после октобарског преврата 2000. године, комбинација је допуњена и асистирањем великог дела претходно преузетих српских државних ресурса. Ипак, резултат је био контрапродуктиван за НАТО стратеге постмодерне окупације Србије. Много су хтели, много започели, али жељени резултат нису постигли. Није им пошло за руком да се Срби масовно идентификују са агресором и поверују у његове лажи. Нисмо прихватили срамне конструкције да смо криви што су нас бомбардовали, сатирали, протеривали. За тако нешто – знам да ће многима деловати то чудно – можда је заслужан и Басара!

Да су НАТО силе и њихови регионални пулени изабрали образоване, пристојне, одмереније и цивилизованије промотере, сигурно би много више постигле. Овако, кад су за њихов рачун нашу свест покушавали да препарирају разни отворени, агресивни, па неретко и примитивни антисрби, ефекат је често био супротан. Само су нас учвршћивали у уверењу да смо у праву! Тешко је рећи да ли су неки мудри људи у нашим службама – пошто су се крајем 20. века национално освестили – у редове антисрпских лобиста убацили разне Соње Бисерко, Наташе Кандић, Басаре. Или се то догодило због журбе и неупућености у наш менталитет, западних структура које су се у вези с нашим просторима бавиле манипулацијом.

Како год било, бар то је за нас добро испало. Због тога, иако се понекада наљутим на Басару и компанију услед салви увреда на рачун српског народа – ипак ми их је жао. Од своје природе не могу да побегну, али за нас су, несвесно, урадили и доста тога доброг! С обзиром на то да су се поистоветили са антисрпском мисијом којој су се, овако или онако, посветили, сигурно их јако боли када им такве идеје повремено пробију менталне амортизере и допру до свести.

 

 

Вечерње новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*