Драгослав Бокан: О луксузним лимузинама и неправедном распећу наше оклеветане и уличарским гневом распете цркве

0

Након безброј суморно-истих, моралистичких коментара пуних гнева и мржње, ироније и цинизма – на рачун овог патријаршијског мерцедеса (фотографисао га је неки локални ”детектив аматер”), ја сам кренуо да разговарам са читавом том острашћеном групацијом, већ уморан од бесмисла и кратковидости ове лавине очекиваних реакција (које одмах уопштавају све појединачне примере на ниво „читаве Цркве“ и, затим, крећу са неподношљивим увредама и сиктањем на рачун нашег патријарха, свих владика и читавог српског свештенства).

Па, ево мојих „коментара на коментаре“ и већег дела преписке са једном Аном и једним Марком.

Све то наводим in extenso јер је тема врућа и вечно актуелна, а непрестано се понавља, у све увредљивијем и одвратнијем (уличарском) облику, недостојном српског светосавског народа:

РАЗГОВОР СА ОНИМА КОЈИМА ЈЕ ЦРКВА ЗА СВЕ КРИВА И О ЊОЈ ПИШУ СА НИПОДОШТАВАЊЕМ И ИРОНИЈОМ

ЈА (свим претходним коментаторима):
Чиме се ви бавите, људи?! Сметају вам ови банални модерни четворопрези (вероватно поклоњени од имућних верника) какве имају првосвештеници свих вера на овом свету, уместо да молитвом и правословним и правоверним односом према сопственом спасењу узимате воде живе са вечног извора.
Хоћете ли да на Страшном Суду причате о туђим гресима или о себи и својим манама и пропустима?
Као да читам текстове из 1946. године, нафиловане мржњом према српским архијерејима, који су зато и стрељани и линчовани (као пре тога од стране усташа, тако и тада од џелата нове власти).
Зауставите се у страшном греху бацања камења на друге сој сами своје грехове пуштате да дивљају (а гордост и осуђивање су тешки греси).
Христос Васкрсе!

АНА:
Ево нећемо више. Срам нас било што не возимо и ми мечке и аудије.
Него, питање је: Што нису продали ове скупе аутомобиле па купили скромније, а остало дали сиротињи?

ЈА:
Како год хоћете. Свако бира своје мисли и своју судбину, Ана.
Можеш се ти подсмевати и бити иронична колико год, теби на вољу, али промашујеш тему. Тему свог спасења, које са оваквим мислима и односим губиш и одричеш се нечег великог због нечег што се ни тебе ни мене не тиче. И свештеници и епископи ће на Суд Божији, као и ми, нико неће избећи одговарање за оно што смо добро или мање добро урадили.
И пусти ту демагошку причу о сиротињи. И ти, Ана, можеш да продаш нешто твоје сувише скупо или ново и да се одрекнеш шминке и изласка и тако улепшаш живот неком сирочету или невољнику, не само свештеници. Теби и свима на избор…
Ја нисам свештеник, али не мерим Цркву по томе да ли неко вози мерцедес, вози се трамвајем или иде пешке.
По овако наопакој логици осуђивања, ни Свети Сава, нити иједан наш архиепископ или патријарх не би добро прошао – сви су се возили на начин одговарајући њиховом достојанственом положају: на најбољим коњима, запрегама, кочијама…
Да ли им то нешто смањује од заслуга?

МАРKО:
Није у питању нас подсмех цркви, вец нас подсмех институцији која је пуна апсурда а зове се црква.
Они који су се заветовали на сиромаство узивају у ненормалном луксузу док народ коиј их плаца (донацијама, крстењима, свадбама) гладује. Мозда је то неки суптилан нацин да натерају гресан народ да пости и окаје грехе мада ми висе лици генијалан нацин зараде.
А да апсурд буде јос занимљивији свестеници који млате паре и не знају ста це са њима добијају од дрзаве на поклон пензионо осигурање.

ЈА:
Марко, ако Бог постоји – нико неће остати некажњен и ненаграђен за оно што у животу чини.
Додатно се згражати, наглашавајући искључиво „завет сиромаштва“ (који не полажу свештеници, већ искључиво монаси – за живот у манастиру и испосничком тиховању) нема никаквог ефекта, осим непотребног и често кобног слабљења вере код несигурних и недовршених верника, чије колебање може да се прекрене у неверовање управо због оваквих текстова и коментара, а не због типа кола која возе свештеници или верници.
Промашује се тема и (свесно или не) распирује мржња према Божијим слугама и службеницима, а, самим тим, индиректно, и према нашој вери и Светој нам Цркви, страдалној и мученичкој.
О томе је реч.

МАРKО:
Делимицно смо се разумели. Лицно ми смета тај апсурд да дрзава финансира свестенике цркве плацајуци им доприносе за ПИО и здравствено оно сто ја морам сам да зарадим а не наплацујем своје услуге у кесу као они и сигуран сам да су им месецне плате далеко изнад просека, мада бих у овом слуцају требао да говорим у прослом времену сто се мене тице макар.
Износим само свој став по овом питању и уопсте ми није циљ да некоме ослабим веру нити да је ојацам. Лицног сам уверења да је вера лицна ствар сваког појединца коју он мозе имати или не а да то зависи искљуциво од њега/ње и лицног зивота (искуственог), вера се не мозе успоставити у појединцу (а ако се не мозе успоставити не мозе се ни укинити) декретом или наставом у сколи (јос један апсурд).
А да будем потпуно искрен да могу да бирам ста це се зидати цркве и манастири или сколе и болнице изабрао би сколе и болнице.
А кад смо вец код страсног суда одма се сетим Стива Меквина у генијалном филму Папијон („Лептир“) док је у самици он осеца кривицу за промасен зивот (мозда ја тако видим монахе).

ЈА:
Марко, сви ћемо се, на крају свих крајева, уверити у то шта је заиста истина и шта је Бог очекивао од нас. И да ли је вера „лична ствар сваког појединца“, како ти мислиш, или објава Истине уз посредовање Цркве и Светих Тајни, како то мислим ја.
А ми, желели то или не, слабимо или јачамо веру својих ближњих (или даљњих, свеједно) својим мислима и делима, и кад мислимо да то не радимо.
А има толико свештеника који једва спајају крај с крајем да то не можеш ни да замислиш, Марко. И они и њихове породице. Али о томе се ретко пише, а немаштина се не може овако сликати (као овај мерцедес на фотографији). Па се онда то срцем и не осећа и ми зато доносимо апсолутно неправедне и безосећајне судове…

МАРKО:
Драгославе у томе се слаземо, с тим сто се ја ослањам на историјску цињеницу да је Kонстантин одобрио свете тајне које нам црква преноси, стога то бас и не мора да одговара истини.
И даље сумњам да се мозе утицати на нецију веру или неверу својим деловањем или мисљењем.
Драгославе лицно мислим да је срамота цркве да им неки или многи свестеници и њихове породице зиве у сиромаству док се владике разбацују паре на дворове и скупа кола, а и неке колеге свестеници са богатим парохијама такође. Такође, мислим да ту срамоту не треба дрзава да исправља вец искљуциво црква и њени запослени да би то бас било праведно (поготову они који имају среце да имају богатије парохије).
Мозда би сам тај цин праведности и бриге за „колеге“ уместо узивања у луксузу ојацао ту цркву.

ЈА:
Марко, да ли лекари који раде у болницама могу да утичу на своју плату, тако што ће педијатри тражити од хирурга да им прелију вишак својих прихода, а српски доктори опште праксе захтевати од америчких колега да им се изједначе плате.
Свака епархија Цркве има своју аутономију и своју судбину и петљања једних у друге би направило такав хаос да то не можеш ни замислити. Јер ти, богатији свештеници не добијају „већу плату“, већ живе у много богатијим парохијама, са знатно више породица које обилазе (за славе, водицу…), и њихове цркве привлаче велики број верника (од којих су многи бољег имовинског стања) од оних у малим срединама и тамо где никаквих новчаних вишкова нема.
Не може свештеник из неког села у источној Србији да оде у Франкфурт или Мелбурн, код свог колеге из СПЦ, да му захтева део онога што њему дају његови парохијани. А посебно зато што су у питању свештеници (са породицама и женама из овог времена, не из патријархалног 19. века) који нису положили никакав „завет сиромаштва“ (о коме сви непрестано трубе, не разумевајући суштину Цркве, осим из извора комунистичке и атеистичке пропаганде) и треба да живе као и њихови суграђани, да би их ови схватили као домаћине и угледне представнике своје заједнице у туђем свету.
Дакле, то не одређује Свети Архијерејски Синод, нити наш патријарх – па се ствари не могу решавати као што ти мислиш.
А Цркви је комунистичка држава (ФНРЈ) одузела ИМОВИНУ КОЈУ СУ ЈОЈ ДАЛИ ЊЕНИ ВЕРНИЦИ (и из редова политичке елите и од стране обичних људи).
Та отета имовина (није је отео никакав „народ“, већ идеолошки комесари нове власти, који су направили глад и сиримаштво тамо где их никада није било) била би више него довољна да сви свештеници наше Цркве живе више него добро (одлуком наших предака, који су јој то омогућили).
Тако је Црква – која је ВЕКОВИМА ДРЖАЛА СРБЕ НА ОКУПУ И У ИСТОЈ ДУХОВНОЈ И НАЦИОНАЛНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ – опљачкана, а комунисти су људима натурили ту причу о „поповима лоповима“ и томе да је реч о „опијуму за народ“.
И ту слику ја овде читам међу коментарима, неправедним, наивним и бездушним (све истовремено)…
А што се тиче Светих Тајни, није их унео цар Константин (веруј ми да то одлично знам), већ Свети Оци Цркве – најученији и најмудрији појединци те епохе (Грци, Сиријци, Египћани…).
А код нас је „ту причу“ унео нико други до Свети Сава, наш „вечни архиепископ“ (како су га звали Јустин Ћелијски и владика Николај).
И та и таква вера је задовољавала и деспота Стефана Лазаревића, и Вука Исаковича, и Теслу, и Пупина, и Лазу Костића, и Исидору Секулић, и Милутина Миланковића, и Црњанског, и војводу Живојина Мишића, и Слободана Јовановића…), али, ето, тебе не задовољава (у оном њеном сутентичном облику: са исповедањем, причешћивањем и Светим Тајнама).
То је грех твоје и наше генерације и наших родитеља који су прекинули чврсти предањски и отаџбински ланац који нас је држао у смислу и идентиету вековима, упркос свом искушењима.
Нажалост, тако је (а на радост свим нашим непријатељима, који једва чекају да Срби испразне своје цркве и да нам манастири зарасту у травуљину и заборав потомства). Туга.
А кад је реч о превозним средствима и томе „шта смеју да возе наше владике“, имамо и до данас записане и запамћене оне легендарне, опаке нападе (са све гневним шкргутом зуба између редова) охридског епископа Хоматијана који УПРАВО ИЗ ТИХ ИСТИХ РАЗЛОГА – НАПАДА АРХИЕПИСКОПА САВУ НЕМАЊИЋА (нашег Светог Саву), јер овај има племените коње које јаше и пратњу у раскошним, златотканим одеждама „као какав краљ“. Па га зато овај завидни Грк блати и напада васељенском патријарху (са аргументима које као да је преписао из ових коментара са фб профила на коме смо).
И шта сад ми треба да кажемо на све то, ако смо Срби и достојни наследници наших предака, а не Хоматијана и Едварда Кардеља?
Ово није питање само за тебе, Марко, већ за сваког од нас појединачно.
Поздрав, у Христу, српски и братски! И још једном, свима, без разлике:
Христос Васкрсе!

ЕТО, ТО БИ БИЛО ТО.
И то прве недеље по Васкрсу, баш на ”Дан неверног Томе” (дан привременог неверја Светог Апостола Томе).

 

18057799_10155184030019144_6628883056229828921_n

 

 

Драгослав Бокан, Фејсбук

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*