Дража Петровић: Упутство за употребу Чеде Јовановића

0
Богдан Мијовић

Прогања ме неки манијак! – зна често да се пожали обезбеђењу премијер Вучић кад год угледа Чеду Јовановића на симсу зграде Владе Србије како му мазно маше кроз прозор и још мазније гестикулира. Са спољне стране.

-Ево га један у Босовом оделу, пење се уз олук! – сумњиво је и обезбеђењу кад год виде ту атрактивну појаву са Босовом краватом у зубима као се вере уз олук у правцу симса с панорамским погледом на премијерски кабинет.

-У босовом оделу!? Хоћеш рећи, у Вучићевом оделу? Немој да причаш! Како ли му је мазнуо одело? – јави се преко “мотороле” шеф обезбеђења.

-Boss! То ти је, шефе, фирма за сакое и кравате, никако алтернативни назив за премијера! Значи, сумњиво лице носи Босово одело и мазно гестикулира босу са симса кроз прозор! – објасни тада шефу обебеђења остатак обезбеђења.

-Приведите га! – нареди на крају шеф обезбеђења. Одсечно.

После наређења, Чеда Јовановић скинут је са симса и експресно везан у портирници Владе Србије што га је необично обрадовало – фактички је ушао у Владу, само још није знао који је ресор добио.

Чинило му се, седећи у портирници, да је постао или министар без портфеља или министар без портира.

-Је ли, бре, Србине, што се ти пењеш по симсовима и мазно машеш премијеру. Шта оћеш?! – питао га је гласно шеф обезбеђења.

-Ја бих да уђем у Владу! – рекао је Јовановић, транспарентно.

-То нам је јасно. Обично сви који се веру по симсовима Владе Србије хоће да уђу у Владу! Али где, бре, преко олука, аман, човече! Што не уђеш кроз врата, ко и сви нормални људи. Него у том Вучићевом оделу – био је љут шеф обезбеђења.

-Али то није Вучићево одело. То је моје. Boss! – објаснио му је Чеда Јовановић основе Милано фасхион wеек-а, своје омиљене теме изузимајући европску Србију.

-Вучић или Boss, мени је то исто. Професионална деформација! – љутито ће шеф обезбеђења.

А Чеда Јовановић је седео у портирници и у себи размишљао: “Теже ми је било да се попнем на Аконкагву, него на други спрат Владе Србије”.

И онда су на колегијуму обезбеђења и портира Владе Србије једногласно одлучили да Чеду Јовановића, као љубитеља адреналинског туризма, пошаљу у Сребреницу, пошто је далеко боље да њега гађају камењем, него да камењем гађају премијера Вучића.

А бити специјални изасланик премијера Вучића за гађање камењем оставља могућност да си ипак део прореформске Владе. Што је Чедина давнашња жеља, због чега је дане проводио верући се уз олук у правцу премијера Вучића који је недостижнији од највишег врха Аконкагве. Који је Чеда већ освојио, али му са Вучићем иде мало теже.

Послати Чеду Јовановића усред јула у Сребреницу, сличан је подухват као послати “Мајке Сребренице” усред јула на Миконос.

Чеда се одавно политиком бави само да би макар на 12 месеци могао да побегне на неко грчко острво. Да мало одмори главу од политике.

Па ће његова посета Сребреници бити под контролом све док не почме џеназа намаз.

-Џеназа намаз! Одлично! Коначно коктел! Имате ли неки намаз од гушчије џигерице? Од намаза волим и кавијар? – распитиваће се код љубазних домаћина за садржај менија.

-Господине Јовановићу, сада клањамо џеназа намаз. Значи, није шведски сто, већ наш верски обичај – објасниће домаћини.

-Важи! А је л’ ће да буде после џеназа намаза неки афтер партy? Да оснажимо поверење међу народима – питаће Чеда домаћине као овлашћени експерт за афтер партy на слободарском Миконосу.

Чедагогија је изговарање реченица које су међусобно толико неповезане да доводите саговорника у стање тоталног можданог хаоса, услед ког неурони почињу да се крећу у супротном смеру и ви постајете победник сваког вербалног дуела, небитно од тематике. Једина слична наука је “вучићологија”. Па имате жељу да саговорника нокаутирате.

Каријера Чедомира Јовановића као лидера Студентског протеста 1996/1997 и јесте почела једним нокаутом. Нокаутирао га је неки Виктор, студент генерације молекуларне биологије, јер је овај на састанку руководства протеста био “надмен и безобразан”. Из чега се да закључити да Чеда има невиђен таленат да на ивицу нервног слома доведе и виђеније студенте молекуларне биологије. Иначе, фине људе.

Чеда је, међутим, у то време био сушта супротност овом данас – своја обраћања студентима на Платоу код Филозофског факултета почињао је ускликом: ”Помаже бог”, а пред кордоном у Коларчевој улици рецитовао је стихове Гаврила Принципа.

Онда се једног дана студентима обратила глумица Соња Савић и рекла им: “Добро запамтите ове који вас сада предводе, немојте се изненадити када их ускоро будете виђали у црним лимузинама”. Тада, наравно, нико није мислио на младог Јовановића.

Чедин проблем, заправо, никада није био што неки сматрају да је “издајник Србије & свега што је српско”. То, као што се да приметити, може задесити сваког човека, чак и оног човека који је до пре коју годину све около проглашавао издајницима Србије. Његов проблем је што су га за издају – али не Србије – оптуживали сви с којима је у међувремену “спајао столове”.

Рецимо: Чеда је диктатор! – ускликнуо је Ненад Прокић, члан ЛДП-а, истим интензитетом ко покојни Архимед када је ушао у каду. Мрзовољни службеник за регистровање нових открића у Заводу за либерално-демократске проналаске, патенте и осталу интелектуалну својину, само је одбрусио: “Прокићу, имаш ли ти неки проналазак који још није откривен?” И из фиоке је извадио прегршт сличних открића која су, гле чуда, већ патентирали скоро сви блиски, мада бивши сарадници најпознатијег српског незапосленог драматурга.

Рецимо, ево једног открића из 2006 – “Миле Корићанац, менаџер ЛДП: Чеда је мали Стаљин”. Затим, ево једног, умереног, из 2009 – “Горан Петровић, бивши начелник БИА & бивши члан ЛДП: Чеда је патолошки, дакле болесни преварант, лопов и лажов, хохштаплер и битанга и на моје згражање и неверицу за невероватно кратко време испунио је све критеријуме на основу којих ја људе сврставам у категорију олош”. Онда, ево једног из 2011 – “Бранислав Лечић, глумац & бивши члан ЛДП: Чеда ме је пријатељски издао”…

Џаба вам што бисте потписали пола Чединих изјава, када му никад не бисте били жирант.

Чеда је политичар који открива све истине осим оне о себи. Дискреција је, значи, загарантована.

Једини је политичар који је за живота добио пешачки прелаз са својим именом, пошто за добијање улице постоји компликованоија процедура. На једном Главном одбору ЛДП говорио је сат и 45 минута, без паузе, те није ни чудо да је његова сличност са Фиделом Кастром прерасла у Фиделинку. А ЛДП све више личи на Либерално-демократско предузеће.

Поређење с Фиделом и није тако лоше имајућу у виду да су неки Прокићеви претходници тврдили да ЛДП има Статут којем би позавидели Енвер Хоџа, Николае Чаушеску и Мао Цедунг, заједно. Чеду Јовановића, по том статуту, може да смени само извесни Чеда Јовановић.

Те је Чеда тако стигао до потпуно персонализоване фазе каријере – уместо оног “помоз Бог”- сада присталице поздравља са “помоз Ја”, а уместо стихова атентатора рецитује “стихове“ убијеног у атентату. Које је приватизовао много пре приватзације Фиделинке.

Идеалан човек за Вучићеву Владу Србије.

Илустрација: Богдан Мијовић

Извор: Н1

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*