Гајић: По промени власти, забранити СНС, СПС и СРС, темељно реформисати службе безбедности

0

Члан Председништва Народне странке, адвокат Владимир Гајић, одржао је говор на протесту „Један од пет милиона“ у центру Београда.

Грађани и грађанке,

Ево нас опет Милошеве чесме, где сам стајао и пре скоро 30 година, после славног 9. марта. И тада је, као и данас, Лека (глумац Бранислав Лечић) сјајно говорио, а окупили смо се и онда и данас због две елементарне ствари – слободе и правде.

Као што сви знамо, ништа се суштински од тада није променило. Скоро 30 година ми смо таоци, у највећој мери, три човека која су дословце уништили ову државу и друштво, три човека која су нас гурнула у ратове, поразе, злочине, санкције, који су нас опљачкали материјално и уништили духовно. Та три човека, од којих један делује преко своје заоставштине, а друга двојица и фактички, су Слободан Милошевић, Војислав Шешељ и Александар Вучић.

Данас знамо шта је пропуштено 5. октобра 2000. године. Знамо шта се подразумева када кажемо да се није догодио 6. октобар, а 6. октобар се није догодио пре свега зато што су овај олош и његови деривати 12. марта 2003. године убили првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића – зато није било 6. октобра.

Мање, више сви знате шта је у програму од 30 тачака Савеза за Србију, шта је у програму Покрета слободних грађана, шта су програми осталих опозиционих странака, покрета Не давимо Београд, Локалног фронта из Краљева, мислим на све оне који су против овог диктаторског режима.

Ја бих данас хтео да скренем вашу пажњу на неке ствари које можда нису довољно истакнуте, неке ствари које би сви требало да усвојимо и да се зна шта мислимо када кажемо да се овде већ скоро шест месеци окупљамо да бисмо променили систем. Ево шта је то у шта ја верујем да би требало урадити да би се променио систем.

Прво, требало би да обећамо грађанима Србије да ћемо одмах по промени ове власти покренути поступак пред Уставним судом са предлогом да се забрани рад Српској напредној странци, Српској радикалној странци и Социјалистичкој партији Србије, и то због свега што су чинили последњих 30 година. Та ће забрана имати за правну последицу да се доживотно забрани приступ јавној власти на основу лустрације свим лидерима ових странака.

Друго, требало би да објавимо да ћемо одмах по промени власти креирати правне механизме који ће омогућити да се држава коначно и заувек отргне из загрљаја мафије. За спровођење овог задатка биће неопходно да се донесу одговарајући прописи на основу којих ће се установити институција независног тужиоца који ће деловати са најширим могућим овлашћењима и мандатом док се мафијашка држава потпуно не уништи. Да би се то спровело, вероватно ће нам бити неопходна нова „Сабља“.

Треће, да би прве две ствари могле да се обаве, неопходно је да се коначно прекине континуитет службе државне безбедности, која делује у непрекинутом временском континуитету, која је почела као КНОЈ, па преко Озне, Удбе, РДБ-а и данас БИА-е, само мењала свој назив, а остала је искључиво политичка полиција која се, поред осталог и у највећој мери, бавила искључиво унутрашњим и спољним тероризмом. Та је служба, а то је доказано у правоснажним судским пресудама српских судова у Београду, ликвидирала једног председника Србије, Ивана Стамболића, једног независног и слободног новинара, Славка Ћурувију, једног премијера Србије, Зорана Ђинђића, и два пута неуспешно покушала да убије тадашњег вођу опозиције Вука Драшковића. Уколико се та служба не реформише из темеља, нема никакве шансе да се у Србији спроведу било какве промене и да да дође до било какве промене система. Ово се све исто односи и на војну безбедност, о којој нико ништа не зна и која је један мрачан тунел већ 70 година. Морамо као држава и као народ да створимо нове безбедносне службе које ће се бавити оним што је њихов посао, а то значи обавештајним радом и безбедношћу свих грађана ове земље.

Четврта ствар, која је заправо национални приоритет број један, јесте просвета. И пре 200 година и данас главни проблем у Србији је било незнање. Србија мора да да последњу пару на просвету и ако мисли да опстане и да парира овој цивилизацији, мора нешто да зна. За просвету и за културу држава не сме да штеди, јер без знања, ми смо једна нација која не представља ништа.

Не постоји ниједан корак који може да се направи у добром правцу за ово друштво без да претходно обавимо ове које сам набројао.

Ако је данашња опозиција у стању да и ако је недвосмислено спремна да учини ово о чему говоримо, онда ће њен мандат моћи да буде запамћен као историјски мандат једне владе у Србији.

Потребни су нам храбри, одлучни и компетентни карактери који ће овај посао да обаве без икаквог компромиса. Нема ништа од борбе од свиленим рукавицама. Режим се храни нашим сумњама, нашом неодлучношћу, нашом спремношћу да идемо кроз институције система, које не постоје.

Ниједна институција у Србији не постоји изузев председника Републике. Нема шта да се разговара са РЕМ-ом, јер РЕМ не постоји, он је РЕМ, он је премијер Србије, он је председник Уставног суда, он је председник Врховног суда, он је шеф полиције, он командује војском, он је директор Урбанистичког завода Београда, он је директор Завода за заштиту споменика културе, он је градоначелник Београда и свих осталих градова, изузев Шапца и београдске општине Стари град. Он је председник Црвене звезде и Партизана, директор репрезентације у свим спортовима. Оно што он не стигне, ту су брат, отац, кумови, Синиша Мали, Бата (директор БИА-е Братислав Гашић). Он је главни уредник ријалитија у Србији, оних одурних и огавних телевизија, као што су Пинк и Хепи, он је главни уредник таблоида.

Режим је почео ових дана почео да формира СС трупе са оним малоумником (Мишом) Вацићем и његовим друштвом. Реакције народа скоро да нема. Да ли је то модел по којем господин Хан, госпођа Могерини и остали чиновници Европске уније оцењују да је Србија на добром путу?

Када сам већ поменуо ЕУ, мислим да Србија не може да остане устајала бара усред Европе. Сувише се олако код нас оцењује како је Европа под пропашћу. То је вероватно највећа вредност ове цивилизације и не смемо да одустанемо од тежње да будемо део те цивилизације. Упркос свему, реформисаће се Европска унија, политика се мења, опет ће се ставити на дневни ред проширење. Када би ЕУ напустила неки свој политички цинизам којег се држи, могла би да помогне народима Балкана, да их прими у одређеном року у своју заједницу и да на тај начин допринесе да се превазиђу унутрашњи сукоби на Балкану. Питање је само да ли то заиста искрено желе.

Када смо код тих балканских питања, поменућу, а мислим и да је дужност демократске опозиције Србије да се осврне на јучерашњу пресуду донету у Подгорици (пресуда оптуженима за наводни државни удар у Црној Гори). Људи могу да верују или да не верују у причу тужилаштва да је то био један покушај Русије да сруши легитимни режим Мила Ђукановића у Црној Гори. То је ствар веровања, али о том судском поступку рећи ћу вам неколико ствари које знам. Све радње извршења су извршене на територији Србије, све доказе је прикупила БИА на територији Србије, Вучић је објавио да су ухапшена два главна виновника тог „покушаја тероризма“, никада није објавио њихова имена, а то су сада, по апокрифима, вероватно та два службеника обавештајних служби Русије. Дакле, то је један монтиран политички процес. У Црну Гору, у њено правосуђе и њену демократију не морамо много да верујемо. То је држава која нам је испоставила два клана која се међусобно убијају, имамо 90 ликвидација у Србији које немају правни исход у последњих шест година.

Нема преговора, нема трулих компромиса са непријатељима слободе и правде. Ми из опозиције смо свесни да немамо довољно поверења од стране грађана и то није никакав проблем. Нико се због тога не љути, сви су свесни објективних разлога због чека је то тако.

Зато нам је потребна једна још шира опозициона форма организације, потребно нам је демократско национално веће у које ће да уђу професори, искусни компетентни појединци, академици, студенти, да се ојачамо квалитетом и да изађемо са великим програмом промене овог система.

Илузија је и огромна заблуда да ће диктатор да размисли и учини нешто добро за свој народ и да ће да обезбеди слободне и фер изборе после којих би могао да изгуби власт. То се никада неће догодити нити се икада идге у историји догодило, осим у Шпанији када је Франко предао власт краљу.

Још увек ова побуна народа није достигла своје могућности, капацитете и ширину. Није довољно да се један члан Српске академије наука и уметности бори с нама. Није довољно да ту буде 200 или 300 професора. Неопходно је да те институције буду прикључене овим протестима. Па неће ваљда заувек продати своје душе овом недемократском, лажовском и лоповском режиму, једној власти којој ништа није свето?

Дакле, само притисак, константан и без икакве резерве, сложиће у једном тренутку ту слагалицу која ће бити довољна за обарање овог режима. Нико нам неће дати слободу, нико нам је неће поклонити. Мораћемо, као на Колубари 1914. године, да кренемо у контранапад.

Да би Србија могла било шта да учини за себе, неопходно је да буде демократска држава. Не могу диктатори да штите националне интересе. Они нас из опозиције оптужују да смо лопови, а већих лопова од њих у историји није било. Они нас оптужују да смо издајници, а изгубили су у континуитету њихове власти онолику Југославију, а сада траже начин да признају и Косово, само да остану и даље на власти. Посвађали су нас са целим светом, уништили репутацију која се стварала вековима. Чега год су се дотакли, они су уништили и обесмислили.

Противник је опасан, огрезао је у криминалу, лажима које се руком могу ухватити. Ови напади су почели са Борком, па су настављени у Брусу, па су настављени према нашем Марку Драгославићу на Тргу Републике у Београду. То је све само благи увод у оно што нас од њих чека, али требало би да знају да народ на крају свих крајева нико не може да победи.

Завршићу овај говор једном кратком причом коју увек користим због тога што она у једном ванременском периоду шаље једну важну поруку.

Можда највећи државник Велике Британије 20. века, Винстон Черчил, победник у два светска рата у том веку, већ стар и изнемогао био је позван у Итон, чувену британску школу да се обрати ђацима, а и сам је као дечак био ученик те школе. Ђаци су били узбуђени да чују једног од највећих говорника 20. века. Он се попео на говорницу, то је један од његових најчувенијих говора, и само им је рекао: „Never give up!“.

Никада не одустајте!

Хвала вам.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*