Где све живе наши сународници? Чињенице о српском расејању на једном месту! ( други део )

0

Аустријски градови у којима живи велики део Срба, поред Беча, су још Грац, Линз и Клагенфурт.

Срби у Скандинавији

У Норвешкој живи око 10.000 Срба – већином у Ослу, где их има више од 5.000 и Бергену, где их има око 400. У Ослу је активна парохија Св. Василија Острошког Српске Православне Цркве и Српско друштво Рас. Срби су у Норвешку пристигли из разних српских предела – Србије, Републике Српске и простора некадашње Републике Српске Крајине.

Док је број Срба у Данској скоро идентичан оном у Норвешкој у осталим земљама Скандинавије живи мањи број Срба, од чега у Финској од 1.000 до 4.000, а на Исланду од 500 до 1.000. На Исланду је 2011. године почела са радом школа српског језика у Рејкјавику.

У Шведској студира око 3.000 студената српског порекла и још најмање толико осталих православаца. Највећи број нас је на факултетима у Стокхолму, али нас има и у Гетеборгу, Упсали, Лунду, Ереброу, Линцепингу и Вестеросу.

Најпознатији међу нашим студентима је Дејан Бојанић (25). Он је пореклом из Беле Цркве, апсолвент је Економског факултета у Београду и активиста Међународне организације ,,Спасимо децу“ у Шведској. Када је недавно амерички часопис ,,Форбс“ објавио листу 300 најутицајнијих Европљана млађих од 30 година из области политике, на њој се нашао и Дејан. Он је био сарадник Бан Ки Муна, бившег генералног секретара УН и један од учесника акције ,,Глобална образовна кампања“.

Највећа атракција – Срби на Фарским острвима!

Да не постоји тачка на земаљској кугли где није крочила српска нога најбоље потврђује чињеница да међу 50.000 становника минијатурне групе острва на крајњем северу Европе живи и 50 наших људи, међу којима већину чине спортисти. Петнаестак фудбалера, неколико тренера и рукометаша зарађује за живот међу питомим Фаранима, на голом, брдовитом тлу на којем је истински изузетак видети стабло.

 

Међу српским исељеницима свакако најпознатији нашој јавности је Александар Ђорђевић, бивши фудбалер Партизана, члан генерације у којој су играли Милко Ђуровски, Горан Милојевић, Слађан Шћеповић…

– Овде се живи мирно, без стреса и фрке. Већина наших спортиста, баш као и домаћи играчи, поред тренирања се баве још неким послом и веома пристојно живе. Није ту ствар само новца, већ и много „празног хода“, јер би ако не радиш ништа вероватно полудео од досаде – каже увек насмејани Ђорђевић.

СРБИ У АУСТРАЛИЈИ

Први Срби су се на Пети континент доселили на почетку 20. века, а последња велика сеоба је завршена пре 10 година. Аустралија је примила велики број избеглица, које су дошле у западне сиднејске општине Ливерпул, Фирфилд и друга околна места, јер је овде било посла, плацева за куће и ливада за боћање. Како је држава досељеницима дала станове у новом насељу, Срби су одмах тај део вароши са 2.000 наших људи назвали Бенковац, а због ливаде на којој се боћају и играју фудбал, житељи насеља су прозвани Срби Ливадари.

Српске гараже у насељу Бенковац се називају конобе, јер су претворене у пушнице и винарије, пуне су пршута, кобасица и вина, прављених од аустралијског меса и грожђа, али на крајишки начин. Други дан Васкрса смо славили уз наше ђаконије. Главна прослава ће бити Четнички пикник, који почиње у петак ујутро у четири сата – открива нам Аца Чупић, један од успешнијих грађевинара у Ливерпулу. Ливерпул је највећа српска варош од Истанбула до Токија, јер у другим сиднејским општинама има много мање Срба. Наши људи су од Ливерпула начинили град у коме други дошљаци, Вијетнамци и Кореанци, па и неки Аустралијанци у својим продавницама и клиникама говоре српски. Није необично да вам продавац у Ливерпулу каже ,,добар дан, како сте“.

Српски фестивал у Сиднеју

Срби на Петом континенту бораве већ 110 година. Данас имају своју Епархију, која је постала Митрополија, 47 црквено-школских општина и парохија са педесетак свештеника, десет великих организација и на десетине културно-уметничких друштава. Међутим, последњих година никако тачно да се утврди колико Срба заиста има у Аустралији. Наиме, претходни попис није био прецизан, јер није било питања које сте националности или којим језиком говорите у кући, већ само питања о месту и држави рођења и порекла. Тако су из евиденције испали Срби који су пореклом из БиХ, Хрватске, Црне Горе, али и Македоније, јер су заведени као Босанци, Хрвати, Црногорци или Македонци. Ранији пописи су показивали да у Аустралији има око 130.000 Срба, од чега највише у Сиднеју – 35.000 и Мелбурну – 30.000. Последњи 2006. године је регистровао само нешто више од 96.000 наших људи.

Има Срба који тврде да нас има преко 300.000 у Аустралији, али тај број је тешко доказати.

СРБИ У ЛАТИНСКОЈ АМЕРИЦИ, АФРИЦИ И АЗИЈИ

Иако се због сталног помињања српске дијаспоре у најбогатијим земљама стиче утисак да Срба нема у земљама тзв. Трећег света, српска заједница присутна је и у одређеним земљама Африке, Азије, али и Латинске Америке.

Усељавање Срба у Јужну Америку почело је крајем прве половине 19. века након што су земље овог дела света стекле независност. Први српски досељеници били су морнари, из Боке Которске и Далмације, који су на бродовима, под разним заставама, стигли до јужноамеричких обала. На тло Јужне Америке први је ступио Дубровчанин, Бразилије Брасељић. Број Срба у Латинској Америци према неким проценама достиже цифру од 100 хиљада људи, а њих највише живи у земљама попут Аргентине (око 60 хиљада), Бразила (око 15 хиљада), Чилеа и Венецуеле. На јужноамеричком континенту делује кровно удружење Срба Латинске Америке под називом „Serbios Unidos“.

 

Српска заједница у Африци није малобројна (рачуна се да има преко 20.000 Срба, а незванично чак шездесет хиљада). После много деценија свога боравка у Јужној Африци (почели су да насељавају ову далеку земљу негде око 1880. године), овдашњи Срби су 1977. године подигли православни храм, цркву Светог Томе, у јужноафричком граду Јоханесбургу, која је постала окупљалиште Српског народа Африке. Поред цркве, постоји и школа српског језика по имену ,,Завичај”. Српски језик, положен у овој школи, може да замени један од других језика на званичним сведочанствима јужноафричких школа. Процењује се да око хиљаду Срба живи у Замбији, Боцвани, Намибији и Зимбабвеу, а значајне су и српске заједнице у Либији и Египту. ,,Светосавско Огњиште“ је једини српски часопис, писан ћирилицом и на српском језику на афричком континенту. Удружења Срба у Јужној Африци су клуб „Завичај“ и удружење Коло српских сестара „Косовска девојка“.

Што се тиче највећег континента на свету наш народ своје ново уточиште најчешће налази у Русији и Кини, а поједине српске исељенике могуће је наћи и у земљама југоисточне Азије – Сингапуру, Вијетнаму, Тајланду и острвима око Индонезије. У Русији се налази око 60 хиљада Срба и то највише у Москви и њеној околини. У Пекингу живи око три стотине Срба, а има их и у другим градовима као што су Шангај и Хонгконг. Српска дијаспора у Кини активна је кроз Удружење Срба Кине. Највеће традиционално окупљање Срба у Кини је у време прославе Васкрса. У Шангају се одржава окупљање ,,Serbia party Sanhgai”, а у Хонгконгу ,,Balkan nights”.

Српска дијаспора – велики потенцијал за матицу

Иако смо видели да је српски народ присутан у скоро свим деловима света потенцијал који српско расејање може да има у свеукупном напретку матице данас је исувише мало искориштен. Подсетимо само да из дијаспоре у Србију стигне око 5,5 милијарди долара дознака годишње што представља чак 15 одсто државног буџета Србије. Реч је о новцу који чува социјални мир и стабилност у земљи. Упркос томе и чињеници да се српски исељеници налазе међу најуспешнијим људима у многим богатим земљама у свету држава Србија ни дан данас нема јасну стратегију када је у питању српско расејање. Облици институционалне сарадње су на јако ниском и неквалитетном нивоу, српски исељеници и даље се суочавају са великим административним и бирократским потешкоћама уколико желе да се врате да раде и живе у матици, а српско расејање ни дан данас нема својих представника у српском парламенту.

Поред тога посебан проблем представља и чињеница да је све већи проценат Срба у дијаспори подложан асимилацији, нарочито они из друге или треће генерације исељеника. Један од кључних разлога томе је управо непостојање активне политике матице на плану сарадње са дијаспором и очувања националног идентитета Срба у расејању.

Многе европске земље које у поређењу са Србијом имају значајно мање исељеника у свету одавно су усвојиле решења са којима су адекватно заштитиле права свог расејања, унапредиле његов положај и ојачале везе између матице и дијаспоре. Крајње је време да се и наша држава угледа на њих и крене у свеобухватно јачање односа са својом дијаспором.

Поред законских решења са којима би се ојачала улога постојеће Скупштине Срба из дијаспоре и региона неопходно је подстицати већу партиципацију Срба из света у економији, науци и култури матичне државе, стварати повољне услове за инвестиције српске дијаспоре у матицу, помагати рад културно просветних организација у дијаспори, али и омогућити једноставнију процедуру за све Србе који желе да добију држављанство Србије. Поред тога неопходно је и да званичници Србије приликом својих посета државама у којима живе Срби указују на потребу њихове заштите и од стране домицилне државе, а тамо где постоје адекватни услови треба инсистирати и на признању статуса националне мањине српској заједници. Помоћ српском расејању мора да постане један од приоритета државне политике јер је оно незаобилазни део у свеукупном политичком, економском и културном опоравку српске државе.

Управо је питање држављанства једно од најважнијих питања читавог српског расејања. По једној страни пружање држављанства свим оним људима у расејању који говоре српски и који се осећају као Срби омогућиће нам да у будућности лакше утврдимо тачан број свих Срба у дијаспори. По другој страни његово адекватно решавање несумњиво ће допринети јачању веза између дијаспоре и матице, а многе наше људе у иностранству мотивисати да се одлуче за повратак у Отаџбину. Немојмо се заваравати да та жеља код Срба у дијаспори не постоји. Она итекако постоји, а чежња и носталгија за домовином и повратком на огњиште су код велике већине њих још увек неостварени сан.

Љубав коју Срби у расејању гаје према својој матици можда најбоље описује пример српске монахиње Лидије из далеког Буенос Ајреса која је, примивши у посету једног новинара из Београда, дрхтавим гласом поручила: „И лист из Србије ми је драг. Дозволи ми, дијете, да те пољубим у руку јер си дошао из моје Србије.

Говори Србија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*