Глобална стратегија ЕУ: стратешка аутономија и глобализам

0

Један од најважнијих догађаја на Самиту шефова држава ЕУ, 28. и 29. јуна, јесте усвајање нове Глобалне стратегије ЕУ. Документ је насловљен “Јединствена визија, заједничко деловање: Јача Европа – Глобална стратегија спољне и безбедносне политике ЕУ” и у њему су постављени главни принципи спољне и безбедносне политике ЕУ. Аналитичари су документ назвали великим кораком ка независности ЕУ од НАТО. Да ли је стварно тако?

Недостатак јединствене стратегије спољне политике био је један од главним доктринарних проблема ЕУ од успостављања позиције Високог представника Уније за спољну и безбедносну политику, 2009. године. Разрађивање стратегије заједничке спољне политике трајало је седам година – за то време, једина смерница ЕУ био је документ “Европска безбедносна стратегија”, усвојен 2003. године.

Између ова два документа постоји приличан континуитет, али је нови обухватнији и одражава промене у приступу Европске уније у светским питањима.

1. Ка већој независности од НАТО

У документу из 2003. године, НАТО се помиње четири пута, а у новом документу седамнаест пута. Иако се реториком старог документа не инсистира на важности НАТО за Европу, постављен је оквир за сарадњу ЕУ-НАТО, Берлин Плус:

Споразуми потписани 2002. године омогућавају Европској унији да користи нешто од војне опреме НАТО у својим мировним операцијама. Крајем деведесетих, спречено је стварање независног војног тела НАТО, због америчког опирања томе. Тадашњи државни секретар Сједињених држава, Медлин Олбрајт, инсистирала је на чувена “три Д” у одбрамбеној политици: нема понављања (duplication) онога што је урађено у оквиру НАТО, нема раздвајања (decoupling) од Сједињених држава и НАТО и нема дискриминације (discrimination) земаља које нису чланице ЕУ. Тако је заустављен процес стварања независне војске ЕУ. Од тог тренутка, све војне иницијативе Европске уније, укључујући Војно особље ЕУ, ЕУФОР, Еурокорпс, Европска жандармерија, Европске поморске снаге и Борбена група ЕУ су потчињени контроли НАТО и не могу да делују учинковито без обававештајне подршке НАТО, без материјалне помоћи и координације НАТО.

Нови документ о глобалној стратегији ЕУ као циљ претпоставља повратак на идеју успостављања аутономне војне структуре ЕУ, која би могла да делује независно од НАТО:

Дакле, ЕУ се враћа на циљеве постављене 1998. године у Декларацији из Св. Малоа, када су француски председник Жак Ширак и британски премијер Тони Блер у Св. Малоу изјавили да:

Остваривање ове амбициозне мисије захтева од Европске уније да одвоји много више средстава за питања безбедности и да створи уједињену војну структуру која може да превазиђе супротстављености између земаља Уније. У новој глобалној стратегији ЕУ се каже:

2. Стратешка аутономија у оквиру Трансатланског партнерства

У новој Европској глобалној стратегији се користи нови термин – “стратешка аутономија”. То значи независност од Сједињених држава и других актера у доношењу и спровођењу одлука. Стога је постизање стратешке аутономије повезано са стварањем учинковитог војног састава ЕУ (Европске војске, de facto).

Тако се ЕУ креће у смеру стратешке независности од атлантистичког пола. Чудно је једино што, упркос континенталистичком тренду, постојећу европску елиту још увек чине посвећени Атлантисти. Ово се огледа у чињеници колико је у документу про-НАТО реторике или посвећености “заједничком трансатланском циљу”.

У стратегији се каже:

3. Ипак, још једно нарочито обележје глобалне статегије за спољну и безбедносну политику Европске уније је одустајање од промовисања такозване сврхе „доброг управљања“. Европска унија је 2003. године саопштила:

„Добро управљање“ је термин специфичан за ЕУ, што значи да ЕУ себе види као пример како треба да се организује процес управљања. Њена промоција значи пресликавање и проширивање норми и правила ЕУ на земље које нису чланице ЕУ. Тако се традиционална политичка дихотомија реалиста „пријатељ-непријатељ“ замењује опозицијом „ред-хаос“, по којој се било које подручје, које не усваја ЕУ норме сматра варварским и хаотичним и тим подручјем се може добро управљати само ако успоставе правила ЕУ. Данас, уместо овог концепта, Европска унија много уопштеније од Сједињених држава говори о промоцији демократије и људских права.

Те, иако остаје у оквиру либералног глобализма, ЕУ заузима умереније становиште. Истовремено се помињу посебне европске вредности када се говори о “нетолеранцији”, али се нигде не види по чему се те вредности разликују од “глобалистилких”.

4. ЕУ је потврдила да остаје верна глобалистичкој агенди иако радије користи израз “мултилатерализам”, него “мултиполарност”. Док мултиполарни свет подразумева стварање светског поретка на основу равнотеже посебних цивилизацијских полова и регионалних савеза, мултилатерализам тежи уједињеном свету, у коме одлуке заједно доносе највећи играчи на основу јединственог система заједничких вредности.

О овом питању, ЕУ је 2003. године саопштила:

Данас се Унија одлучила да мултилатерализам објасни отвореније:

У документу се помињу Русија и Кина као силе које не треба игнорисати, али се објављује да ће ЕУ наставити да комбинује притисак на Русију у вези са Украјином и Кримом са селективном сарадњом у питањима у којима су Русија и Европа независне.

Ово је, у ствари, верзија меког глобализма помешана са меким реализмом, који се супротставља империјалним амбицијама неоконзервативаца, као и намерама суверениста и реалиста унутар и ван ЕУ. Циљ ове стратешке аутономије, а и истовремени наставак свеобухватнијег атлантистичког и глобалистичког дневног реда, делује прилично контрадикторно, али то у ствари личи на стратешку промену која је у вези са опадоњем америчке хегемоније. Сједињене државе не могу да буду светски полицајац, а циљ европске глобалистичке елите да преузме одговорност за своју безбедност и префињеније деловање у комшилуку. Истовремено, либерална иделогија преовлађује и то спречава Европску унију да преузме улогу потпуно независног пола и укључи се у мултиполарну реторику. Уместо тога, она наставља да промовише мултилатерализам као алат за спасавање глобализма у тренутку када америчка доминација посрће.

Катехон

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*