Глумац Љубивоје Тадић: Ђинђић је Динкића звао дворска луда, Вучић се превише појављује у јавности!

0

Млађан је предлагао да на митингу 5. октобра пева Чола да би дошло више људи, а Зоран се насмејао и рекао ми да краљеви имају дворску луду, а ми Млађу!

Не познајем новог министра културе Владана Вукосављевића. Можда је добро решење. Једном сам био у позицији да предложим људе за такву важну функцију. Мом сараднику Зорану Ђинђићу сам саветовао да постави Предрага Бајчетића или Зорана Христића – каже за Курир глумац и бивши управник Народног позоришта Љубивоје Тадић, који је у пожару изгубио сестру због дуга за струју од 115.000 динара.

Како је избор пао на глумца Бранислава Лечића?
– Ђинђићу су се допали моји предлози, али јавио ми је да се определио за Бранислава Лечића. Упитао сам га што је баш одабрао њега, а он ми је одговорио зато што је познат. У том министарству је било сјајних људи, с којима се могло разговарати.

Зоран је вама наменио Народно позориште?
– Демократска опозиција Србије није имала везе с мојим доласком у Народно позориште, што није познато јавности. Они су желели да ме поставе за директора једног јавног предузећа. Успео сам да спречим затварање националног театра 6. марта 2001. Да су га тада затворили, доживео би судбину Народног музеја.

А бившег министра Ивана Тасовца не желите да коментаришете?
– Тасовца знам од малих ногу. Баш сте ме ви звали кад је изабран и одбио сам да коментаришем његов избор за министра. Знао сам да неће моћи много да уради. Потребне су корените промене система. Само је у Србији могуће да неко ко сними најгори филм опет добије новац за нови. Вукосављевић је правник и остаје нам да се надамо бољем. Ивану нисам желео да малеришем.

Да ли сте песимиста када говоримо о култури?
– Држава се у култури показала као врхунски зеленаш. Не можемо на тржиште. Немамо добар и здрав систем, што је највећи проблем. Поједини људи се залажу за укидање институција од националног значаја, што сматрам видом насиља над културом. Требало је увести личности од националног значаја. Обрадовала ме је вест да ће Слободан Шијан снимити нови филм. Кад смо се срели пре неку годину, пожалио ми се да је неколико пута одбијен на конкурсу Филмског центра. Имамо генерацију фантастичних редитеља, попут Кустурице, Лордана Зафрановића или Горана Марковића, и код њих би требало да дође министар културе кад пожеле да сниме нови филм, а не да конкуришу. Да није Кустурица посвећен свом раду, не би снимио ни метар филма, као ни Паскаљевић, уз чију драму „Кад сване дан“ сам заплакао. Они су склопили договор с продуцентима из Француске. Да ли смо свесни како је наш песник Новица Тадић завршио? Ми нисмо били у сродству, али сам га ценио. Умро је у сиромаштву. Добио је посао у Заводу за уџбенике и није хтео да га прихвати јер га је директор звао на препоруку Бориса Тадића. Лоша ситуација се понавља деценијама.

Неправду сте осетили и на својој кожи.
– Родољуб сам и нисам тужио државу за батине које сам добио на протестима крајем деведесетих. Више од 15 удараца само што сам реметио јавни ред и мир. Рачун за струју од 115.000 динара нисам направио, већ је то нечија грешка. У новој књизи ћу писати и о Мајиној смрти. Имам дужност према њој. Још не знам све чињенице о томе како се све догодило.

Да ли сте се опоравили од тога?
– Много сам боље него прошле јесени. Играо сам неколико пута представу „Арчибалд Рајс“. Моје унутрашње повреде су дошле по своје и убрзо сам изгубио могућност дисања. Прошле зиме сам опет био критично. Након пожара, кад сам био на лечењу у Београду, већи део тог периода нисам био свестан. А лане нисам могао да спавам и пуно сам читао и гледао филмове. Био сам у безнађу и чинило ми се да никад неће сванути дан. Почео сам тада да пишем.

Идеја је да део тог текста видимо и у новој представи?
– Радни наслов комада је „Лична документа“. Остао сам након те несреће без докумената. Не волим да користим реч исповест, али моја књига и представа ће бити прича о детињству које је личило на филм и животу с доста необичних путељака. Студирао сам књижевност, филозофију, академију и радио у Народном позоришту и театру Огледало, што се завршило крахом, као и неки моји други пројекти.

Кроз какве сте фазе пролазили након несреће?
– Разне. Осећао сам се као боксер који је у нокауту и нема снаге да устане. Имаћу неке трајне последице. Дисаћу до краја живота само с три четвртине плућа. Било ми је важно да нема можданих повреда. Психолошке ћу имати до краја.

О чему сте размишљали?
– Нисам имао никакве посебне мисли. Последњих 10 година сам провео по болницама и виђао људе који су тешко болесни. Моје стање је било ни тамо ни овде. Прво чега се сећам кад сам се пробудио је да су ме везали. Моја дијагноза је била амнезија. Имао сам невероватне халуцинације и осећао сам се као да прелазим неку границу. Кажу ми да нисам ни гласа пустио. Кад су ме водили на купање, деловао сам срећно. Говорио сам им у шали да то има везе с мојим позивом и да сам по природи егзибициониста. Веза између свесног и несвесног је много шира. У неким призорима нисам имао руке. Питао сам се да ли постојим.

У књизи ћете се бавити и својим коренима…
– Први Тадић се звао Тадија Браниловић. Живео је у Херцеговини. Презимена су била изведена из имена. И први писани траг о коренима наше породице потиче из 15. века.

Да ли сте рођак с бившим председником Борисом Тадићем?
– Нисам. Ми смо друга породица. Између нас је у 17. веку избио сукоб, а ту анегдоту сам испричао и свом професору Љуби (оцу Бориса Тадића, оп. аут.). Између наших фамилија је морала пасти крв. Мој део породице се пресељава у Звечан, после у Чачак, и мења славу. У горим ситуацијама од мојих се мењало и презиме. Покушао сам да направим породичну историју и географију. Кроз књигу ћу се сетити и живих рођака који живе од Аустралије до Америке.

У књизи ће тема бити и 5. октобар, у коме сте учествовали…
– Моја идеја је била да се протест одржи 4. октобра. Нису успели одбори да се окупе тог дана. Млађан Динкић је тад предлагао да дође да пева Здравко Чолић и да тако дође више људи. Зоран се само насмејао и рекао ми да краљеви имају дворску луду, а наша коалиција Млађу. Тог 5. октобра највећи проблем је био што нисмо могли да нађемо Коштуницу. Оставимо нешто и за књигу од тих анегдота.

Промене су у Србији опет донеле поделе.
– Намера Америке и западне Европе није била да направи промене у Србији. Имао сам тада и сада недоумицу да ли су хтели да склоне Милошевића или да изазову нови рат. Имао сам ту дилему током новембра 2000. године. Био сам гост на РТС кад су снаге опколиле телевизију. Добио сам наредбу да не напуштам зграду, иако је моје гостовање одавно завршено. Свуда около била је војска. Питао сам се да ли су желели промену или много страшнији грађански рат. Ратовало би село са селом, град с градом, комшија против комшије… Горе би било од оног рата у Босни.

Ко је убио Зорана Ђинђића?
– Тог дана сам био у Стокхолму. Мајка Мира ми је јавила да је био атентат на Зорана Ђинђића. У Шведској је већ објављено да је преминуо, а у Београду су то саопштили тек неколико сати касније. Нисам могао да се вратим за Београд јер је аеродром био затворен. У разговору с дипломатом и амбасадором Дејаном Васиљевићем прва сумња је била на умешаност страних служби, који су нашли свог партнера у Удби и мафији у Србији. Морам вам рећи да сам прочитао књигу „Трећи метак“ и да ми она није наивна. Било је ту још нешто што се неће сазнати. Баш тог 12. марта увече требало је да дође до великих сукоба, као и на дан Зоранове сахране. То није могло да прође без Немаца и Американаца. Друго, Зоран је био веома пажљив, опрезан и математички прецизан. Неко га је убедио да се ништа неће десети. Ко је тај који му је то рекао? Можда баш Колин Пауел, који је неколико дана касније дошао да обиђе његову породицу усред ноћи. Постоји верзија да је с њим из Београда отишао неки човек. Тај догађај дуго неће бити разјашњен.

Вучића многи виде као наследника Зорана Ђинђића.
– Мислим да Вучић има веома лоше саветнике и учитеље. Превише се појављује у јавности, као и многе његове колеге у свету. Он је само један од многих изданака Макијавелијеве школе. Покушаћу да илуструјем то и једним примером. Ако сазове конференцију за медије о Хрватској и да одличну изјаву, не може да говори још о пет других тема. То се у гимназији зове промашена тема.

А његов експозе од шест сати?
– Да је његов експозе трајао 75 минута, био би убедљив. То се стручно зове штрих. Фидел Кастро је говорио 6 сати и 57 минута. Ту врсту јавног изнуривања у политици, позоришту и другде зовем „коње убијају, зар не“.

Прошле недеље главна тема у медијима био је споменик Слободану Милошевићу.
– То је увреда за српски народ! И данас имамо многа нерешена политичка убиства у време његове владавине и крађу избора. Немогуће да Милошевић није баш ништа знао о томе. Примереније је да добије споменик у градовима чије стварање је његова политика помогла. Мислим на Загреб, Приштину, Сарајево и Љубљану. Гест тих земаља био би леп. Нешто слично су урадили на Косову кад су подигли споменик Билу Клинтону.

Пратите учешће наших спортиста у Бразилу. Шешељ тврди да су Тома и Драгица Николић избаксузирали нашој репрезентацији.
– Шешељ је веома луцидан и тачан. Он је вишеслојна личност. Тома и Драгица нису смели да иду у Бразил, као ни Ана Ивановић. Она је одавала утисак као да је дошла на три дана и лоше је утицала на екипу. Исти осећај имам и када гледам моју Црвену звезду. Питам се шта би Крцун рекао да види ове данашње центарфоре. Свуда где је спорт остављен спортистима, показало се да смо најбољи. И где нема криминала и политике, наши су шампиони. Фудбал у Србији треба да буде аматерски спорт, а мали спортови да буду важни и да спортисти добију од државе признања каква заслужују.
О Народном позоришту
ПОСТАВИТЕ АЦУ БЕРЧЕКА ЗА УПРАВНИКА

Кога видите као најбољег кандидата за новог управника у Народном позоришту?
– Имали смо једног доброг управника – Александра Берчека, с којим сам био у сукобу. Он се борио за ту кућу. Успео је да опстане у тим временима. Вратио бих га поново да заведе ред. Аца је био одговоран и трудио се око тог посла.
Највећа грешка у политици
НИСМО СМЕЛИ ДА УКИНЕМО СМРТНУ КАЗНУ

Били сте и посланик. Некако је ваш глас био одлучујући да се укине смртна казна.
– Нерадо смо гласали за укидање смртне казне. Обећано нам је да ће бити уведена доживотна робија. Онај ко је убио Тијану Јурић изаћи ће са педесет на слободу. Нисам гласао по својој савести. Повратак Карађорђевића и укидање смртне казне извели смо захваљујући само једном гласу више, с надом да ће све бити у најбољем реду.

Курир

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*