Glumac Ljubivoje Tadić: Đinđić je Dinkića zvao dvorska luda, Vučić se previše pojavljuje u javnosti!

0

Mlađan je predlagao da na mitingu 5. oktobra peva Čola da bi došlo više ljudi, a Zoran se nasmejao i rekao mi da kraljevi imaju dvorsku ludu, a mi Mlađu!

Ne poznajem novog ministra kulture Vladana Vukosavljevića. Možda je dobro rešenje. Jednom sam bio u poziciji da predložim ljude za takvu važnu funkciju. Mom saradniku Zoranu Đinđiću sam savetovao da postavi Predraga Bajčetića ili Zorana Hristića – kaže za Kurir glumac i bivši upravnik Narodnog pozorišta Ljubivoje Tadić, koji je u požaru izgubio sestru zbog duga za struju od 115.000 dinara.

Kako je izbor pao na glumca Branislava Lečića?
– Đinđiću su se dopali moji predlozi, ali javio mi je da se opredelio za Branislava Lečića. Upitao sam ga što je baš odabrao njega, a on mi je odgovorio zato što je poznat. U tom ministarstvu je bilo sjajnih ljudi, s kojima se moglo razgovarati.

Zoran je vama namenio Narodno pozorište?
– Demokratska opozicija Srbije nije imala veze s mojim dolaskom u Narodno pozorište, što nije poznato javnosti. Oni su želeli da me postave za direktora jednog javnog preduzeća. Uspeo sam da sprečim zatvaranje nacionalnog teatra 6. marta 2001. Da su ga tada zatvorili, doživeo bi sudbinu Narodnog muzeja.

A bivšeg ministra Ivana Tasovca ne želite da komentarišete?
– Tasovca znam od malih nogu. Baš ste me vi zvali kad je izabran i odbio sam da komentarišem njegov izbor za ministra. Znao sam da neće moći mnogo da uradi. Potrebne su korenite promene sistema. Samo je u Srbiji moguće da neko ko snimi najgori film opet dobije novac za novi. Vukosavljević je pravnik i ostaje nam da se nadamo boljem. Ivanu nisam želeo da malerišem.

Da li ste pesimista kada govorimo o kulturi?
– Država se u kulturi pokazala kao vrhunski zelenaš. Ne možemo na tržište. Nemamo dobar i zdrav sistem, što je najveći problem. Pojedini ljudi se zalažu za ukidanje institucija od nacionalnog značaja, što smatram vidom nasilja nad kulturom. Trebalo je uvesti ličnosti od nacionalnog značaja. Obradovala me je vest da će Slobodan Šijan snimiti novi film. Kad smo se sreli pre neku godinu, požalio mi se da je nekoliko puta odbijen na konkursu Filmskog centra. Imamo generaciju fantastičnih reditelja, poput Kusturice, Lordana Zafranovića ili Gorana Markovića, i kod njih bi trebalo da dođe ministar kulture kad požele da snime novi film, a ne da konkurišu. Da nije Kusturica posvećen svom radu, ne bi snimio ni metar filma, kao ni Paskaljević, uz čiju dramu „Kad svane dan“ sam zaplakao. Oni su sklopili dogovor s producentima iz Francuske. Da li smo svesni kako je naš pesnik Novica Tadić završio? Mi nismo bili u srodstvu, ali sam ga cenio. Umro je u siromaštvu. Dobio je posao u Zavodu za udžbenike i nije hteo da ga prihvati jer ga je direktor zvao na preporuku Borisa Tadića. Loša situacija se ponavlja decenijama.

Nepravdu ste osetili i na svojoj koži.
– Rodoljub sam i nisam tužio državu za batine koje sam dobio na protestima krajem devedesetih. Više od 15 udaraca samo što sam remetio javni red i mir. Račun za struju od 115.000 dinara nisam napravio, već je to nečija greška. U novoj knjizi ću pisati i o Majinoj smrti. Imam dužnost prema njoj. Još ne znam sve činjenice o tome kako se sve dogodilo.

Da li ste se oporavili od toga?
– Mnogo sam bolje nego prošle jeseni. Igrao sam nekoliko puta predstavu „Arčibald Rajs“. Moje unutrašnje povrede su došle po svoje i ubrzo sam izgubio mogućnost disanja. Prošle zime sam opet bio kritično. Nakon požara, kad sam bio na lečenju u Beogradu, veći deo tog perioda nisam bio svestan. A lane nisam mogao da spavam i puno sam čitao i gledao filmove. Bio sam u beznađu i činilo mi se da nikad neće svanuti dan. Počeo sam tada da pišem.

Ideja je da deo tog teksta vidimo i u novoj predstavi?
– Radni naslov komada je „Lična dokumenta“. Ostao sam nakon te nesreće bez dokumenata. Ne volim da koristim reč ispovest, ali moja knjiga i predstava će biti priča o detinjstvu koje je ličilo na film i životu s dosta neobičnih puteljaka. Studirao sam književnost, filozofiju, akademiju i radio u Narodnom pozorištu i teatru Ogledalo, što se završilo krahom, kao i neki moji drugi projekti.

Kroz kakve ste faze prolazili nakon nesreće?
– Razne. Osećao sam se kao bokser koji je u nokautu i nema snage da ustane. Imaću neke trajne posledice. Disaću do kraja života samo s tri četvrtine pluća. Bilo mi je važno da nema moždanih povreda. Psihološke ću imati do kraja.

O čemu ste razmišljali?
– Nisam imao nikakve posebne misli. Poslednjih 10 godina sam proveo po bolnicama i viđao ljude koji su teško bolesni. Moje stanje je bilo ni tamo ni ovde. Prvo čega se sećam kad sam se probudio je da su me vezali. Moja dijagnoza je bila amnezija. Imao sam neverovatne halucinacije i osećao sam se kao da prelazim neku granicu. Kažu mi da nisam ni glasa pustio. Kad su me vodili na kupanje, delovao sam srećno. Govorio sam im u šali da to ima veze s mojim pozivom i da sam po prirodi egzibicionista. Veza između svesnog i nesvesnog je mnogo šira. U nekim prizorima nisam imao ruke. Pitao sam se da li postojim.

U knjizi ćete se baviti i svojim korenima…
– Prvi Tadić se zvao Tadija Branilović. Živeo je u Hercegovini. Prezimena su bila izvedena iz imena. I prvi pisani trag o korenima naše porodice potiče iz 15. veka.

Da li ste rođak s bivšim predsednikom Borisom Tadićem?
– Nisam. Mi smo druga porodica. Između nas je u 17. veku izbio sukob, a tu anegdotu sam ispričao i svom profesoru Ljubi (ocu Borisa Tadića, op. aut.). Između naših familija je morala pasti krv. Moj deo porodice se preseljava u Zvečan, posle u Čačak, i menja slavu. U gorim situacijama od mojih se menjalo i prezime. Pokušao sam da napravim porodičnu istoriju i geografiju. Kroz knjigu ću se setiti i živih rođaka koji žive od Australije do Amerike.

U knjizi će tema biti i 5. oktobar, u kome ste učestvovali…
– Moja ideja je bila da se protest održi 4. oktobra. Nisu uspeli odbori da se okupe tog dana. Mlađan Dinkić je tad predlagao da dođe da peva Zdravko Čolić i da tako dođe više ljudi. Zoran se samo nasmejao i rekao mi da kraljevi imaju dvorsku ludu, a naša koalicija Mlađu. Tog 5. oktobra najveći problem je bio što nismo mogli da nađemo Koštunicu. Ostavimo nešto i za knjigu od tih anegdota.

Promene su u Srbiji opet donele podele.
– Namera Amerike i zapadne Evrope nije bila da napravi promene u Srbiji. Imao sam tada i sada nedoumicu da li su hteli da sklone Miloševića ili da izazovu novi rat. Imao sam tu dilemu tokom novembra 2000. godine. Bio sam gost na RTS kad su snage opkolile televiziju. Dobio sam naredbu da ne napuštam zgradu, iako je moje gostovanje odavno završeno. Svuda okolo bila je vojska. Pitao sam se da li su želeli promenu ili mnogo strašniji građanski rat. Ratovalo bi selo sa selom, grad s gradom, komšija protiv komšije… Gore bi bilo od onog rata u Bosni.

Ko je ubio Zorana Đinđića?
– Tog dana sam bio u Stokholmu. Majka Mira mi je javila da je bio atentat na Zorana Đinđića. U Švedskoj je već objavljeno da je preminuo, a u Beogradu su to saopštili tek nekoliko sati kasnije. Nisam mogao da se vratim za Beograd jer je aerodrom bio zatvoren. U razgovoru s diplomatom i ambasadorom Dejanom Vasiljevićem prva sumnja je bila na umešanost stranih službi, koji su našli svog partnera u Udbi i mafiji u Srbiji. Moram vam reći da sam pročitao knjigu „Treći metak“ i da mi ona nije naivna. Bilo je tu još nešto što se neće saznati. Baš tog 12. marta uveče trebalo je da dođe do velikih sukoba, kao i na dan Zoranove sahrane. To nije moglo da prođe bez Nemaca i Amerikanaca. Drugo, Zoran je bio veoma pažljiv, oprezan i matematički precizan. Neko ga je ubedio da se ništa neće deseti. Ko je taj koji mu je to rekao? Možda baš Kolin Pauel, koji je nekoliko dana kasnije došao da obiđe njegovu porodicu usred noći. Postoji verzija da je s njim iz Beograda otišao neki čovek. Taj događaj dugo neće biti razjašnjen.

Vučića mnogi vide kao naslednika Zorana Đinđića.
– Mislim da Vučić ima veoma loše savetnike i učitelje. Previše se pojavljuje u javnosti, kao i mnoge njegove kolege u svetu. On je samo jedan od mnogih izdanaka Makijavelijeve škole. Pokušaću da ilustrujem to i jednim primerom. Ako sazove konferenciju za medije o Hrvatskoj i da odličnu izjavu, ne može da govori još o pet drugih tema. To se u gimnaziji zove promašena tema.

A njegov ekspoze od šest sati?
– Da je njegov ekspoze trajao 75 minuta, bio bi ubedljiv. To se stručno zove štrih. Fidel Kastro je govorio 6 sati i 57 minuta. Tu vrstu javnog iznurivanja u politici, pozorištu i drugde zovem „konje ubijaju, zar ne“.

Prošle nedelje glavna tema u medijima bio je spomenik Slobodanu Miloševiću.
– To je uvreda za srpski narod! I danas imamo mnoga nerešena politička ubistva u vreme njegove vladavine i krađu izbora. Nemoguće da Milošević nije baš ništa znao o tome. Primerenije je da dobije spomenik u gradovima čije stvaranje je njegova politika pomogla. Mislim na Zagreb, Prištinu, Sarajevo i Ljubljanu. Gest tih zemalja bio bi lep. Nešto slično su uradili na Kosovu kad su podigli spomenik Bilu Klintonu.

Pratite učešće naših sportista u Brazilu. Šešelj tvrdi da su Toma i Dragica Nikolić izbaksuzirali našoj reprezentaciji.
– Šešelj je veoma lucidan i tačan. On je višeslojna ličnost. Toma i Dragica nisu smeli da idu u Brazil, kao ni Ana Ivanović. Ona je odavala utisak kao da je došla na tri dana i loše je uticala na ekipu. Isti osećaj imam i kada gledam moju Crvenu zvezdu. Pitam se šta bi Krcun rekao da vidi ove današnje centarfore. Svuda gde je sport ostavljen sportistima, pokazalo se da smo najbolji. I gde nema kriminala i politike, naši su šampioni. Fudbal u Srbiji treba da bude amaterski sport, a mali sportovi da budu važni i da sportisti dobiju od države priznanja kakva zaslužuju.
O Narodnom pozorištu
POSTAVITE ACU BERČEKA ZA UPRAVNIKA

Koga vidite kao najboljeg kandidata za novog upravnika u Narodnom pozorištu?
– Imali smo jednog dobrog upravnika – Aleksandra Berčeka, s kojim sam bio u sukobu. On se borio za tu kuću. Uspeo je da opstane u tim vremenima. Vratio bih ga ponovo da zavede red. Aca je bio odgovoran i trudio se oko tog posla.
Najveća greška u politici
NISMO SMELI DA UKINEMO SMRTNU KAZNU

Bili ste i poslanik. Nekako je vaš glas bio odlučujući da se ukine smrtna kazna.
– Nerado smo glasali za ukidanje smrtne kazne. Obećano nam je da će biti uvedena doživotna robija. Onaj ko je ubio Tijanu Jurić izaći će sa pedeset na slobodu. Nisam glasao po svojoj savesti. Povratak Karađorđevića i ukidanje smrtne kazne izveli smo zahvaljujući samo jednom glasu više, s nadom da će sve biti u najboljem redu.

Kurir

POSTAVI ODGOVOR

*