„Игра заставица Истока и Запада“

0

Слање хуманитарне помоћи из Србије у Сирију у одређеним дипломатским оквирима се посматра као симбол, а на Западу се оно посматра као акт сарадње са Русијом, у осетљивом тренутку да Европска унија покушава да се договори око додатног пооштравања односа са Руском федерацијом, изјавила је данас Александра Јоксимовић, председница Центра за спољну политику.

Јоксимовић је, гостујући у емисији Прави угао Радио-телевизије Војводине, истакла да у нашој јавности влада атмосфера да ми стално трпимо притиске од стране Запада, али да су они подједнако јаки и са руске стране.

„Ми се налазимо у константном сендвичу, и та позиција није једноставна за издржати“, рекла је она и додала да имамо све јасније поруке да ће наш пут ка ЕУ значити прекид одређених аспеката сарадње са Русијом.

„Дакле, и са руске стране нешто што је раније било прихватљиво сада постаје неприхватљиво. Раније су сматрали да је неприхватљиво само чланство у НАТО, али сада видимо да је и питање чланства у ЕУ упитно“, наводи она.

Војни аналитичар Александар Радић објашњава да је након сусрета министра спољних послова Ивице Дачића и министра одбране Зорана Ђорђевића са амбасадором Руске федерације Александром Чепурином уследио јасан сигнал, са руске стране, да је обећана хуманитарна помоћ, али да до самог тренутка испоруке пошиљке није било званичног саопштења ни са једног нивоа власти у Србији.

„Наравно да је ова ситуација доста неугодна за Србију, јер се и са Истока и са Запада сада игра игра заставица, распоређују се савезници, црта се мапа, и наравно да свако жели да вашу заставицу стави на свој део у подели светског колача моћи“, каже он.

Радић додаје да се данас, у другачијем облику, понавља ситуација коју су Американци имали 2003. године када су напали Ирак, и када су формирали „коалицију вољних“ земаља савезница, које су после наградили, јер сам НАТО пакт није подржао напад на Ирак.

„Са друге стране, Русима у Сирији сада не треба војна подршка, али им је врло важно да симболично покажу ред застава који стоји иза њих, од Кине и Индије које имају нуклеарни потенцијал, до Белорусије, Казахстана, Азербејџана и Јерменије“, објашњава он.

Радић наглашава да би било елегантније да смо се држали по страни, јер је слање хуманитарне помоћи у Сирију симболичан потез који је на Западу лоше одзвонио, али да Србија има проблем и како да оправда статус Српско-руског хуманитарног центра у Нишу, шта да учини са заједничким вежбама Војске Србије и Оружаних снага Руске федерације, као и шта да ради са инсистирањем на опремању и модернизацији Војске Србије у сарадњи са Русијом.

Он додаје да наше јавно мњење, због изразитог проруског сентимента, не примећује до које се мере сарадња на војним темама окреће ка Западу.

„Теме о потенцијалној руској војној донацији су на насловним странама медија у Србији, а готово да медијски није примећен меморандум који је Влада Србије потписала са „Аирбас Гроуп“, произвођачем наоружања за ратно ваздухопловство.

Радић је подсетио да су тон комуникацији са Западом давале благе дипломатске изјаве, како не морамо да уђемо у НАТО, када је већ успостављено толико корисних механизама конкретне сарадње у одбрани, а да је војна сарадња са Русијом покренута стицајем околности кризе између Истока и Запада, а не као резултат политичког промишљања.

„У симболичком смислу, интересантан је тај аеродром у Нишу, на који је пре неки дан слетео руски војни транспортер Иљушин, али је то исти аеродром на који слећу амерички војни авиони Ц17, који утоварају наоружање и војну опрему намењену Истоку“, каже он.

Радић подсећа да су те чудне ситуације кренуле у новембру 2014. године, када су након шест руских транспортних авиона који су слетели у Батајницу, сутрадан слетели амерички маринци из групе за подршку у украјинској кризи, те да то може да се деси само на Балкану.

Он објашњава да Запад апсолутно подржава извоз нашег наоружања у арапски свет на Истоку и да су носиоци главних уговора војне сарадње са земљама попут Уједињених Арапских Емирата управо САД и Велика Британија, али да са друге стране чекамо долазак руских и белоруских падобранаца на вежбу „Словенско братство“.

Александра Јоксимовић, са друге стране, сматра да сарадња са НАТО, ипак, односи превагу, те да је у питању само једна „пресензибилност“ која долази са свих страна и која нас константно тера да се опредељујемо, што ми још увек, бар не на тај начин, не желимо.

Одговарајући на питање ко то збуњује јавност – медији или званичници из власти, Јоксимовић истиче да су на свим изборима од 2000. до данас само европске идеје носиле победу.

„Без обзира на одређени емотивни приступ према Русији, који је јак, постоји рационалан друштвени моменат који каже да од Европске уније, чији смо ми реалан део, ми не можемо одустати. Идеја ЕУ данас пролази кроз озбиљну кризу, која јој недозвољава да се у потпуности посвети процесу проширења. Морамо имати одређену врсту стрпљења, иду избори у Француској и Немачкој, који ће определити будућност ЕУ“, сматра она.

Говорећи о данашњој седници Бироа за координацију служби безбедности, која је сазвана, између осталог, због хапшења некадашњег команданта Жандармерије Братислава Дикића у Црној Гори, Јоксимовић напомиње да је рано говорити о томе шта се налази у позадини целог скандала.

„На данашњој седници Бироа наћи ће се и питање деловања страних служби у Србији. Уколико је то повезано, да хапшење Дикића има везе са страним обавештајним службама, онда постоји забринутост да сличан сценарио може да буде поновљен и у Београду“, објашњава она.

Александар Радић примећује да је хапшење бившег команданта српске Жандармерије и стављање јаке ноте на угроженост самог пројекта самосталне Црне Горе помогло Подгорици да консолидује присталице на сам дан избора, али да је приметно да у региону уназад имамо феномен класичног суочавања интереса великих сила.

„Видимо да неке струје које се залажу за неулазак Црне Горе у НАТО имају отворену подршку појединаца из Москве, а неки државни функционери из Русије јавно говоре о томе како виде прилике у региону“, указује он.

Јоксимовић, такође, указује да избори у Црној Гори показују да избори локалног карактера, због међународних збивања, добијају на широј слици, те да се радило о томе да ли ће победити про-НАТО и про-руске снаге.

„Нажалост, у региону Западног Балкана сваки избори се представљају као судбоносни, због ситуације у свету, и зато што немамо консензус око спољних политичких приоритета“, указује она објашњавајући због чега питања попут корупције, владавине права или економије не долазе у први план.

Радић истиче да је недопустиво за државу то што се на високе позиције постављају људи са проблематичним биографијама, те да је Дикић повезиван са разним инцидентима и криминалним радњама.

Да ли је прошло време балансирања?

Одговарајући на питање да ли је прошло време балансирања између великих сила, Александра Јоксимовић каже како је евидентно да се очекивања која смо имали да ће се односи између Русије и САД и ЕУ узлазно, нису испунила, па тако имамо високе званичнике, попут Штајнмајера, који их карактеришу као напетије него у време Хладног рата.

„Тензија је кренула од кризе у Украјини и анексије Крима, па се проширила сукобом у Сирији. Данас се не говори о укидању санкција Русији, него о поштравању. Чини се да та тензија све више расте и две стране почињу да посматрају кроз ту призму све своје партнере“, указује она.

РТВ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*