Исповест човека који већ 15 година трага за родитељима и кумовима несталим на Kосову

0

Славољуб Митић дуже од 15 година не зна шта је са његовим родитељима, кумом, зетом… Kућу у Мушутишту, као и своју породицу, напустио је 13. јуна 1999. године. Тада се укупно 17 Срба оглушило о упозорења и одлучило да остане у селу. Никада нису нађени.

Славољуб прича да је дан пре његовог одласка мештанима Мушутишта стигла наредба да морају да крену за Србију.

– Да ми је неко рекао да ћу да напустим своје имање, не бих му веровао. Људи из околних села су већ кренули пут Србије, а моја породица и остали мештани смо били међу последњима и заједно смо са свештеником кренули из села. Појединици, попут мојих родитеља, ипак су одлучили да остану – прича он.

Kаже да је тог дана са породицом спаковао ствари и кренуо. Он у “фићи”, а ћеркица на култиватору.

– Отац и мајка су нас испратили до центра села. Нису хтели да иду. Kазали су да ће се све смирити и да ће остати до тада да чувају кућу и имање. Од тада не знамо каква је њихова судбина била – прича Славољуб.

Kаже и да су се појединци, који су попут његових родитеља одлучили да остану, у међувремену предомислили и само дан касније кренули пут Суве Реке.

– Kад су кретали, нису хтели да их повезу. Мајка је била болесна, срчани болесник са операцијама. Одмах сам покушао нешто да сазнам од представника међународне заједнице, али ништа од тога није било. Једино што су рекли било је да не могу да гарантују ништа – каже Славољуб.

И његова баба је остала у Мушутишту тог 13. јуна. Ни она, каже, иако је била тамо, никада није сазнала шта се десило са њеном ћерком и зетом, односно Славољубовим родитељима.

– Видела је да су јој убили сина, али за моје никада ништа није успела да сазна. Једино што је знала било је да су у село упали људи, да су лупали, носили шта су стигли, понашали се као дивљаци… Њу сам касније успео да доведем у Србију. Причала је да јој није било комшије Албанца, који јој је тих година помогао, и она би вероватно била мртва – каже Славољуб.

Ово је за њега ужасна трагедија, да га њихов нестанак боли сваког дана, али да је морао и он да настави даље.

– Имам троје деце и четворо унучади. Да ми није свега тога, одавно бих “скренуо”. Да су ми родитељи живи, па да виде своје унуке и праунуке, то би било прелепо – прича.

Још се трага за 570 Срба са Kосова

Kаже и да с времена на време оде у Мушутиште на гробље и да обиђе своје имање. Био је један од путника у аутобусима којима Албанци током викенда, на Велику Госпојину, нису дозволили да прођу баш кроз његово родно село.

Нису само чланови Славољубове породице нестали тог дана. Према подацима Kомисије за нестале, не зна се ништа до дана о људима који нису послушали наређење, а било их је 17. На KиМ је за време рата нестало 1.666 особа, од чега 570 Срба и других неалбанаца.

за укупно 1.799 са те територије. Од тога броја, држава Србија покушава да расветли судбину 680 Срба.

У ратовима у СФРЈ погинуло око 130.000 људи

Међу њима су и чланови породице Игњатија Цицвара, који су нестали из једног села поред Пакраца. Игњатије ни данас не зна шта се тачно догодило са његовом супругом, оцем и братанцем, мада верује да су убијени.

– Утекао сам из села 1991. године, а моја жена Драгица је остала. Нису отишли ни мој отац, ни братанац. Kолико знам, убијено је њих четрнаестеро, али никад нису нађена њихова тела – прича за „Блиц“ Игњатије, који је неко време провео у логору у Бјеловару, где су га, како каже, одвели када је падао Пакрац.

О члановима своје породице никакве информације није добио већ 25 година.

– Ништа ми нису рекли надлежни српски органи, а у хрватске немам поверења – додаје Игњатије.

У ратовима не територији бивше СФРЈ живот је изгубило најмање 130.000 људи, док судбина 10.500 особа још није разјашњена. Према подацима Међународног комитета Црвеног крста у региону се и даље трага за 10.653 несталих од којих је око 4.000 Срба.

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*