Исповест зликовца из Аушвица: Одлучивао сам ко иде у гасну комору!

0

Рајнхолд Ханинг има 94 године. Доживео је да га више од 70 година после незапамћених злочина у којима је учествовао у логору смрти у Аушвицу у очи погледа Ајрин Вајс.

„Једног хладног јутра Ајрин је чекала испред општинског суда у немачком градићу Детмолду. Допутовала је чак из Вирџиније како би сведочила на суђењу Рајнхолду Ханингу, данас 94-годишњем бившем чувару нацистичког логора смрти Аушвиц. Морала је да сачека, док су Ханинга довели у колицима“.

http://ocdn.eu/images/pulscms/YzY7MDMsMzE0LDAsMCwxOzAzLDFkNiwwLDAsMTswYywxZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNiwxLDAsNiww/e2352fefff541cb4bf09082e4bd4fd9b.jpeg

Тако је магазин „Тајм“ описао увод у једно од последњих суђења нацистима.

У сакоу и џемперу, са наочарима, погнуте главе, како би што мање упадао у објектив камерама, било је тешко схватити да је тај декица отпужен за саучесништво у убиству чак 170.000 људи током свог служења у концентрационом логору од јануара 1943. до јуна 1944. А, тачно у то време, међу Јеврејима које су довели у логор била је и 13-годишња Ајрин.

Ајрин, није имала несрећу да упозна Ханинга у логору смрти. Таквих преживелих одавно више нема. Она је само у то време тамо била заробљена, али је позвана да сведочи зато што је једна од оних која је тада била у логору и која је могла да исприча како је тада Аушвиц изгледао и каква је била Ханингова улога, с обзиром на задужења чувара која су јој била добро позната.

Реч је о новој стратегији немачког правосуђа којом се напокон олакшава суђење бившим нацистима, 70 година од почињења злочина. Реч је о покушају Немачке да исправи ужасне грешке након рата. На западу Немачке, у 13 суђења у Нирнбергу од 1945. до 1949. године, осуђена је само најстрожија елита која је била на власти у то време.

На истоку земље, пак, суђења су била пуно оштрија, али су често била затрована идеолошким печатом. Историчари процењују да је 10 одсто Немаца било учлањено у Нацистичку партију. Али, уз огроман број људи који је требало истражити, уз огромну бирократију логора смрти, Немачка је починила и ту грешку што је оптужене нацисте прогонила као криминалце, не као учеснике геноцида.

Другим речима, за свакога је морало да се докаже да је тад и тад, са тим средством убио тог и тог човека. У таласима суђења од 1963. до 1965. у Западној Немачкој, осуђено је поражавајућих 17 злочинаца. А, и од њих толико, само шесторо на доживотне казне затвора. Док је широм света више од 1.000 људи који су сејали смрт по логорима отерано пред суд, у Немачкој се судило само њима 50.

http://ocdn.eu/images/pulscms/YWQ7MDMsMzE0LDAsMCwxOzAzLDFkNiwwLDAsMTswYywxZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNiwxLDAsNiww/6dcc06eda29793618c7bd40f81c1bff4.jpeg

А, било је између 6.000 и 7.000 чланова особља директно укључених у убијање. Не треба сметнути са ума и то да није могло да се избегне да су неки од судија у послератној Немачкој и сами били некадашњи нацисти. Због свега тога, немачки тужииоци из Лудвигсбурга напокон су усвојили предлог главног тужиоца покрајине Хесен, Фрица Боера из 1960-их да се напросто утврди да је на одређеном месту спроведен геноцид. И да се оптуженом кривица утврђује тако да се докаже да је на том месту у том времену обављао тачно одређену дужност. Тиме је постајао оруђе злочина и био је крив. Први који је платио такву стратегију био је 2011. ноторни Украјинац Џон Демјањук, у Другом светском рату чувар у логору Собибор. У његовом случају напокон су разрадили стратегију:

– Ако си радио у фабрици смрти, то те је чинило средством убијања, јер ти је посао био да служиш убијању људи – казао је за „Тајм“, Лоренс Даглас историчар са Универзитета у Масачусетсу.

Био је то начин да Немачка исправи своје пропусте. Следећи је дошао на ред књиговођа из Аушвица Оскар Гронинг, саучесник у убиству 300.000 људи. Потом још тројица, од којих је један оптужени у међувремену умро од старости.

Јенс Ромел, водитељ канцеларије за нацистичке злочине у Лудвигсбургу, рекао је за „Тајм“ да је од марта у поступку још 13 случајева. Ромелови људи били су они који су утврдили да је Ханинг рођен 28. децембра 1921. године, да је са 14 година напустио школу и отишао да ради у фабрици, да би затим приступио нацистима.

На источном фронту борио се до септембра 1941. кад га је ранила граната у Украјини. И тако су му понудили „лаган посао“ у Аушвицу. Његов је посао био да дочекује логораше и прати селекцију, ко иде одмах у смрт у гасну комору, а ко на робовски рад и вероватну смрт од болести или исцрпљености неколико месеци после.

– Нико нам ништа не би говорио првих дана тамо. Али, ако је неко, попут мене, тамо провео дуго времена, онда му је постало јасно о чему је реч. Људе би упуцали, гушили у коморама и спаљивали. Виђао сам како преносе лешеве, могао сам намирисати смрад спаљених људских тела – казао је Ханинг на суђењу.

Ајрин је, пак, испричала да су њу и породицу у Аушвиц довели у мају 1944. Имала је само 13 година, били су уморни и дезоријентисани, а нацисти су их штаповима упућивали где да оду, њену мајку и двоје млађе браће и сестара у гасну комору, њеног оца и старију сестру на рад. Чувар који је дошао до ње, неколико тренутака је оклевао пре него што је послао за старијом сестром.

http://ocdn.eu/images/pulscms/MDE7MDMsMzE0LDAsMCwxOzAzLDFkNiwwLDAsMTswYywxZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNiwxLDAsNiww/066d3ffb57852115c5d41f19f261c8f0.jpeg

Живот јој је спасило то што је имала мараму на глави и изгледала је старије од 14, колико је била старост испод које су се деца слала одмах на убијање.

Кајање: Боли ме што сам био део те злочиначке организације

Ајрин Вајс каже да нацисти данас на суђењима уживају неупоредиво већи обзир него они као жртве у рату.

– Била бих сретнија да му се судило и раније, али сада само желим да он чује шта имам да кажем, ја, и други сведоци о томе какве су биле последице дела која је починио као младић – рекла је Ајрин.

29. марта Ханинг је проговорио: „Дубоко ме боли што сам био део такве злочиначке организације. Стидим се што сам видео такву неправду и нисам учинио ништа у вези тога. Извињавам се због тога. Јако ми је, јако жао“.

Али, за Ајрин то није било довољно, јер деценијама милиони немачке деце и унучади оних који су требали да проговоре, од њих није чуло ништа.

– Апсолутно је време да то престане да се прећуткује – рекла је Ајрин.

А, о томе је имао шта да каже и Даглас, историчар са Универзитета у Масачусетсу: „Оваква суђења нас подсећају да се геноцид никада не догађа без тих обичних војника. Ствари могу у некој земљи веома брзо да крену по злу, а кад се догоди, шокантно је колико је пуно људи вољно да крене тим путем.“.

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*