Исток Павловић: Покемони ће променити свет!

0

Медији су већ данима преплављени текстовима о игри Покемон, пре свега кроз разне занимљиве анегдоте настале због несмотреног играња. „Ударио у дрво док је играо Покемоне”, „Опљачкали га лопови док је тражио Покемоне”. Међутим, из коментара људи примећујем да и даље многима није јасно о чему се ту заправо ради и због чега је толика помама око те игре. Зато бих пре свега хтео да дочарам овај феномен људима који нису фамилијарни с оваквим видовима забаве.

Сећате ли се, када смо били мали, како смо се играли „каубоја и Индијанаца” у дворишту с другом децом? Или „Немаца и партизана”, или Нинџа корњача, било је ту разних сценарија. Онда би деца поделила улоге, и почела би игра препуна маштовитих, измишљених ствари у природном простору. Онај дрвени штап био би митраљез, бабин бунар био би немачки бункер, иза ораховог дрвета вребала је патрола, а стара колица била су тенк на који се пуца из дрвеног штапа.

Сада, замислите када би сва та деца ставила неке специјалне наочари, кроз које се и даље нормално види двориште и цело окружење, али су неке ствари додате у слику. Тако, на пример, иза дрвета сада вреба прави војник, бунар се претворио у прави бункер, а стара колица су се претворила у прави тенк. Све те ствари које су деца некада стварала кроз машту, сада се појављују као прави слика-објекти који су додати у реалан простор.

Овај принцип зове се проширена стварност, и не односи се само на игре. У случају Покемона, ради се управо о томе да се деца (а и старији људи) крећу кроз простор и налазе ове карактере из игре у парку испред зграде, иза споменика, поред хидранта. Ово се не ради уз помоћ наочара, већ уз помоћ паметних телефона – свет се гледа кроз екран телефона који у постојећу, реалну слику, додаје ове карактере.

Ова игра тера децу да се крећу, да трче, да имају огромну физичку активност, и то је један од разлога зашто је толико популарна. За разлику од свих претходних компјутерских игара, где је главни контрааргумент био „деца само седе у кући и не излазе напоље”, овде је заправо кретање у самој основи играња, баш као и фудбал или „јурке”.

Кад год се појави нешто ново, што мења свет из основа, одмах се појави и низ противника. Тако се данас пласирају разне информације о опасностима које ова игра доноси, примери као што је „Дете излетело под ауто док је играло Покемон”, и онда крећу полемике о томе да ли треба спречити децу да то играју. Међутим, не видим да је неко покретао апел да се забрани деци да играју фудбал, зато што је негде неко дете излетело на улицу трчећи за лоптом. Свакако је потребно скренути пажњу деци да буду пажљива и да се брину о себи док играју било коју игру напољу, не само Покемоне.

Но ова игра је показала да сада долазимо у једно ново доба када ће „проширена стварност” бити применљива у разним областима живота. Едукација је једна од њих. Студенти медицине ће учити да изводе операције на виртуелној особи помоћу реалних инструмената у реалној операционој сали. Отварају се могућности за читав спектар образовања, где ће студенти много лакше научити ствари које сами ураде, погреше, па почну изнова, уместо да читају о томе у књизи.

Архитекте, грађевинци, инжењери, који праве разне уређаје, и сви људи који стварају неке опипљиве ствари у реалном простору, моћи ће много боље да раде свој посао уз помоћ проширене стварности јер ће одмах видети како у реалном простору изгледа то што праве.

Али вратимо се на Покемоне. Због чега је та игра толико занимљива многим људима који нису деца? Зато што је реалан свет често досадан. Покемон нам даје могућност да поново нађемо лепоту на неком кеју поред реке, на некој стази којом пролазимо сваки дан и која нам је постала досадна. Ако извучемо телефон и уперимо га у стари контејнер, можемо поред њега видети неку занимљиву креатуру. Ова игра нам приказује различите врсте ових животињица у зависности од тога да ли се налазимо поред реке, у планини, у граду или селу.

Покемони ће проћи као тренд, али су они битни зато што су сада отворили и приближили народу читав један свет и спектар могућности који је до сада био непознат. Сада ће у свет проширене стварности ући научници, уметници, професори, инжењери, који ће сигурно имати разне идеје како да примене овај принцип за ствари које су много озбиљније од играња.

Факултет за медије и комуникације

Извор: Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*