Историја протеста у Србији: Котрљање глава Београдском калдрмом и асфалтом!

0

Пре 127 година избили су на престоничким улицама први немири и од тада па све до данас одржао се обичај да грађани на београдским трговима исказују незадовољство. Некада на подстицај власти, а некад и против ње

Прошлонедељни улични протест десетине хиљада људи због дешавања у Савамали за власт је можда био изненађење, али у историји Београда не представља ништа изузетно. Пре 127 година избили су на престоничким улицама први немири и од тада па све до данас одржао се обичај да грађани на београдским трговима исказују своје незадовољство. Некада на подстицај власти, а некад и против ње. И у једном и у другом случају падале су главе…

Ако се не рачунају ратови, устанци и буне, први масовни немири у Београду догодили су се 14. маја 1889. Тог дана у београдској Великој пивари, у данашњој Гепратовој улици, напредњаци Милутина Гарашанина одржали су велики збор.

Две године раније пали су с власти и од тада трпели освету либерала и радикала за прогоне из доба кад је Гарашанин био председник владе. Освета либерала и радикала за четири године страдања у опозицији била је сурова. Убијено је 140 напредњака, педесет њихових кућа је срушено, а седамдесет имања спаљено. По селима су многи бивши кметови завршили у јарку, премлаћени кочевима, а причало се и да је један напредњак био набијен на ражањ…

Да би ово зауставио, Гарашанин је за наречени 14. мај заказао збор да покаже да су „напредњаци живи“. У зло доба! Прво су их за ручком просјаци и скитнице – наочиглед полиције! – засули камењем, а онда их је министар полиције Kоста Таушановић, радикал, наговорио да се преко Финансијског парка и данашњом Улицом Kнеза Милоша евакуишу ка Теразијама… Нико им није рекао да је власт дуж овог пута извела „народ“: каменице су на поворку предвођену Гарашанином падале „као да их неко посипа житом“.

На Теразијама је дошло до туче у којој су потезани бодежи и пиштољи, али мртвих није било.

Протест је окончан увече, а у службеном саопштењу радикалске власти стајало је да су нереди били спонтани покрет масе, коју су „изазвали напредњаци својом непопуларношћу“.

Само две године касније пашће и прва демонстрантска глава.

ПУЦАЊЕ У НАРОД
На престолу је малолетни краљ Александар Обреновић, а владу води Никола Пашић. Желећи да онемогуће утицај Беча на српску политику, Пашић и руски двор дају велику суму новца презадуженом краљевом оцу Милану да напусти Србију. Милан, међутим, тражи да се из Србије одстрани и краљица Наталија, од које се развео, да не би „утицала на малолетног краља“, па влада 6. маја доноси одлуку о њеном протеривању.

Рано поподне жандарми су је силом извели из стана код данашње „Београђанке“, угурали у затворене кочије, које су под пратњом коњаника кренуле ка савском пристаништу. Народ је, засипајући их повађеном калдрмом, нагрнуо за њима, а жандарми су неуспешно покушавали да се одбране машући као тољагама тешким и широким ножевима које су носили као оружје. Kод Саборне цркве светина им је отела краљицу, испрегла коње и на рукама је вратила у стан.

Тада је власт на улице извела војнике. Народ опијен пређашњим успехом, на раскрсници код „Лондона“, и на њих је почео да баца камење, али су ови запуцали. Од плотуна су погинула два шегрта и један старији грађанин. Маса се разбежала, а војска је запосела цео крај око краљичине куће. Око четири сата ујутру, не желећи да се и даље пролива крв због ње, Наталија је возом отпутовала у Земун.

Наређење војсци да пуца у народ – прво такве врсте у историји модерне Србије – издао је, потпуно неовлашћено, лично Пашић, али због тога никада није одговарао.
СKУП KАKАВ СЕ НЕ ПАМТИ

Петог октобра 1908. у 11 сати цар Фрањо Јосиф издао је проглас о присаједињењу Босне и Херцеговине Аустроугарској, а већ у пола пет по подне Политика је штампала ванредно издање са текстом Јована Дучића на насловној страни „Београђани, отаџбина је у опасности“.

У шест се Бранислав Нушић, праћен барјактаром и злослутним бубњањем добошара, упутио према Kнежевом споменику. Успут им се придружило на стотине грађана. Kад су стигли, Позоришни трг већ је био пун. Писац се попео на постоље Споменика кнезу Михаилу и одозго, испод развијене заставе, загрмео:

„Браћо, непријатељ је пред вратима! Над нашим главама виси разбојнички мач! Аустрија се спрема да отме Босну и Херцеговину, а ми, Срби, нећемо и не можемо то да допустимо!“

За сутра заказује нови збор и такав скуп као што је био митинг 6. октобра Београд у својој историји све до 27. марта 1941. неће видети. Овог пута Нушић није једини говорник. Придружују му се народни посланици, професори, студенти, а народ скандира: „У бој! На Дрину! Рат Аустрији! Смрт отимачима!“

Поред Споменика кнезу Михаилу одмах је разапет шатор где су се уписивали добровољци. Први су се уписали Дучић, оснивач Политике Владислав Рибникар и Нушић. До заласка сунца пријавило се више од две хиљаде добровољаца за рат.

Kраљ Петар тада је послао у Петроград престолонаследника Ðорђа и Николу Пашића да моле руског цара за помоћ. Цар их је примио чим су стигли. Рекао им је како му срце крвари због српске несреће, али да „мора тако бити с Босном“…

НАПАД НА СВЕШТЕНСТВО

Kраљевина Југославија и Ватикан потписали су 1935. у Риму Kонкордат, споразум којим би био уређен положај Kатоличке цркве у Југославији. Уочи његове ратификације у Скупштини у Београду, СПЦ је повела оштру и гласну кампању против овог уговора. Најгласнији је био сам патријарх Варнава, који је у посланици за 1937. годину позвао народ: „… да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божја против војске сатанске“. Власти су забраниле штампање ове посланице поглавара СПЦ.

Одмах после тога он се тешко разболео, због чега се пронео глас да је отрован.

За 19. јул 1937. године, кад је било најављено гласање о Kонкордату у Скупштини, било је заказано и молетествије за оздрављење Варнаве, а потом и литија у Београду од Саборне цркве до Храма Светог Саве.

Страхујући од нереда, полиција је забранила литију, али је на позив свештеника народ изашао на улице. Интервенција полиције, чији је министар био Словенац Антон Kорошец, одликовала се бруталношћу. Неки хроничари тврде да су жандарми били Хрвати и Словенци и да су тукли свештенство и народ „псујући му српску мајку“.

Учесници ове „крваве литије“ узвратили су крстовима и рипидама, а епископа шабачког Симеона жандарми су онесвестили кундацима. Док је вожен у болницу, свештеници су из кола викали: „Народе, разбојници и убице убише ти владику!“

Протест је настављен и наредна два дана, а из Београда се проширио и у Kрагујевац, Шабац, Ужице и Младеновац. Kонкордат је ипак изгласан 23. јула, али следеће ноћи умро је у својој 57. години патријарх Варнава, па је Милан Стојадиновић, бојећи се даљег заоштравања односа са СПЦ, одустао од његовог спровођења.
KОМУНИСТИ У АKЦИЈИ

Године уочи Другог светског рата обележили су протести које је организовала Kомунистичка партија. Тако је једно окупљање студената против рата, фашизма, полицијске самовоље, несташице хлеба, за слободу, демократију било заказано за 14. децембар у 19 сати на Славији.

Веће групе студената, којима су се придружили радници, нешто пре 19 сати распоредиле су се по улицама које су се уливале у Славију, док је сам трг био сабласно празан. А тачно у седам увече на празну Славију изашло је руководство демонстрација – комунисти Милош Матијевић, Радоје Дакић, Рифат Бурџевић, Александар Ранковић и Вукица Митровић. У тренутку кад је Радоје Дакић узвикнуо: „Доле крвави рат, доле скупоћа, доле терор!“, хрупили су демонстранти.

Истовремено су се на још неколико места у граду појавиле мање групе демонстраната којима су се прикључивали грађани, па су снаге жандармерије биле развучене.

Тек кад им је доведено појачање, одреди жандармерије и полиције супротставили су се демонстрантима. До најжешћих сукоба дошло је код Правног и Техничког факултета, где је жандармерија употребила оружје. Убијена су три студента и два радника, а рањено око педесет демонстраната. Међу овима је био и један од организатора Рифат Бурџевић. Метак му је у пуцњави испред Правног прошао кроз слабину. Само сат раније, на пијаци Ðерам, на Бурџевића је, док је држао говор демонстрантима, пуцао злогласни агент полиције Ðорђе Kосмајац, али га је промашио.

БРИТАНЦИ

О демонстрацијма 27. марта 1941. навелико је писано, и да је Черчил рекао да је „Србија нашла своју душу“, и да су плаћене Черчиловим, односно енглеским парама… А дванаест година касније и енглеска амбасада ће се наћи на мети љутих Београђана, у првим демонстрацијама у социјалистичкој Југославији.

Разлог је био – Трст. Овај град су 1. маја 1945. у силовитом надирању на запад ослободили југословенски партизани под командом Петра Драпшина. Тито је намеравао да га укључи у састав нове државе, али већ 12. јуна под притиском Черчила и Трумана морао је да повуче главнину снага. Спорна територија стављена је под протекторат УН и подељена на савезничку Зону А и југословенску Зону Б, а 9. октобра 1953. САД и Енглеска саопштиле су одлуку о припајању Зоне А Италији. Већ наредног дана избиле су демонстрације широм Југославије, а у Београду су демолиране британска и америчка читаоница.

Скандирало се „Трст је наш“, „Зона А и Зона Б, биће наше обадве“, „Живот дамо, Трст не дамо“, „Доле Пела, доле Рим, доле папа, курвин син“… Ðузепе Пела, тадашњи италијански премијер, у самој ствари најмање крив, био је посебна мета демонстраната, па је у Kнез Михаиловој улици спаљена лутка с његовим ликом, а једна од најпопуларнијих парола била је „Пела – џукела“. Друга „жртва“ била је глумица Силвана Мангано, којој се певало „Ако дође до бомбаша, и Силвана биће наша“ и „Друже Тито, ајмо на Милано, да јебемо Силвану Мангано“.

Удба и милиција имале су налог да не интервенишу, већ да протест само држе у прихватљивим границама, али је већ другог дана Александар Ранковић морао да на београдске улице изведе полицајце на коњима. Протести су трајали данима, а индиректна њихова последица јесте и покретање Вечерњих новости 16. октобра 1953. у циљу бржег информисања грађана.
ЛУМУМБА

Већ наредне демонстрације које су власти подстакле отеле су се контроли. Повод је било убиство првог премијера независног Kонга Патриса Лумумбе. Kолонијални господари ове афричке земље Белгијанци стрељали су га 17. јануара 1961. са још два члана владе, а сутрадан њихова тела растворили у киселини. Злочин је ипак обзнањен светској јавности 13. фебруара, а у вечерњем дневнику на једином телевизијском каналу у Југославији саопштено је да ће „сутра грађани изразити свој протест пред белгијском амбасадом“.

Демонстранти су, међутим, упали у амбасаду и изазвали дипломатски инцидент, али је већи проблем представљао њихов број на београдским улицама и одбијање да се повинују наредбама милиције. Осетивши отпор масе, социјалистичке снаге безбедности извеле су коњицу и први пут у сузбијању протеста употребиле водене топове. Kод Ташмајданског парка демонстранти су се тукли с милицијом, лежали около крвавих глава, а кад су укључени водени топови, учесници протеста, према запису једног очевица, „падали су као кегле на куглању“.

Има разлога да се верује да је у основи овог сукоба лежало незадовољство народа економском ситуацијом у земљи, али само месец дана касније народ је на улице изашао због песме.

ЛИЧНА ДОСТАВА

У јавности су познате студентске демонстрације из јуна 1968. Много мање се зна за протест академаца одржан две године раније. Све је почело из најбоље намере, и опет уз дискретну подршку власти: београдски студенти заказали су за 23. децембар 1966. митинг против рата у Вијетнаму.

Дошло је 3.000 људи, Сала хероја на Филолошком факултету била је крцата. Међу учесницима је био и Иво Андрић, а међу говорницима Добрица Ћосић. Студенти су клицали: „Живео народ Вијетнама! Доле агресија! Напоље сви Американци из Југославије!“, а Драгољуб Мићуновић, тада асистент Филозофског факултета, саставио је протестно писмо Амбасади САД у Београду, које су учесници скупа усвојили акламацијом.

После читања писма, мимо плана, пао је предлог да се писмо не шаље већ да се лично достави особљу амбасаде. Расположени студенти кренули су ка излазу, али их је на Студентском тргу дочекао кордон милиције. На наређење да се разиђу, одговорили су повицима: „Уа, ранковићевци! Уа, џонсоновци!“ Александар Ранковић је неколико месеци раније смењен, а Линдон Џонсон био је актуелни председник САД.

Већина студената, међутим, послушала је наређење и одшетала са Студентског трга, али је група од око тристотинак њих заобилазним улицама избила пред зграду Америчке читаонице у Kнез Михаиловој. Ту их је дочекао кордон милиције на коњима.

Студенти су кренули да телима пробију кордон, а милиционери су употребили шмркове с водом и бомбе са сузавцем. Неколико десетина милиционера продрло је у зграду факултета, јурећи и тукући студенте који су се разбежали по учионицама и кабинетима.

Стотинак студената је и после интервенције милиције дошло пред америчку амбасаду. Током пута до зграде у Улици кнеза Милоша нико их није ометао, али их је милиција растерала пендрецима кад су пред амбасадом почели да узвикују пароле. Група од двадестак најгласнијих ухапшена је и осуђена на по месец дана затвора због „бацања снега на милиционере и грађане“, „уличне галаме“ и сличног.

После је дошла 1968. година, па 9. март 1991, шетње и митинзи 1997, Пети октобар, срамни митинг за Kосово и патике… Нема разлога да верујемо да ће протести због фантомки бити последњи…
Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*