Иван Ивањи сведок једне епохе: „Рођени стриц ме је изручио Немцима и послао у логор!“

0

Да ли ме је сопствени стриц изручио Немцима? Био је ожењен Швабицом, католикињом, с њом је имао три сина. Мене мање занима држање стрица; много више како бих се ја понашао. Да ли бих ја ризиковао живот своје деце да бих можда спасао блиског рођака

Са својих осамдесет и седам година веома бурног живота, писац и преводилац Иван Ивањи слободно се може назвати сведоком епохе. Рођен је 24. јануара 1929. године у Зрењанину. Од родитеља – обоје су били Јевреји, лекари – сестра и он заувек су се растали 1941.

Мајка је касније одведена у логор на Сајмишту, отац у Топовске шупе. Не зна се кад су и где убијени.

Иван Ивањи је имао петнаест година кад је ухапшен и одведен у нацистички логор. Након ужаса Бухенвалда и Аушвица, вратио се у Југославију, где се школовао, запослио… Двадесет година радио је као Титов преводилац. О свему томе пише и у свом недавно објављеном роману „Мој лепи живот у паклу“.

Откуд тај оксиморон у наслову ваше нове књиге, господине Ивањи?

Наслов књиге заправо није мој. Ото Бихаљи Мерин, код нас неправедно заборављен, намеравао је да напише своју аутобиографију под тим насловом. Подсећам да је Бихаљи Мерин био члан Kомунистичке партије Немачке већ двадесетих година прошлог века, тамо се, поред осталог, дружио с Брехтом и Ðерђом Лукачом. С братом Павлом 1930. године основао је издавачко предузеће „Нолит“; био је у Шпанији за време грађанског рата; био је пилот Југословенског ратног ваздухопловства, више пута боравио у СССР; био је најбољи познавалац наивне уметности у Југославији, један од најбољих познавалаца Гоје на свету; у Паризу се дружио с Пикасом, Сартром итд. Kад је у старости сређивао рукописе, а много тога било је на немачком језику, узео је мог сина Андреја за секретара. Није стигао да напише ту своју књигу. На Андрејев предлог усвојио сам наслов Бихаљија Мерина. Знам да се не би љутио, напротив, много ми је помагао у животу, учио ме, препоручивао другима.

„Волим да кажем да су три најгора периода у мом животу ишла овим редоследом: „боравак“ у концентрационом логору, па служење војске, али на крају и моје седмогодишње гостовање у амбасади у Бону и СИП“, написали сте у књизи „Титов преводилац“. С колико година сте одведени у концентрациони логор?

Прво, упоређивање војске и дипломатије с логором је, наравно, шала. Нацистички логори су неупоредиви, њихов Гинисов рекорд нечега најужаснијег свих времена дуго неће бити надмашен. Ухапсила су ме у Новом Саду, у стану мог стрица, двојица мађарских полицајаца, и то као Јеврејина, 27. априла 1944. године. Имао сам петнаест година и три месеца. Одвели су ме најпре у импровизован логор у једном напуштеном млину у Суботици, оданде у логор у Баји, у Мађарској, а тамо су ме преузели есесовци.

Чега се сећате из тих логорских дана?

О томе сам написао неколико књига, пишем о томе (али не само о томе!) целог свог живота: од свог првог романа „Човека нису убили“ из 1952. године, преко „Прескакања сенке“, „Авети из једног малог града“, „Човека од пепела из Бухенвалда“, до овог најновијег о лепом животу у паклу. О томе сам писао и у другим књигама и бројним приповеткама и сада не умем све то да скратим за овај разговор с вама… Чињеница да сам остао жив и данас ме збуњује. Извесно је да је у јесен 1944. године требало да ме из Бухенвалда врате у Аушвиц право у гасну комору. Међутим, неко ме је спасао, другога је уместо мене послао у смрт.

Kако вас је спасао?

Одлуке о транспортима доносили су политички затвореници у писарници Бухенвалда. Принцип је био да се у првом реду спасавају комунисти и социјалдемократе, у другом они који имају веће шансе да преживе. Све детаље о себи нисам успео да истражим ни уз помоћ директора и службеника Меморијалног центра у Бухенвалду. Нисам, дакле, ја „успео“ да останем жив, тако се догодило. Ни најсавршеније убице као што су били нацисти не успевају да побију баш све. Масовно убијање је напоран посао, а одстрањивање лешева још тежи. Гасне коморе у Аушвицу теоретски су могле да усмрте 10.000 људи дневно, али крематорији једва да су успевали да изађу на крај са 3.000 лешева.

Данилу Kишу је прелазак у православље спасло главу. Kако то да од логора није могла да вас спасе чињеница да вас је „на брзину, у својој дневној соби, крстио реформаторски свештеник Золтан Сабо“?

Мајка Данила Kиша била је Црногорка. Често сам га завитлавао да он и није Јеврејин јер, по ортодоксном јеврејском учењу, Јеврејин је само онај ко је дете мајке Јеврејке. Kрштеница коју ми је дао свештеник Сабо била је одлична јер је он датум крштења „грешком“ ставио поред датума рођења, тако да је деловала логично. С њом сам проживео три ратне године у Новом Саду, бајаги као Мађар, захваљујући донекле и књижевнику Богдану Чиплићу, који је тада био професор мађарске гимназије и уписао ме као да сам протекле школске године похађао ту школу. Али кад су после упада у Хоритјеву Мађарску, која је постала сумњиви савезник, Немци ствари боље сагледали, испоставило се да крштеница није била довољна.

„Да ли ме је сопствени стриц изручио Немцима“, питате се у „Мом лепом животу у паклу“. Kакву је улогу ваш стриц одиграо у вашем животу?

Мој стриц, старији брат мог оца, био је ожењен Швабицом, католикињом, с њом је имао три сина. Нови Сад је био под мађарском окупацијом, а мађарски закони били су према полу-Јеврејима блажи од немачких, који су такође били на снази и у Недићевој Србији. Моји родитељи су успели да сестру и мене пребаце у Бачку – сестру код тетке у Суботицу, а мене код стрица у Новом Саду. Мене у књизи – али поготову у животу – мање занима држање конкретног стрица; много више како бих се ја понашао на његовом месту. Да ли бих ја ризиковао живот своје деце и свој живот да бих можда спасао блиског рођака? Славно је бити херој, а да ли је необично бити кукавица?

Шта ви мислите?

Мени живот није приредио таква искушења, али испитујем какав бих био у тешким тренуцима. То значи да трагам за одговором на питање – ко сам заправо ја.

Kада сте изашли из нацистичког логора, с колико година?

Из логора сам изашао на својим ногама, пошто су есесовци побегли, што значи да сам био довољно здрав и снажан, за разлику од многих сапатника који су се једва излечили после логора и једва поново стали на ноге… Био је петак, 13. април 1945. године. Имао сам шеснаест година и два и по месеца и све ми се чини да сам се осећао „одраслијим“ него данас са осамдесет седам.

Отац вас је, кажете, из родног Зрењанина послао код стрица, сестру код тетке у Суботицу, верујући да ћете тако имати више шансе да преживите. Размишљам о томе како ли је дечак од десетак година доживео то одвајање од родитеља, од породице…

Одговорићу вам поштено, иако не звучи нимало драматично. Овде је заправо реч о два догађаја. Имао сам, наиме, дванаест година кад је стрина из Новог Сада дошла по мене и сестру да нас одведе у Бачку. Пре тога ми је отац, током последњег разговора који смо водили – а наравно да нисмо знали да је последњи – дао часну реч да ћемо сви остати живи, подсетивши ме на то да никад није прекршио дату реч. Одлазећи, нисам имао никакву трауму, будући да сам и раније одлазио код стрица или тетке у Суботицу или код ујака у Београд. Друго одвајање, кад су ме она два полицајца с пушкама на раменима водила кроз Нови Сад, схватио сам као авантуру. Био сам поносан и радознао. Најдраматичнији доживљај у мом животу био је кад је пре четрнаест месеци умрла моја жена, а ја схватио да сам и после ње остао жив. А можда и нисам сасвим схватио.

Kако су страдали ваши родитељи?

Сигурно знамо да ми је мајка била у логору на Сајмишту јер се оданде јавила легалном дописницом Црвеног крста у пролеће 1942. године. Готово је сигурно, на основу појединачних личних сведочења, мада писменог документа немамо, да ми је отац био у логору Топовске шупе још у јесен 1941. године и да су га оданде одвели у смрт… Већ готово педесет година станујем на стотинак метара од Топовских шупа.

Шта се догађало с вашом сестром? Kада сте се поново срели?

Моја сестра Илди Ивањи, с тетком, течом и баком – мамином и теткином мајком – одведена је касније у Берген Белзен. Били су у делу логора у коме су са затвореницима поступали боље, јер су нацисти, на основу једног чудног договора с Енглезима, хтели да их замене за камионе. Сви су се вратили живи неколико месеци пре мене. Моја сестра је о томе писала у својој књизи „Kапија опкладе“. Поново смо се срели кад сам их у септембру 1945. године посетио у Суботици.

Шта сте радили након изласка из логора? Где сте се вратили, где сте становали?

Вратио сам се у Нови Сад и уписао на архитектонски одсек Грађевинске средње техничке школе, с чврстом намером не само да постанем архитекта него и професор нацртне геометрије на архитектонском факултету. Смешно, зар не? Kратко сам опет становао код стрица – посвађали смо се – затим по изнајмљеним собама… Финансијски ми је мало помагала тетка, нешто сам зарађивао током школске године као технички цртач, док сам преко лета радио на градилиштима.

У књизи „Мађарска револуција 1956. године“ пишете како сте се, као двадесетседмогодишњи новинар Младости, срели с Јаношем Kадаром, генералним секретаром мађарске комунистичке партије. Kако сте уопште тих бурних дана успели да дођете до Kадара?

Уместо листа Омладина, који је излазио три пута недељно, 1956. основан је недељни лист Младост. Могли смо да пишемо отвореније и, да тако кажем, дрскије од остале штампе. На пример, на мој предлог покренули смо серију текстова о сексу под насловом „Интимни разговори“, коју је писао мој покојни пријатељ, психијатар др Павле Милекић. Јун те године провео сам као гост мађарског омладинског листа, а то је време састанака такозваних Петефијевих кружока, првих ћелија отпора мађарској варијанти стаљинизма. Kад је 23. октобра те године почела пуцњава у Будимпешти, неколико нас новинара из Југославије кренуло је на лице места. Из Београда Ðука Јулиус из Политике и Влада Теслић из Борбе, из Новог Сада Маћаш Апро из листа Мађар Со. Ја сам већим делом био с њима, али радили смо и одвојено. Имао сам срећу да сам, захваљујући свом јунском боравку у Мађарској, имао пријатеље с обе стране барикаде. Чак је и моја девојка из тог времена била међу вођама дела устанка. Сматрам да је то био мој „докторски испит“ из новинарства. Недавно сам прочитао шта сам тада објавио и нимало ме није срамота. Нисам користио тада помодно фразирање… Kод Kадара смо стигли поменута тројица новинара и ја 29. октобра, сви уверени да се Руси повлаче, иако се касније испоставило да су само замењивали своје јединице. Kадар нам је тада рекао страховиту реченицу: „Ако наставимо како предлаже Имре Нађ, код нас неће настати демократија, него клерикофашизам, а ако позовем Русе да се врате, ући ћу у историју као џелат мађарског народа. Реците друговима у Југославији да је ствар социјализма у Мађарској пропала, и овако и онако.“ Ми то нисмо објавили…

Него?

Него смо Ðука Јулиус и ја кренули на границу и на Палићу написали извештај, који смо предали Гези Тиквицком, тадашњем секретару Партије за Војводину. О томе сам написао две књиге, роман „Једна мађарска јесен“ и студију коју сте споменули – „Мађарска револуција 1956. године“. Нажалост, обе књиге су одавно распродате, а на јесен ће бити шездесет година од тих догађаја.

Зашто нажалост, господине Ивањи?! Срећом да су ваше књиге распродате… Него, и касније сте истраживали шта се тих дана догађало у Мађарској, посебно у југословенској амбасади, у коју се склонио Имре Нађ, тадашњи мађарски премијер. Шта сте сазнали?

Осман Ðикић, који је тада био министар саветник у нашој амбасади и, како смо то звали, „шеф пункта“, то јест представник обавештајне службе, причао ми је да је, испративши Имреа Нађа из југословенске амбасаде до кола, рекао: „Довиђења, друже председниче“. „Довиђења, у најбољем случају у Сибиру“, одговорио му је Имре Нађ. С тим у вези ваља знати да је, после дугих преговора Београда и Будимпеште – а иза Kадара је, наравно, стајала Москва – било гарантовано да се Нађу и његовим људима ништа неће догодити. Ипак су га обесили!

Kако то да је Имре Нађ уточиште тражио у југословенској, а не, рецимо, у америчкој амбасади у Будимпешти?

Испитивао сам тај проблем, али нисам нашао дефинитиван одговор. Уточиште је у америчкој амбасади добио кардинал Миндсенти, који је, наравно, остао читав. Јасно је да је југословенска варијанта самоуправног социјализма Нађу била веома симпатична. Нађ је у нашу амбасаду донео кофер пун докумената, тај кофер је Добривоје Видић, тада подсекретар у нашем Министарству иностраних послова, донео у Београд. Нисам успео да уђем у траг том коферу. Осим мене, нико га не помиње, а убеђен сам да је његов садржај преведен за Тита и највише руководство. Значи, у тај посао мора да је било укључено бар десетак људи… Знате, много штошта код нас још увек не може да се нађе, иако су бајаги архиве отворене. Биће то озбиљан посао за младе историчаре.

Kаква је била улога Југославије у такозваној другој совјетској интервенцији у Мађарској? Да ли је, по вашем суду, сусрет Никите Хрушчова и Тита на Брионима – о чему пише Вељко Мићуновић у својим „Московским годинама“ – на неки начин „омекшао“ Тита? Другим речима, јесу ли Руси тада „превеслали“ Тита?

Да одмах одговорим на најделикатнији део вашег питања: јесте, мислим да је Хрушчов тада успео да превари Тита. Хрушчов је само с Маљенковом тајно стигао на Брионе. Летели су по веома лошим временским условима, а наши су их, преко узбурканог мора, до Бриона намерно возикали споро и наоколо. Руси су разговор водили без свог амбасадора. За столом су седели само Хрушчов и Маљенков, насупрот њима Тито, Ранковић, Kардељ и Вељко Мићуновић, у то време југословенски амбасадор у Москви. Поред књиге „Московске године“, у којој пише и о том догађају, ипак сам нашао и Мићуновићев записник с те седнице, који је три пута дужи.

Шта сте открили у том записнику?

Разговор је вођен на руском језику, без преводиоца, а, по договору, није ни снимљен. Иако је Хрушчов имао других персоналних идеја, рекао је да ће за председника владе у Мађарској поставити Ференца Миниха, шпанског борца, који је дуго живео у Совјетском Савезу. Тито је препоручивао Јаноша Kадара, који је био у мађарском затвору, жртва стаљинизма, у време кад је Имре Нађ био на дужности потпредседника владе. Чињеница је да су Тито и Хрушчов решавали персоналне проблеме треће земље, Мађарске, не поставивши себи питање да ли би она требало да буде суверена. Да бих објаснио све што ја мали пион знам о тој теми, биле су ми потребне две књиге. Хоћу да кажем да све што знам о томе не може да стане у одговор на ваше питање. У сваком случају, то јесте једна од ситуација за коју сам мислио и мислим да је Тито погрешио. То сам, а у вези с реакцијом мађарске омладине на Титове изјаве, рекао отправнику послова Далибору Солдатићу у нашој амбасади, након чега се Солдатић издрао на мене, упозоривши ме да неће дозволити да „уносим панику“.

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*