Јернеј Копитар и његова улога у реформи српског језика

0

Сви смо у школи учили о томе како је Вук Караџић реформисао српски језик и како је у томе имао помоћ многих. Међу тим Вуковим сарадницима истиче се Јернеј Копитар, Словенац. Међутим, Копитар и његова веза са реформом српског није била тако безазлена. Копитар је имао један мало шири циљ. Али полако. Прво, ајмо мало анализирати какво је мишљење Копитар имао о славеносрпском језику. Он га је сматрао лошим, али не због разлика између народног и славеносрпског, не. Јернеј Копитар је сматрао да славеносрпски одржава руски утицај међу Србима и да спријечава асимилацију и унијаћење православних Срба. Копитар је зато одлучио пронаћи рјешење: требало је наћи некога ко ће елиминисати славеносрпски, а Србе једним заједничким књижевним језиком ујединити са католичким Хрватима. Тај неко је био Вук Караџић. На самом почетку, изгледало је да Караџић неће бити добар. Вуковом Писменицом Копитар није био задовољан. Копитар је хтио да Вук у своје збирке српских пјесама убаци и хрватске, тачније оне Андрије Качића Миошића. Зашто? Па Копитар је од самог почетка Вукову реформу замишљао не као српску, него као српску и хрватску. Оно чувено „пиши као што говориш“ је уствари већином дошло од Копитара, што нам показује и то што је Копитар то начело 8.8.1810. изнио Јозефу Добровском, чешком слависти. Караџић је тек на Копитарев наговор у српски убацио „ј“ и то тек након што му је исплаћена одређена сума новца. Нови српски је требао Србима олакшати прелаз на латиницу, о чему Копитар пише:

„Рјечник је требао дефинитивно одредити правопис на начин који би омогућио да се положи испит пред критичарима у цјелини и уједно пред аустријским домољубом, који је њиме хтио олакшати прелаз на латиницу. Најприје због Вука, који је, као добра глава, морао препознати његове предности; тај аустријски домољуб био сам ја.“

Копитар је знао да би Вуковој реформи помогло и ако би Вук имао добру репутацију међу Европљанима, па је тако доспио и до Јакоба Грима. Сам Грим је преузео Копитарево мишљење да се у српски језик требају увести хрватски елементи јер по Гриму, Хрвати његују исти језик као Срби већ 300 година и Срби би требали опонашати тај језик. И тако долазимо до Српског рјечника. Копитар је Вука удружио са Мушицким како би заједно прикупили грађу за рјечник. Овоме се успротивио митрополит Стефан Стратимировић, којег је Караџић описао као „највећег непријатеља српског језика“. Копитар је од Вука тражио да у Рјечник убаци и неке чисто хрватске ријечи, поготово из дјела Јакова Микаље. Вук ће касније И.И. Срезњевском признати да је приликом прављења Рјечника читао хрватска дјела, али да их је само прелиставао, а не темељно проучавао. 1818. Рјечник је објављен, али Копитар се скоро и не спомиње. Зашто? Једноставно. Копитар је знао да би Рјечник тешко прошао код Срба, ако би Копитар (познати католички аустрофил) био повезан са њим.

У марту 1816. Караџић је изјавио да ће направити Српски рјечник на темељу шокачких извора, што је изазвало буру код српских интелеактуалних кругова који су се одлучно успротивили поистовјећивању српског са хрватским. Копитар је 1819. о Рјечнику написао сљедеће:

„Наложио сам му (Караџићу) да изради још и рјечник како бих потпуно учврстио ту књижевну реформу чије су посљедице погодне за аустријску католичку већину и која уједно поткопава русоманију тих шизматичких Илираца.“

Добровски је знао какве је планове имао Копитар те му је писао и покушао га увјерити да не прекида континуитет српског књижевног језика. Вуков Рјечник је наишао на осуду црквених кругова међу Србима, што је Копитара изнервирало. Копитар је сматрао да се Стратимировић боји Рјечника јер би ова књига могла срушити „главни преградни зид између његових овчица и католика“. Интересантно је и то што се Вук одлучио за ијекавицу, иако је у тадашњем центру српске књижевности, Војводини, била заступљена екавица. Али код кога је била ијекавица? Код Хрвата, код католика. Милован Видаковић је још 1814. писао да када Срби у Срему и Банату чују ијекавицу говоре: „ово је шијак! (шокац)“. Међутим, овдје се занемарује једна ствар. Вук је ијекавицу изабрао јер је дубровачку књижевност сматрао (оправдано) српском. Без обзира на Копитарев труд, Аустрија није баш позитивно гледала на читаву ствар. Копитар је 1832. морао објашњавати да је реформа српског добра за Аустрију, јер Србе одваја од Руса. Караџић је током својих расправа са Друштвом српске словесности истакао да бољи српски причају у Загребу (ту је издвојио Станка Враза) него у Србији. Исто тако Караџић је 1845. истакао да кривицу за опадање српског ставља на леђа Орфелину и Доситеју: „Први српски писац, био он Доситеј или Орфелин, или други који му драго, како је почео писати, одмах је почео и језик свој кварити, и то кварење траје и управо рећи напредује још до данашњег дана.“ Караџић је такође рекао да се нада „да ће доћи вријеме кад ће Срби из Срема, из Бачке и из Србије ићи у Загреб да уче српски“.

Копитарева жеља да Срби и Хрвати добију заједнички језик се остварила, мада треба бити искрен и рећи да су Хрвати уствари узели српски језик, што је признао и сам Људевит Гај, али онај други дио Копитаревог плана није успио. Срби нису постали католици, нити су постали аустрофили, нити су се окренули од Русије. Аустрија је покушавала да Срби причврсти уз себе, али јој то није ишло, па је 1914. кренула да се коначно обрачуна са Србијом. Хабзбуршка монархија у том рату није баш добро прошла.

 Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*