Kako bi Srbija izgledala da su na čelu vladari iz njene bogate istorije

1

Da li bi Karađorđe uveo sankcije Rusiji? Je li knjaz Miloš bio prvi srpski evrofanatik, a Njegoš evroskeptik? I šta bi o EU integracijama mislio maršal Tito?
Da bi došao do odgovora na pitanje šta bi neke od naših istorijskih ličnosti mislile o priključenju Srbije Evropskoj uniji, „Blic“ se konsultovao s Čedomirom Antićem, Bojanom Dimitrijevićem i Srđanom Cvetkovićem – trojicom renomiranih istoričara koje nije bilo strah da naprave taj mentalni eksperiment.

S razdobljima i karakterima vladara, i potencijalno mišljenje o EU varira, ali jedna konstanta opstaje: Srbija i Evropa oduvek vode živ razgovor o svojim ambicijama i identitetu. Nekad se slažu i razumeju, a nekad pričaju različitim jezicima…

Miloš Obrenović

Prvi srpski evrofanatik?

Knez Miloš Obrenović (1780-1860), vođa Drugog srpskog ustanka, mudrom diplomatijom za Srbiju uspeo je da izvojuje autonomiju unutar Osmanskog carstva. Gajio je posebno snažne veze sa Austrougarskom pa ne treba imati sumnje u njegovo proevropsko opredeljenje, smatra Dimitrijević.

– Verovatno bi se razlikovao u metodologiji u odnosu na Karađorđa: imao bi sigurno širi spektar ideja u pogledu saradnje sa EU – kaže Dimitrijević.

S druge strane, Antić naglašava da je knjaz Miloš bio poznat kao veliki diplomata i prilagodljiv državnik, ali…

– On je Srbiji donosio suverenitet, nije ga menjao za nešto drugo. On se borio i protiv birokratije. Uz to, Miloševu neustavnu vladu podržala je demokratska Velika Britanija u nastojanju da okruži Rusiju svojim saveznicima, pa je na posletku knez morao da ode iz zemlje, a britanski konzul da pobegne nazad u Britaniju – razrešava Antić dilemu spoljnopolitičkog usmerenja Obrenovića.

– On bi sigurno uveo sankcije Rusiji – slaže se Cvetković.

Njegoš

Nikad protiv Rusije
Crnogorski vladar, duhovni vođa i pesnik (1813-1851) uradio je dosta na promociji Crne Gore na Zapadu, ali je, s druge strane, svoj literarni opus temeljio na kosovskom mitu, a spoljnu politiku na zakletoj odanosti Rusiji. Šta bi se desilo kad bi morao da bira?

– Možemo li da zamislimo kako Njegoš prihvata uključivanje srpskih zemalja u EU? Pre svega, on je bio mitropolit na čelu jedne nepriznate države, teokratije. Zamisao da demokratizuje zemlju, bila bi mu daleka. Ali ako bismo to i ostavili po strani, celokupna Njegoševa ideologija i pesnička inspiracija zasnovane su na kosovskom zavetu. Verujem da bi za njega čak i savremeni naslednik arhiepiskop Amfilohije delovao kao umerenjak – kaže Antić.

S njim se slaže i Cvetković, ali uz izvesne ograde.

– Videlo se da je u pitanju mudar čovek. Nije isključeno da bi donosio racionalne odluke, ali pitanje je kako bi ubedio Crnogorce da se odreknu Rusije: kult Rusije je u Crnoj Gori tada bio ogroman – kaže Cvetković.

Car Dušan

Putin pre Putina?
Vreme u kojem je vladao car Dušan (1308-1355), jedna od ikoničnih ličnosti srpskog nacionalizma (kako ga naziva Antić), gotovo je nemoguće uporediti s današnjim. Ipak…

– On, car, svakako danas ne bi mogao da se uporedi s nekim stranačkim konvertitom koji igra ulogu tvorca srpske politike, a još manje s nekom od birokratskih senki što vode proces uključivanja u EU – kaže Čedomir Antić.

Srđan Cvetković, s druge strane, ima drugačiju ideju.

– Ako pravimo paralelu između onog i ovog vremena, moramo primetiti da je tada Vizantija igrala ulogu Evropske unije. Car Dušan je, međutim, želeo da postane kalif namesto kalifa i svakako je imao ambiciju da uspostavi svoje carstvo, što je bila težnja globalizaciji pod skiptrom jedne ideje kakvu na neki način danas imamo u vidu EU – kaže Cvetković.

Ako je Vizantija bila pandan EU, nije li onda Dušan Silni bio onovekovni – Putin?

– Možda bismo mogli i tako da kažemo, u šali, naravno – kaže kroz smeh Cvetković.

Karađorđe

Pogled ka Evropi
Karađorđe (1762-1817), vođa Prvog srpskog ustanka i začetnik jedne od dve velike srpske dinastije, iz Marićevića jaruge pogled je upirao upravo prema Evropi. Ujedno, prema Antićevom mišljenju, uradio je mnogo na uspostavljanju i odbrani vrednosti koje danas zovemo evropskim.

– Ipak, ne treba zaboraviti da su Francuska i Britanija bile potpuno nenaklonjene Prvom srpskom ustanku – dodaje on.

Cvetković, ipak, ističe da su naše stranke, naš politički sistem bili pravljeni po uzoru na evropske, i da bi Vožd definitivno bio za ulazak Srbije u EU.

S njim se slaže i Dimitrijević, ali po pitanju potencijalnog uvođenja sankcija Rusiji, obojica napominju: „Rusija i Evropa tada nisu bile sukobljene strane“.

– Verujem da bi Karađorđe bio čvrsto opredeljen za EU, ali da li bi uveo sankcije Rusiji? Verovatno bi se trudio da balansira – kaže Dimitrijević.

Cvetković pak sumnja.

– Ne znam koliko bi on bio baš diplomata u tome – kaže Cvetković.

Verujem da bi Karađorđe bio opredeljen za EU, ali da bi balansirao s Rusima
Istoričar Bojan Dimitrijević

Dragoljub Mihailović

Srbija bi bila i u EU i u NATO
Možda je jedina ličnost o čijoj bi se naklonosti savremenoj ideji EU moglo razmišljati bio Dragoljub Mihailović (1893-1946), smatra Čedomir Antić.

– Da je izašao kao pobednik iz rata i da je ostao politički aktivan, Mihailović bi svakako bio šampion evropske ideje. Ipak, teško je očekivati da bi Jugoslavija ili Srbija u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ, prethodnica EU) mogla da uđe pre Grčke i Španije, pošto bi teško održala stabilnost posle rata. Ipak, ušla bi u NATO i time bi postepeno stupila i u EEZ – keže Antić, ali istovremeno napominje da je Mihailović među neprijateljima komunista bio najbliži Rusiji.

Da je izašao kao pobednik iz rata, Mihailović bi bio šampion evropske ideje
Istoričar Čedomir Antić

Tito

U EU – zarad lične koristi
Bojan Dimitrijević smatra da bi Tito danas bio za integraciju u EU.

– Na spoljnopolitičkom planu, međutim, pokušao bi da balansira: on je Rusiji inače samo jednom rekao „njet“ – kaže taj istoričar.

Da je Josip Broz hteo da uvede Jugoslaviju u EEZ, u tom slučaju morao bi da poništi sve ono što je video kao svoje životno delo: samoupravljanje u privredi, bratstvo i jedinstvo u odnosima među republikama (pošto bi federacija vremenom morala da se raspadne kako bi republike ušle u EEZ/EU kao ravnopravne) i, konačno, nesvrstanost u spoljnoj politici, kaže Antić.

– Da je Broz imao četrdeset godina 1989, teško bih mogao da ga zamislim kao predsednika neke socijaldemokratske partije u višestranačkoj demokratiji. Da je doživeo velike promene iz 1989, vlast svakako ne bi branio silom nasuprot globalnoj plimi. Njegove prave naslednike u moderno doba vidim u desetak milijardera nastalih od bioloških potomaka njegove elite – kaže Antić.

Cvetković se delimično slaže s tim: Tito je više voleo vlast od ideologije.

– On bi uveo demokratiju, ali bi bio nešto poput Miloševića – zaključuje Cvetković.

Tito bi uveo demokratiju, ali bi bio nešto poput Slobodana Miloševića
Istoričar Srđan Cvetković

Biografija

Oni su upravljali Srbijom

Stefan Dušan Nemanjić, poznat i kao Dušan Silni (oko 1308 – 20. 12. 1355) bio je srpski srednjovekovni kralj (1331-1345) i prvi srpski car (1346-1355), odnosno car Srba, Grka, i Bugara. Car Dušan je bio najveći i najznačajniji vladar svih Južnih Slovena, moćan i uticajan, koji je opravdano još za života dobio nadimak Silni jer je Srpsko carstvo obuhvatalo teritorije današnje Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Albanije, Makedonije, Bugarske i Grčke.

Knez Miloš Obrenović (1780-1860) vladao je Srbijom u dva navrata, od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine.

Karađorđe ili Crni Đorđe (1768 -1817), osnivač dinastije Karađorđevića, smatra se ocem moderne Srbije.

Josip Broz Tito (1892-1980) bio je predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od 1953. do smrti, 1980.

 

 

 

Blic

1 KOMENTAR

  1. NIĆIFOR NINKOVIĆ – BERBERIN KNEZA MILOŠA I PISAC MEMOARA

    Nićifor Ninković je rođen u Dobrincima, u Sremu, 1788. godine. Odatle je, ponet srpskom revolucijom i njenim uspesima, došao u Srbiju 1807. godine, u času kada su ustanici posle osvojenja Beograda pristupili organizovanju srpske vlasti na oslobođenoj teritoriji. Kao pismen čovek on je odmah stupio u službu kod ustaničkih vojvoda. Od tada, pa do 1842. godine kada se završavaju njegovi memoari, on je proveo u Srbiji na raznim dužnostima 16 godina, i to pet pod Karađorđem, a jedanaest u Srbiji kneza Miloša Obrenovića. Svoj neobični život u Srbiji, kao i svoje dvadesetogodišnje lutanje po Turskoj, Nićifor je opširno opisao na 285 stranica velike osmine svojih memoara, zbijenim slogom, mastilom, dosta dobrim i uvežbanim rukopisom, sa pozivanjem tu i tamo na naučne autoritete i sa dosta citata na stranim jezicima. Memoari obuhvataju period od 1807. do 1842. godine. Nićifor ih potpisuje kao „berberbaša, doktor i hirurg“, jer se on u poslednje vreme pored običnog „berberluka“ bavio i „doktorijom“: puštao je krv, stavljao pijavice, lečio od uboja, pelcovao protiv boginja itd. Opisujući svoj život Nićifor se dotakao i mnogih znamenitih ljudi i događaja iz Prvog i Drugog ustanka i zapisao o njima niz karakterističnih pojedinosti.

    Susretom sa kapetanom Radičem Petrovićem i njegovom dobrodošlicom on započinje svoj život u jednoj revolucionarnoj sredini, život pun svakojakih doživljaja i promena. Bistar i vrlo okretan, a usto i dobro pismen, Nićifor Ninković je uspeo da dođe u dodir sa mnogim i najuticajnijim ljudima ondašnje Srbije, da zalazi u njihove domove, da kao „ćata“ vodi njihovu ličnu i zvaničnu prepisku, da sluša njihove razgovore i da sam s njima razgovara, da ih prati na službenim putovanjima, da s njima ide u rat i da sam učestvuje kao borac u mnogim bojevima. Za vreme Karađorđa on je samo „ćatisao“ kod nekih njegovih vojvoda, a docnije, pod knezom Milošem, on je bio dvorski berberin i hećim, podjednako stručan i vešt u oba zanata. Nićifor je „ćatisao“ kod pocerskog kneza Ilije Markovića, kod sokolskog vojvode Kara-Marka Vasića u Rači na Drini, kod starovlaškog vojvode kneza Jovana Raškovića i sina mu Maksima i kod resavskog vojvode Milije Zdravkovića. Kao vojvodski „ćata“ bio je u mogućnosti da izbliže vidi i druge uticajne ljude, a ne samo one kod kojih je služio. Video je u Beogradu Dositeja Obradovića, koga naziva „premudrim Solomonom“, zatim gospodara Mladena Milovanovića, vojvodu kneza Simu Markovića i „proče sovetnike“. Bio je u društvu sa Hajduk-Veljkom, s njim govorio i za vreme borbe s Turcima gasio žeđ rakijom iz njegove čuture; govorio je s valjevskim vojvodom Jakovom Nenadovićem; razgovarao je i sa njegovim sinovcem Protom Matejom Nenadovićem; bio je u vojsci rudničkog vojvode Milana Obrenovića, posmatrao njegova brata Miloša Obrenovića u dvostrukoj ulozi: i kao Karađorđeva vojvodu i, docnije, kao kneza Srbije; razgovarao je i sa Karađorđevim zetom vojvodom Antonijem Pljakićem i buljubašom Karađorđeve garde Petrom Jokićem; u pratnji starovlaškog vojvode kneza Jovana Raškovića i sokolskog vojvode Kara-Marka Vasića dolazio je u Topolu, gostio se u Karađorđevu domu, zajedno sa Karađorđem sedeo za trpezom i slušao njegove razgovore itd.

    Bežeći od vojvode Kara-Marka Vasića, kome se bio teško zamerio, Nićifor, po savetu Jakova Nenadovića, napušta Srbiju 1812. godine, prebacivši se jedne noći preko Dunava „sa gospodar pomrčinom“ u Vlašku.

    Otada nastaje duga odiseja Nićifora Ninkovića ispunjena svakojakim zgodama i nezgodama. Bukurešt, Galac, Carigrad… pa 1819. godine opet natrag u Srbiju. Naučivši se u Carigradu berberskom zanatu, otvorio je berbersku radnju i tako postao prvi Srbin majstor berberskog zanata u Beogradu. Zatim, oženivši se lepom Hristinom iz Zemuna, on postaje lični berberin kneza Miloša u Kragujevcu. Tu je kraj njegovom ličnom miru i početak najvećih stradanja. Toliko puta je razgovarao sa kneginjom Ljubicom, prepirao se i svađao sa njom, ali i lečio je od uboja zadobivenih kada ju je jednom prilikom njen muž, knez Miloš, isprebijao zato što je bila naumila da iz pištolja ubije njegovu ljubavnicu Stanku. Nićifor je lečio i ljubičkog junaka Melentija Dobošara „i puštao mu krv iz ušiju“; spavao u Kragujevcu u istoj sobi sa Vukom Karadžićem,“slepačkim pesmopiscem i svake gramote filozofom“, kako ga naziva, i s njim razgovarao; razgovarao je i sa Stefanom Stefanovićem – Tenkom i bio u njegovoj kući u Poreču, itd.

    U jednoj molbi knezu Milošu od 6. maja 1825. godine Nićifor izražava želju da ga služi „dondeže nerve moe micati mogu“, ali traži bolju nagradu, jer mu je plata, kaže, tako mala da mu ne stiže ni za „kućevni trošak“, a kamo li za „dalše potrebe“. Krajem 1830. godine, tražeći bolji život i bežeći od Miloševe tiranije, po drugi put je napustio Srbiju i otišao u daleki svet. Prvo je služio kao tumač kod adakalskog paše Osman-bega, inače sina Sulejman-paše Skopljaka, kod koga je, kaže, živeo „kao jedan beg“. Odatle je, posle godine i po dana, prešao u Bukurešt.

    U jesen 1833. godine Nićifor napušta Bukurešt i preko Ruščuka i planine Balkana, putem, kaže, „kojim je slavni heroj i glavnokomandujući ruski general Dibić s vojskom za u Šumen prešao“, silazi u Jedrene, gde već leči kao pravi doktor. Zatim opet odlazi u Carigrad kao berberin i tumač. Tu, na Bosforu, počinje 1834. godine da piše svoja „stradanija … žalostna, nevino črez Miloša snoseći i trpljeći“.

    Iz Carigrada se prebacuje u Malu Aziju, u Smirnu i Pergam, pa posle nekoliko godina, ne odolevšči čežnji za Srbijom i porodicom koja je ostala tamo, vraća se natrag i preko Sereza, Petriča, Strumice, Štipa, Vranja i Niša opet dolazi u Srbiju. U Vranju je lečio od groznice nekog turskog pašu, a u Nišu, za nekih osam meseci, bio stalni gost kod turskog komandanta Ahmeta Arapina, koji ga je držao „kao najsigurniji zalog pri sebi“. Najzad je stigao u Beograd 1842. godine, posle dvanaest godina lutanja po Turskoj i Anadoliji. Umro je u Požarevcu 1850. godine.

    O „Gospodaru Đorđu“, kako on obično Karađorđa naziva, Nićifor govori sa mnogo ljubavi i poštovanja. A posmatrao ga je u raznim prilikama: i pred vojskom na doratu, i pod oružjem na frontu, zatim kao domaćina u njegovoj kući u Topoli, kao gosta u veselom društvu, u razgovoru sa vojvodama, i kako sa budakom na ramenu ide na posao. On je njim oduševljen i kao čovekom i kao junakom.

    Nićifor naširoko govori o knezu Milošu, krivcu za svoju ličnu sudbinu, i o njegovoj tiraniji.

    Nićifor beleži jedan detalj veoma karakterističan za psihologiju kneza Miloša. On je, kaže, posle Đakove bune (januara 1825) bio nahvatao vrlo veliki strah od seljaka. „Kad koji skrivi, ne sme mu ništa da učini, već onako ljutit iskali na svojim služiteljima i isprebija kao mačke“. I sam Nićifor je to dva puta iskusio na svojim leđima, što je još više pojačalo njegovu mržnju protiv kneza Miloša, koju nosi do kraja života.

    Ovaj Sremac se svojim ličnim učešćem u Prvom ustanku i, još više, svojim uspomenama o Ustanku i njegovim vođama, koje je ostavio u rukopisu, pošteno i savesno odužio „rodu i otečestvu starom“, kome je, u trenutku njegove odlučne borbe, pohitao u pomoć sa mladićkim zanosom koji ne zna za prepreke i teškoće. On je, uostalom, bio samo jedan između mnogih njegovih rodoljubivih zemljaka, koji su, nošeni istim oduševljenjem, u toku Prvog ustanka prešli u Srbiju i dali svoj doprinos gigantskoj borbi za slobodu srpskog naroda.

POSTAVI ODGOVOR

*