Како је дошло до споразума Стојадиновића и Павелића

0
Анте Павелић, фото Профимедиа

Ексклузивни и освежени фељтон Вељка Лалића писан на основу архиве Удбе о Стојадиновићу, једини и најдетаљнији увид у лик и дело предратног премијера. У овом наставку: „У досијеу Милана Стојадиновића у архиви Удбе, јасно се види да је Стојадиновић ушао у аранжман с Павелићем – не због „њиховог пријатељства“, већ јер му Удба ни после две године „рада против Павелића“ из затвора у Србији није пустила брата Драгомира

Када је римски „Темпо“ 11. августа 1954. године објавио вест о политичком споразуму бившег председника југословенске владе др Милана Стојадиновића и поглавника усташке НДХ др Анте Павелића, била је то највећа послератна сензација како за хрватску и српску емиграцију, тако и за комунистичке власти у земљи и агенте Удбе, који су неколико година са Стојадиновићем сарађивали против Павелића.

„Из Буенос Ајреса стигла је вест о измирењу двојице љутих непријатеља пре и после Другог светског рата. У присуству најближих сарадника, бивши лидери обавезали су се да признају будуће самоопредељење хрватског и српског народа када буде срушена Титова Југославија, те ће заједнички да раде на стварању независне државе Србије и независне државе Хрватске…“, писала је италијанска штампа.

Месец дана касније сваку неверицу распршио је текст у аргентинском „Хогару“: „Права балканска бомба експлодирала је у срцу аргентинске престонице. Неупућени у балканске прилике не могу на прави начин да оцене значај овог догађаја без знања о степену нетрпељивости међу народима на балканским просторима, а прво место у том распону мржње заузимају Срби и Хрвати…“

Појашњавајући развој хрватско-српских односа од насељавања на овим подручјима, па све до 1941. године, и уз објављивање чак пет фотографија двојице главних актера споразума, „Хогар“ пише: „Ма колико то изгледало невероватно, између ова два до крви завађена народа на помолу је мир и сарадња. Др Милан Стојадиновић, који у Аргентини живи од 1948. изјаснио се за миран и пријатељски разлаз те успостављање независних држава Србије и Хрватске. Тако би се учинио крај међусобној борби која је стајала живота хиљаде и хиљаде људи, жена и деце на обема странама за време Другог светског рата…“

Лист констатује и да се „ни у ком случају не ради о млаћењу празне сламе међу емиграцијом, што потврђује и евидентно појачано деловање Титових служби у Аргентини“.

Зближавању поглавника у егзилу и бившег председника југословенске владе и првом „отопљењу“, према званичној историји, допринео је хрватски емигрант и публициста Јосип Субашић који је у октобру 1953. покрено часопис „Избор“.

У оној незваничној, која је забележена у досијеу Милана Стојадиновића у архиви Удбе, јасно се види да је Стојадиновић ушао у аранжман с Павелићем – не због „њиховог пријатељства“, већ јер му Удба ни после две године „рада против Павелића“ из затвора у Србији није пустила брата Драгомира.

„Од мене могу да дувају топли и хладни ветрови“, запретио је Стојадиновић на последњем састанку с југословенским конзулом 1953. године. Карлос (кодно име агента) је остао чврсто на својој позицији – „прво информације, па онда пуштање из затвора“, па је бивши председник одлучио да до брата стигне на други начин. Комунистима је по други пут објавио рат.

Павелићева изјава у новооснованом „Избору“ о „могућем споразуму са Србијом на темељу хрватских повијесних граница“, само му је отворила врата. Већ у следећем броју „Избор“ објављује разговор са Стојадиновићем. У уводном делу текста хрватски емигранстки лист га представља као „великог и симпатичног Србина“, при чему се у Стојадиновићевој кући у Буенос Ајресу „испија наша хрватска и српска шљивовица“.

„Оно што ја тражим за српски народ не могу, а да не признам и хрватском народу. То становиште заступао је и мој велики учитељ Никола Пашић још за време Првог светског рата, када се први пут повела реч о стварању заједничке државе Србије и Хрватске. Уосталом, идеја о стварању Југославије није поникла код нас у Србији већ је дошла као импорт из ваших хрватских крајева. Била је грешка што онда није Хрватима дато оно што им, по мом мишљењу, сада треба дати“, казао је Милан Стојадиновић.

Евентуални споразум је једини начин да се коначно стане на крај међусобном уништавању, наставља Стојадиновић: „Јер Срби и Хрвати су стотинама година живели у посебним државама и увек у најбољем пријатељству те сам сигуран да ћемо опет бити упућени једни на друге и помагати се у обрани заједничких интереса“.

Аналитичари међу српском и хрватском емиграцијом одмах су проценили да је само питање времена када ће двојица „бивших“ да се нађу за преговарачким столом. Стојадиновић је то већ знао. У појединим емигрантским листовима, које је спонзорисао, појављивали су се наслови: „Свиће на Дрини“ или „Мир на границама Србије и Хрватске“.

Крајем 1954. године Павелић, поново даје интервју „Избору“. На сва уста хвали „политичку мудрост др Стојадиновића“ и најављује потписивање „повијесног споразума“ уз констатацију како је „и код народа у Србији те код његових поштених синова у туђини сазрело мишљење да је Југославија, посебно она прва, била несрећа за оба народа“.

И док су се Павелић и Стојадиновић међусобно частили комлиментима, испијали „хрватску и српску шљивовицу“, породично се посећивали и један другог називали „највећим сином“ хрватског, односно српског народа, њихову емигрантску сабраћу све је више копкало питање: шта, заправо, стоји иза овог политичког „излива нежности“ међу дојучерашњим смртним непријатељима. И нарочито – како су „решили“ питање будућег разграничења међу двема државама…

Потписивање споразума требало је да се обави у Стојадиновићевој кући у Буенос Ајресу. Да би изгледало што свечаније и званичније, Стојадиновић је предложио Павелићу да позове остатке своје владе бивше НДХ, а он виђеније Србе. Усташки лидер није желео званичну форму, што је веома наљутило Стојадиновића, који је два дана пред потписивање умало одустао.

Умешала се његова супруга Аугуста, укоривши га да „нема смисла да то ради свом пријатељу поглавнику“. Мада невољно, Стојадиновић се предомислио те је уговореног дана у његову кућу стигао Павелић у пратњи Јосипа Субашића. После вечере повукли су се у једну собу где су један час и по разговарали у четири ока. Нико тачно не зна о чему се причало и да ли су уопште стављени потписи на два примерка текста споразума који је Стојадиновић држао у џепу сакоа.

Извор: Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*