Kako sam postao srpski nacionalista

0

”Biti Srbin, to znači zanavek biti ovenčan krunom Namanjića, darivan hrabrošću Karađorđa i biti oplakan suzama male novomučenice, Milice Rakić. Pa ima li danas veće odgovornosti i većeg blagoslova?”

Da, srpski nacionalista. Baš ste lepo pročitali, nacionalista. Najomraženija i najispljuvanija reč u današnjim medijima. Ako ste komunista ja sam neko koga bi trebali osuditi na kvazi procesima, ubiti i oduzeti mu svu imovinu i građanska prava. Ako ste pro zapadno orjentisani liberal ja sam neko koga bi trebali naružiti, ispljuvati, okarakterisati kako nasilnika, ženomrsca, prilepiti mu etiketu fašiste i bilo bi poželjno govoriti i pisati  najpogrdnije reči o meni u svakoj prilici u kojoj ja nisam prisutan. Jer, vi se ni za živu glavu ne bi ste  upustili u bilo kakav razgovor sa nekim ko ima drugačije mišljenje od vašeg, a tu ja, ispred vas, pristutan je i može se desititi da progovori. Ako ste, ne daj Bože u vlasti, ja sam vam trn u oku. A sve sam ovo jedino zato što sam Božijim čudom jedno prosečno, normalno ljudsko biće.

Ali ako sebe pak smatrate mojim istomišljenikom, iz radoznalosti ću vas upitati jedno pitanje. Kada ste postali Srbin? Kada, u kom trenutko, šta Vas je navelo na to? Jer, Srbin niste nikako mogli postati u trenutku svoga rođenja samo zato što potičete iz srpske porodice. Tako se, u najbolju ruku postaje državljanin Srbije. “Nacionalizam, to je obično stvar kućnog vaspitanja”, govorio  je naš veliki pisac Momo Kapor. Ali za desetine generacija vastpitavanih u decenijama posle Drugog svetskog rata, u godinama kada se nacionalni identitet naveliko zatirao zarad prihvatanja komunitičke utopije, opredeljenje za Srpstvo podjednako je plod Božijeg promisla koliko i lične odluke svakog pojedinca. I zaista, ima primera Srba koji su radije postali Srbi po opredeljenju nego po rođenju. Nekada su to bili Đorđe Vajfert i Arčibald Rajs, danas su to Čarls Karter i Arno Gujon, verovatno i Klaus Kenet. Tih Srba stranaca koji su upravo u Srbiji našli svoje utočište, mir i više od svega identitet možda nema puno, ali Srbija je mala zemlja i njihovi primeri su dragoceni.

Srpstvo je dakle, daleko više stvar ličnog opredeljenja nego mesta rođenja. Nacionalista, bilo koje nacije krajnje je normalno ljudsko biće, jer, ma koliko god voleli ili mrzeli tu reč, teško da se ljubav prema svojoj zemlji, narodu, okruženju, rodnom gradu, religiji, kulturi, tradicijii i pretcima može smatrati ičim drugim do normalnim i poželjnim ponašanjem.

Srpstvo je stvar izbora, ali ne bilo kakvog. Postati Srbin znači staviti na svoja leđa preteško breme koje ponajčešće prevazilazi mere i snage običnog čoveka. Postati Srbinom, to znači primiti na sebe i svoja nejaka pleća i kosovski zavet, i Lazarevu zakletvu, i albansku golgotu i sav sarkazam i svu monstuoznost takozvanog “Milosrdnog Anđela”. Postati Srbin, to zanči živeti, raditi, boriti se, moliti se, rađati se, ginuti i umirati sa verom u Hrista, za krst časni i slobodu zlatnu. Biti Srbin, to znači zanavek biti ovenčan krunom Namanjića, darivan hrabrošću Karađorđa i biti oplakan suzama male novomučenice, Milice Rakić.

Pa ima li danas veće odgovornosti i većeg blagoslova?

Za mene je sve počelo sasvim “slučajno” (jer u slučaj ne verujem),  jednog popodneva kada sam davene 1994.e kao četrnaestogodišnjak šetajući gradom naišao na štand meni i danas nepoznate verske sekte i na poklon dobio džepno izdanje Novoga Zaveta. Došavši kući majka, koja me inače nije odagajala u naročito pravoslavnom duhu, rekla je: “Zašto sine ne odeš u crkvu i vidiš o čemu se tu radi.” Te su reči, po mom dubokom uverenju bile izgovorene Božjim promislom i zavuek su trasirale moj život i moj put Srpstvo i Pravoslavlje.

Bilo je to suludo vreme devedestih, kada se pored šačice bogoslova i nekolicine starijih baka i deka koji su posle šezdeset godina komunizma odolevali napadima partije i očuvavali veru pradedova, odjednom, čitav jedan narod sjurio u Crkvu, najčešće ne zanjući šta tu stvarno traži i šta od nje očekuje. Krštavale su se istovemeno cele porodice. Neretko su deca vlastite roditelje terala da se krste. Vladike, sveštenici i bogoslovi učili su narod pukim osnovama Vere. Mnogi pedesetodišnjaci po prvi put su pravilno naučili kako treba da se prekrste. Na hiljade ljudi sricalo je Oče naš i Bogorice djevo. I sam se krštavam sa četrnaest godina, postajem deo pravoslavne omladine, putujem pri put na Kosovo i obilazim srpske manastire.

Učitelji su mi se kazivali sami. Sećam se prve knjižice na temu Pravoslavlja koju sam pročitao, Justin Popović i njegovo “Svetosavlje kao filosofija života”. Uz mene su, zatim, uvek bili i Nikolaj Velimirović, Jovan Dučić, Momo Kapor, Ivo Andrić, Meša Selimović, Miloš Crnjanski…

I lepim su me stvarima naučili.

Vi danas pokušavate da dokažete kako sam zbog njih postao ženomrzac a oni me naučiše da bi bez snage i plemenitosti tih divnih bića svet odavno propao, i ja se neprestano divim njihovoj fizičkoj i duhovnoj lepoti. Često kao muškarac poželim da posedujem mentalnu snagu jedne prosečne žene. Mnogo ih volim, obožavam ih, i dalje verujem u ljubav, i dalje se zaljubljujem.

Želite da od mene napravite homofoba. A ja se ne usuđujem da govorim o tuđem grehu dok se ne setim svoga, trudim se da ne sudim da mi se ne bi sudilo i razmišljam, kako da onda nazovem vas koji ste zarad šačice jeftinih političkih poena spremni da manipulišete tim ljudima i njihovom mukom i nesrećom.

Nazivate me fašistom zato što se divim liku generala koji je prvi u prorobljenoj Evropi poveo ustanak protiv nacizma i fašizma, bio odlikovan od strane De Gola i Trumana, izdat od strane Čerčila, i mučki ubijen od strane komunista.

Tako sam dakle ja postao srpski nacionalista, obično, normalno ljudsko biće. Biti čovek nikada nije bilo lako, a u vremenima koja dolaze, plašim se, praštaće se svemu osim ljudskosti i biti čovek postaće, ako to već nije postao, jedini neoprostivi greh. I zato mi ne presotaje ništa drugo nego da se prisetim reči blaženopočivšeg patrijarha Pavla i njegovog vapaja: ”Budimo ljudi!”

https://predragrudovicniko.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

*