Kина продире преко Србије

0

Немачка штампа пише о Србији – и то о проблемима са насиљем над женама, али и о кинеским инвестицијама. Kина преко Србије покушава да оствари утицај у Европи, али и нуди повољније инвестиционе дилове од ЕУ.

Дневник Велт пише како је председник Србије Александар Вучић „усред једне дискусије о будућности Балкана скочио са столице и на тепиху своје приватне собе за посетиоце размотао огромну карту. Сад ћу да Вам покажем шта је моја права страст, рекао је, клечећи поред разнобојне карте Србије, у коју су уздуж и попреко уцртани планирани ауто-путеви и железничке трасе. Путеви и привреда, рекао је Вучић.“
„Путеви и привреда? Србија се налази усред трансформације која ће, како је обећао Вучић, окончати њену изолацију и отворити јој врате Европске уније. При томе се српски председник не ослања само на Европу, већ и на једног старог савезника на Истоку – Kину. Са нешто више од седам милиона становника, Србија је једна од најсиромашнијих европских земаља, па изгледа као чудан партнер за намере Kине да добије већу улогу на континенту. Но, старе везе између две земље су допринеле да Београд доспе у центар кинеског продора у Европу. За Србију и њене суседе, предности су очигледне – то су неопходне инвестиције у инфраструктуру уз само мало препознатљивих услова.“
„Мотиви Kине су мање видљиви. Али, јасно се Пекинг фокусирао на југоисточно крило. Он појачава свој утицај у земљама које ће једног дана вероватно бити пуноправне чланице ЕУ. Протеклих година, Kина је Србији зајмила новац за различите пројекте. На пример, 170 милиона евра за мост преко Дунава код Београда, и 700 милиона за једну електрану. Једна кинеска фирма је купила једину српску железару и обећала да ће ревитализовати то предузеће без укидања радних места.“
„Оно што кинеске финансије чини тако атрактивним, јесу услови уговора – за разлику од међународних банака за развој као што је Светска банка, Kина је често спремна да улаже и у пројекте чија је економска рентабилност упитна – и то уз мање каматне стопе од оних које су уобичајене на тржишту. Пошто земље које нису чланице ЕУ немају приступ њеним структурним фондовима, Kина је де фацто једина алтернатива за земље попут Србије. Београд плаћа камате између 2 и 2,5 одсто на своје кинеске кредите, који се у правило подижу на 20 до 30 година.“

„Дугорочни циљ Kине је вероватно да успостави сопствену локацију за индустријску производњу која не би опслуживала само европска тржишта, већ и нова тржишта која се протежу дуж источног Средоземља, преко Средњег Истока па до Индије“, пише угледни лист.
„Готово две деценије после рата на Балкану, велики део инфраструктуре Србије још је у лошем стању. Уз финансијску подршку ЕУ, Београду је успело да модернизује неке саобраћајнице. Али има још много посла. Брза пруга између Београда и Будимпеште јасно показује предности које регион нуди Kини, а и награду коју би то ангажовање једног дана могло да донесе. Иако су радови на српској страни већ почели, Брисел је сада почео да испитује да ли је пројекат у складу са правилима ЕУ о додели послова на јавним конкурсима. За многе у региону импликације су јасне: с правом или не, поступак Брисела води у отезање и више бирократије. А за то време – на делу је Пекинг“, пише између осталог у чланку Велта који се завршава речима једног представника Немачког друштва за спољну политику који каже да „ЕУ и Немачка морају да нађу стратешки одговор“ на кинески пробој у Европу.
Ратна деценија, сиромаштво, патријархат…
„Србију потреса низ убистава жена – починиоци су најчешће њихови супрузи“, пише дневник Штутгартер цајтунг. „Kриминалистичке статистике показују да у Србији има просечно 130 до 140 убистава годишње. Свака трећа или четврта жртва је жена – жене најчешће убијају њихови бивши супрузи, бивши партнери, љубавници, синови или очеви. Тек пре месец дана парламент је донео закон о спречавању насиља у породици. Но, за сада је то само племенита намера без икаквих резултата: последњи случајеви убистава жена су демонстрирали неопходност да се жене и деца боље заштите од породичних насилника.“

„Згражавање је средином јула изазвало убиство 38-годишње Београђанке Маје Д, која је свог бившег супруга Марка Н. још 2013. пријављивала полицији због насиља. А он је 2015. успео да издејствује право да једном недељно посећује њиховог заједничког сина Михајла. Ранија вишеструка упозорења мајке нису услишена – са фаталним последицама. Приликом преузимања детета, 43-годишњак је задавио најпре четворогодишњег сина, да би потом избо ножем своју бившу супругу и делимично тешко ранио троје социјалних радника који су прискочили у помоћ.“
У листу је поменуто и убиство на Новом Београду где је „пред очима троје заједничке деце, један 48-годишњак каменом убио своју бившу супругу. Фатално се завршио и повратак 44. Драгане Ј. из Аустрије у Банатски Kарловац. Љубоморни супруг је хтео да спречи њен поновни одлазак у гастарбајтерски егзил, па је убио ножем – а потом убио и себе.“
„Редовни насилни ексцеси те врсте не могу да се објасне само патријархалним структурама. Ратна деценија деведесетих година и бесконачан период трансформације су готово свим земљама бивше Југославије донели не само брдо илегалног оружја и трауматизоване ратне ветеране, већ и сиромаштво, емиграцију и потпуно поремећене социјалне структуре. Жене које су зависне од својих супруга-батинаша осећају да их слаба држава недовољно штити. Уз све то, суседи, али и представници закона се нерадо мешају у породичне свађе…“

 

Саша Бојић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*