Кнежевић: Европа и ислам, закон против праксе

0

Нова религиозна пракса се усељава у модерну секуларну државу. Има ли она снаге за одбрану или чак и не схвата да је у опасности?

Од када је света и века сва друштва су имала норме, чије се поштовање надгледало на различите начине и променљиво консеквентно. Појам закона, међутим, као централно контролисане, транспарентно санкционисане, општеважеће норме иза које стоји ауторитет модерне државе са њеним монополом насиља јесте историјски гледано европски феномен. Исламска миграција почиње да мења однос Европљана према закону као једном од главних фактора коме Стари континент дугује друштвену стабилност.

На почетку овог текста стоји реченица коју је изговорио Ибрахим Олгун (слика изнад), председник Исламске верске заједнице у Аустрији (IGGÖ), да „Закон о исламу није у складу са праксом“ (Пресе, 15. 6. 2018). „Закон“ из те реченице се односи на закон из 2015. године којим је аустријски парламент нивелирао и пооштрио одредбе из старог закона о исламским заједницама из 1912. – увео строжу контролу џамија, забранио страно финансирање имама, стандардизовао студије исламске теологије и функционисање исламских социјалних институција.

Теоретски, Олгун представља религиозни идентитет и верске потребе близу 700.000 муслимана, или осам одсто становништва у Аустрији. У стварности, то не функционише тако праволинијски, јер од теоретске базе треба одбити шиите и алевите, који имају своја удружења. Наводно су припадници суфи-ислама код Олгуна, тако бар тврди IGGÖ на свом сајту, премда је та тврдња сумњива свакоме ко познаје суштину суфијског пута као индивидуалне исламске гнозе. Суфије се политички организују отприлике онако као што првославни искушеници шаљу тим на национално фудбалско првенство!

Најбројније групације унутар IGGÖ су Атиб (Турско-исламска унија за културну и социјалну сарадњу) и Исламска федерација (Milli Görüs). Сам Олгун је годинама водио аустријски АТИБ. Сада такође, само са вишег нивоа. Чак и ако не стоје све регионалне организације АТИБА и ИФ-а у подједнаком организационом односу према кровном удружењу, могуће је за љубав једноставности извести следећу формулу: турски председник контролише Дијанет као националну организацију која екстериторијално контролише АТИБ по Европи – АТИБ држи дефиницијску моћ над интересима аустријских муслимана.

Кад аустријска држава жели да разговара са својим муслиманским грађанима, она разговара са Олгуном. Када аустријска држава разговара са Олгуном, она разговара са Дијанетом у Турској. Када се Беч упушта у дијалог са Дијанетом, он у стварности преговара са турским председником Ердоганом. Кад влада, као што се догодило 8. јуна ове године, због непоштовања закона из 2015. године затвори осам аустријских џамија, то у пракси значи да улази у конфронтацију директно са АТИБ-ом и Дијанетом, без обзира на то које локално удружење је „оператер“ исламских богомоља (у Бечу турски „Сиви вукови“, у осталим случајевима Арапска исламска заједница).

ЗАКОН ЈЕ САМО ИМЕ
Успут, све ,,затворене“ џамије без прекида раде и даље – преузео их је АТИБ, односно Олгун, који је поменуте институције и тужио влади да раде ван закона. Уз то је пре два дана стигла и одлука бечког управног суда који је до даљег одложио наредбу владе о затварању џамија. Курц и Штрахе су, без намере, турском АТИБ-у направили услугу. Тресла се гора – али је број џамија остао исти, укупно 400.

Ништа се протеклих дана није чињенично променило, осим што су представници исламских удружења, као и секуларни представници муслиманског порекла у аустријском парламенту и јавном животу критиковали владину одлуку о „затварању џамија“ – религиозни зато што то „није у складу с праксом“, секуларни зато што се „забранама ништа не решава“, „јер се тиме тера вода на млин турског председника“, или „да то не изгледа добро усред Рамазана“.

Заједно са „затварањем“ џамија због непоштовања закона, влада је објавила и протеривање неких 60 имама због страног, углавном турског финансирања – од тога је 40 случајева у доказном поступку, док је њих двадесет објавило да добровољно напуштају Аустрију. Доћи ће други. Већ овако кратко скицирана аустријска ситуација има парадигматску вредност за однос ислама и секуларних европских држава.

Једна од затворених џамија у Бечу

Овде није реч о оним европским муслиманима који скупа с осталим грађанима чине конформну основицу сваке правне државе. Они су у овом тексту незанимљиви, зато што у принципу није интересантан ниједан грађанин, без обзира на веру или неверу, који се држи закона – мора јер ће у затвор, јер држава има монопол на насиље, шта ту има интересантно или контроверзно? Колико се зна, државе још не уручују похвалнице грађанима за поштовање закона!

Мимо те уопштене, религиозно неиздиференциране групе, ислам у Европи наступа на два нивоа – као државна турска политика и као постепена релативизација секуларних државних закона. Што се првог – државне турске политике–  тиче, ту се не може говорити о ауторској позицији културног песимизма, довољно је позвати се на извештаје европских обавештајних агенција.

Аустријска Служба за заштиту уставног поретка, нешто рампонирана текућом свађом између конзервативаца (ÖVP) и слободара (FPÖ), ипак је смогла професионалну концентрацију за управо објављени годишњи извештај о безбедности. Документ је врло оштар према Анкари, тврдећи да ће државне инстанце у Турској „још интензивније него до сада ширити утицај у Аустрији тако што ће турска удружења претварати у продужену руку турске политике“. Од Турака – отприлике половина аустријских муслимана – Турска захтева да „пријављују непријатеље у властитим редовима“. Овдашњи медији су се одлучили за накраћу могућу дефиницију процеса – „Турска шпијунажа у Аустрији“ (наслов у часопису Пресе 29. 6).

Други смер ширења, онај који тече преко релативизације закона и пражњења формуле о општем важењу законских норми је много перфиднији, по последицама тежи, истовремено без трунке духовитости која се, хтели то директни актери или не, повремено нађе у аустријско-турским, или немачко-турским свађама. Ердоганове претње Европи могу бити забавне, у смислу у ком политика и иначе има забавну страну. Пузећа, нема, неодређена дерогација закона европске правне државе није, напротив, нимало смешна, посебно не онда кад се недвосмислено открије као тренд у развоју.

„ЗАКОН НИЈЕ У СКЛАДУ СА ПРАКСОМ“
У модерној држави законе доносе, мењају и укидају парламенти. Када би се отишло далеко у прошлост, вероватно би се иза важећих правних норми као инспирација појавиле неке обичајне или јудео-хришћанске религиозне норме. Историја права је фасцинантна тема, од тога да оно и данас говори једним умрлим језиком, или да се процедурално изводи из средњовековне католичке инквизиције.

Али за модерну егзекуцију права ти су генерички елементи ирелевантни и данас углавном спадају у рубрику „веровали или не“. Да би се схватила порука иза параграфа кривичног права који санкционише хомицид, није неопходна свест о религиозној димензију заповести „не убиј“ из Старог завета. Конкретно, аустријски парламент је 2014, тада под релативном већинском контролом социјалдемократа, изгласао нови Закон о исламским заједницама, с намером да промени постојећу праксу у тој области, којом секуларна држава Аустрија није била задовољна. А није била задовољна зато што су се у функционисање домаће исламске заједнице практично без аустријског државног отпора мешале Турска, шеријатска пракса и екстремна исламска струјања из глобализованог света.

Кад се Олгун данас – као највише позиционирани представник и религиозног и политичког ислама у Аустрији – жали да закон који је донет да би мењао праксу „није у складу са праксом“, онда та дискрепанца показује праву суштину спора између ислама и секуларне државе. Трагичну дискрепанцу, зато што решење реално није на видику. Формулација ,,закон није у складу са праксом“ значи да пракса, у овом случају обичајно право/шарија има примат над другим изворима права. Прво пракса, па онда право. Или – мењајте закон док се не поклопи са муслиманском религиозном праксом.

Аустријски парламент

Уопштено се може рећи за Аустрију – као и за друге европске државе – да не производи правни систем два одвојена друштва, већ напротив, муслиманске заједнице подижу преградни зид унутар јединственог правног простора, праве кућу ислама на туђој парцели, dar-es-salam на телу рањеног Ius romanorum. Посебно збуњујућа била је реакција секуларних личности из јавног живота у време драматичног затварања незатворених аустријских џамија. Општи аргумент је био како се забранама ништа не решава – не може се школској деци или запосленима у осетљивим професијама забранити радикални рамазански пост, не могу се контролисати муслимански вртићи, не може се Турцима забрањивати двојно држављанство (иако свима другима може), јер је то тако ситно денунцијантски, а „као што се зна, забране само користе Ердогану“!

Откад се то забранама ништа не решава? Забране су се кроз историју показале као праве мале еманципаторске машине. Или актуелни пример, фудбалско првентво у Русији – да на делу није стриктна антихулиганска политика полиције, већ би пре десет дана избио глобални рат фудбалских хулигана на улицама, руски градови би постали поприште обрачуна руских и белосветских банди.

АМЕРИЧКА ЛЕКЦИЈА
Пре свега неколико месеци Ибрахим Олгун је у интервјуу аустријском Куриру (1. 10. 2017) дао подршку турском минстарству образовања кад је Дарвинову теорију о постанку врста избрисало из школског програма. Ствар је унеколико компликованија. Као грађанин секуларне европске државе, Олгун је најпре осудио брисање Дарвина из турског наставног програма, али је онда суочен са широком побуном чланства аустријске Исламске верске заједнице, као и притиском Дијанета дао споменути интервју, и то са одмора у Турској, да је Дарвинова теорија „само једна од теорија“, ни боља ни лошија од других.

„Дарвин“ је стабилан код просветитељства. Личност која у Олгуновом случају представља неколико стотина хиљада аустријских муслимана не може на тај начин релативизовати кодификовану мустру секуларне европске државе и још очекивати да му закон по питању „праксе“ изађе у сусрет. Успут и небитно, Дарвин никада није тврдио да Бог не постоји – само да се од оног тренутка кад је Бог створио живот развијао на начин документован у његовим, Дарвиновим, истраживањима; успут и небитно, креационисти (антидарвинисти) седе и у католичкој и у православној цркви, као и код америчких хришћанских фундаменталиста.

Оно што је битно је да креационизам унутар исламске идеологије додатно радикализује све тежи дијалог европских муслимана и европских секуларних друштава. Једно је држати хришћанске попове у просветитељском забрану, навикли се јадни у последњих двеста година, а нешто сасвим друго пробати то исто са исламским имамима – они су тек открили политички потенцијал креационизма. Да би се до краја разумела револуционална драматика у Олгуновој изјави како аустријски закон о исламу из 2015. „није у складу са праксом“ помаже поглед преко Атлантика.

Како то Американци раде, како им је до пре неколико година успевало да практично немају никаквих специфичних проблема са домаћим муслиманским заједницама? Па углавном преко делотворности „америчке цивилне религије“, процеса који је први именовао и описао социолог Роберт Бела у истоименом чланку из 1967. Укратко, Американци су, почевши од смрти свог првог председника Џорџа Вашингтона, па преко убиства шеснаестог Абрахама Линколна створили квазирелигију изнад свих других стварних религија. Јавни простор је обележен светим симболима извученим из националне историје, скупа са „мученицима“. Нагласак је стављен на религиозни доживљај америчке независности, спречавање конфедералне сецесије, глорификацију друштвеног успеха и економског статуса, тако да је права религија добила привид секундарног лојалитета.

Џорџ Вашингтон путује у небо – апотеоза у куполи Америчког капитола (Константино Брумиди, фреска из 1865)

„American first“ у театарски инсценираном религиозном симболизму, а тек онда протестант, методист, баптист, мормон, католик, православац, муслиман… На тај начин је држави пошло за руком да националну историју претвори у религију, а религије у цивилни избор. То је много динамичнија формула од оне суве и просветљене коју нуде европске државе – прво секуларизам, а онда сви остали групни идентитети.

Било, прошло – ни „америчка цивилна религија“ више не функционише, као што доказују исламистички напади на тлу Сједињених Држава у последње две деценије. Исламска заједница и тамо преузима праксу правог религиозног идентитета, док религиозни сурогат националне историје гура у други план. Нова религиозна пракса се у конкурентском односу усељава у модерну секуларну државу. Има ли она снаге за одбрану, или чак и не схвата да је у опасности?

Весна Кнежевић

РТС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*