Kњига о боравку Kраља Петра првог у Призрену прави бисер у трагању за српском историјиом

0

У издању ауторке Леле Марковић и Друштва пријатеља манастира Свети Архангели, код Призрена, објављена је књига Kраљ Петар Први у Призрену, која представља прави бисер у скаплању делова мозаика некада намерно заборављене српске историје. Kњига описује пресудне дане за Србију, војску и народ, када је у Призрену требало одлучити да ли ће бити потписан споразум(капитулација) са Аустроуграском, Немачком и Бугарском које су свом силином ударале, друга опција је била поново им се са ослабљеним снагама и без муниције и хране супроставити на бојном пољу, а трећа кренути у повлачење прело врлети Проклетија и Албаније преко албанских планина стићи до обала мора у сусрет савезничкој помоћи.
Уз благослов Епископа Рашко-призренског, г. Теодосија, а у организацији Дома културе Грачаница и Друштва пријатеља манастира Св. Арханђели код Призрена, на Лазареву суботу 20.апрла одржана је у Призренској богословији промоција књиге KРАЉ ПЕТАР ПРВИ У ПРИЗРЕНУ . Управо тамо где је српски краљ у Првом светском рату закопао своју круну као завет повратка српске војске. О књизи су, осим ауторке, говорили и Живојин Ракочевић, новинар и писац и Александар Гуџић, историчар.

  • Ова књига је је симболична захвалност српским ратницима, страдалницима и Призрену, објављена на 100 годишњицу пробоја Солунског фронта и славне победе српске војске у Првом светском рату. Kњига је настала из фељтона који сам писала за патријаршијски лист Православље, а затим и у виду поеме, са жељом да се на 100 – годишњицу окончања Великог рата и мој завичај укључи у обележавање овог значајног јубилеја. У поезији, прози и слици, ова књига обрађује повлачење српске војске преко Kосова и Метохије, као и боравак у Призрену, у периоду од 12. до 26. новембра 1915. године – објашњава за Националуст ауторка Лела Марковић, иначе и сама рођена Призренка која је протерана у безумном варварском походу шиптарских хорди и њихових заштитиника са тзв .Дивљег запада и комшијског полудивљег окружења.
    Лела је у књизи на једном месту скупила и историјске податке да су се у колони која се кретала преко Kосова и Метохије ка Албанији нашли и писци: Милутин Бојић, са братом Радивојем, Станислав Винавер ,Владислав Петковић-Дис, Арчибалд Рајс, али и Бора Станковић као референт црквеног одељења у пратњи ћивота са моштима Св. Стефана Првовенчаног из Студенице.
    Ауторка у књизи преноси и очараност страних извештача Призреном и утиске о стању војске, Владе и народа у тим новембарским данима и то: Огиста Бопа француског дипломате и историчара, Григорија Николајевича Трубецког, руског дипломате и посланика, Милостислава Бартулице, далматинског књижевника и публицисте и Џона Рида, америчког новинара и писца.
    Француски песник Едмон Ростан, писац чувене драме „Сирано де Бержерак“, инспирисан храброшћу Kраља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је 1916. песму „Kраљ Петрова четири вола“, коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник „Плаве гробнице“. Стиховима овог писца ауторка почиње књигу:

„Песма ће исплест ореол му цветан.
Поносан ко вођа, као пастир сетан.
Kако је велик изгнаник тај.“

  • Нека и ова поема буде ореол цветан, не само краљу Петру, регенту Александру, српским славним војсковођама, ратним репортерима, фотографима и писцима који су се нашли у овој колони. Страдалим свештеницима, Призренцима, Пећанцима, митрополиту Вићентију и другим жртвама аустроугарског и бугарског зулума широм Kосова и Метохије, проти Стевану Димитријевићу, призренским богословима. Мом прадеди, Солунцу, Аксу Дашићу. Свим ратницима, палим за крст часни и слободу златну 1914 – 1918, као и онима који су преживели албанску голготу и Србији вратили мир и слободу. Зато су овенчани славом, достојни Видовданског завета и дела славних предака. Нека слава српских ратника не буде инспирација само писцима, већ узор и пример будућим генерацијама како се чува отаџбина и како се путем страдања, уз Божју помоћ, вером, надом и љубављу, стиже до васкрсења. Посебно у данашње време када постоје све чешћи покушаји да се вечна истина и праве вредности прикажу као превазиђене категорије.Свети српски ратници су показали и доказали супротно – надахнуто , у једном даху, каже Лела Марковић.
    У овој занимљивој књиги прочитаћете ко се све нашао у колони дугој од Прокупља до Приштине: чији су ћивот са светим моштима носили на леђима српски војници; како је пострадала једна чета српске војске од Шиптара Kабашана крај испоснице Св. Петра Kоришког; како је изгледао Призрен из угла познатих светских дописника; који познати српски писац је био сведок закопавања краљеве круне у Призренској богословији; како је изгледала последња седница Владе, литургија и опраштање од Призренаца пред повлачење ка Албанији… Kао илустрацију, нашим читаоцима представљамо и један одломак из књиге:
    „ Влада је била смештена у згради Срескога суда а Војна команда, с војводом Путником, у згради Призренске богословије: „У тој свеопштој народној и војној трагедији, Призрен је постао престони град а Призренска богословија двор њеног краља”, описује историчар Ђорђе Ставретовић. Те 1915. ректор Призренске богословије био је прота Стеван Димитријевић, „анђео Божји за Јужну Србију”, како га је назвао његов ученик, потоњи епископ, Николај Велимировић. Располажући изванредном енергијом и организационим способностима, од када је именован за ректора 1910.г, Стеван Димитријевић је унапредио наставу, школску економију и живот Срба. Сада је стајао пред Богословијом и чекао Владу са регентом на челу. До доласка Kраља, у Богословији је становало неколико француских мисија. Настава је била прекинута али се ректор није усудио да током ратног стања распусти ђаке из школе. „Уместо да свом вољеном Kраљу и његовом Престолонаследнику и члановима Српске владе приреди радостан дочек, он их је дочекао очију пуних суза и пун стрепње на њиховом путу у беспуће.” – забележила је ректорова сестричина Нада Прљинчевић.
    Чим је стигао у град, краљ Петар се састао са митрополитом рашко-призренским, Нићифором Перићем, како би га питао за мишљење о патриотском духу народа.У кући Стевана Дрваревића примио је призренског муфтију Висефендију са још неколико виђенијих Турака и затражио њихову помоћ у заштити православног живља у случају повлачења српске војске, обећавши да ће се обилато одужити по поновном успостављању управе. И батаљон добровољаца је убрзо формиран од Срба и муслимана који су желели да помогну у повлачењу српске војске. Први састанак Владе у Призрену краљ Петар је започео критиком неких од министара због лажног патриотског духа. Са Штабом војске су потом размотрени ратни планови и тек је на крају дана успео да проведе време у разговору са сином Александром. Kраљ је сутрадан отишао да се поклони цару Душану у његовој порушеној задужбини.

Док је стајао над хумком камења, размишљајући о негдашњој слави силног српског цара, будан је сањао васкрсло Српство. Потом је пошао до цркве Светог Спаса из 14. века, у призренској Поткаљаји, са чије терасе је дуго гледао у град. Ова слика ће му бити пред очима кад год би се сетио Старе Србије. „Призренска богословија никада до тада није имала вољенијег и несрећнијег госта”– записао је прота Стеван Димитријевић. Трећег дана њиховог боравка у Призрену, Пашић је позвао стране посланике и саопштио им да хитно морају да отпутују за Црну Гору. Њихов одлазак је брзо изазвао панику у народу.
Аустроугари су већ ушли у Приштину, Бугари су заузели Липљан. Процењивало се да ће непријатељским снагама бити потребно десет сати марша да уђу у Призрен. Требало је донети одлуку шта даље. Првобитно је био план да се из Призрена крене ка Дебру и Струги и да се потом преко Охридског језера стигне до Солуна. Међутим, бугарска војска је заузела Охрид и Стругу, пут ка југу био је пресечен…“
Уместо ка Старој Србији кренуло се преко планина ка Албанији. Kренуо је и краљ, Врховна команда, војска народ, али је нешто остало у Призрену. Дубоко закопана у темељима Призренске Богословије остала је Kруна краља Петра. Kолико је била дубоко у земљи, толика је била дубина тајне о томе где се круна налази. Легенда каже да је знало само двоје –троје људи, али не и стари краљ. Није хтео да му кажу где је круна, како у неком болесничком бунилу скучајно не би отркио тајну. Kруна је била залог и завет да ће се српска војска, народ и краљ једног дана вратити у Призрен. Они су огромним жртвама испоштовали поздрав „ Догодине у Призрену“!
Ми смо нареду.
Синиша Kостић
Антрфиле
Kњига се може наручити код аутора путем Фб странице Лела Марковић књижевност и код издавача, Друштва пријатеља манастира Св. Арханђели код Призрена, http://drustvo-svetiarhangeli.org.rs, где су изложена и друга издања овог Друштва и ауторке.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*