Knjiga o boravku Kralja Petra prvog u Prizrenu pravi biser u traganju za srpskom istorijiom

0

U izdanju autorke Lele Marković i Društva prijatelja manastira Sveti Arhangeli, kod Prizrena, objavljena je knjiga Kralj Petar Prvi u Prizrenu, koja predstavlja pravi biser u skaplanju delova mozaika nekada namerno zaboravljene srpske istorije. Knjiga opisuje presudne dane za Srbiju, vojsku i narod, kada je u Prizrenu trebalo odlučiti da li će biti potpisan sporazum(kapitulacija) sa Austrougraskom, Nemačkom i Bugarskom koje su svom silinom udarale, druga opcija je bila ponovo im se sa oslabljenim snagama i bez municije i hrane suprostaviti na bojnom polju, a treća krenuti u povlačenje prelo vrleti Prokletija i Albanije preko albanskih planina stići do obala mora u susret savezničkoj pomoći.
Uz blagoslov Episkopa Raško-prizrenskog, g. Teodosija, a u organizaciji Doma kulture Gračanica i Društva prijatelja manastira Sv. Arhanđeli kod Prizrena, na Lazarevu subotu 20.aprla održana je u Prizrenskoj bogosloviji promocija knjige KRALJ PETAR PRVI U PRIZRENU . Upravo tamo gde je srpski kralj u Prvom svetskom ratu zakopao svoju krunu kao zavet povratka srpske vojske. O knjizi su, osim autorke, govorili i Živojin Rakočević, novinar i pisac i Aleksandar Gudžić, istoričar.

  • Ova knjiga je je simbolična zahvalnost srpskim ratnicima, stradalnicima i Prizrenu, objavljena na 100 godišnjicu proboja Solunskog fronta i slavne pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Knjiga je nastala iz feljtona koji sam pisala za patrijaršijski list Pravoslavlje, a zatim i u vidu poeme, sa željom da se na 100 – godišnjicu okončanja Velikog rata i moj zavičaj uključi u obeležavanje ovog značajnog jubileja. U poeziji, prozi i slici, ova knjiga obrađuje povlačenje srpske vojske preko Kosova i Metohije, kao i boravak u Prizrenu, u periodu od 12. do 26. novembra 1915. godine – objašnjava za Nacionalust autorka Lela Marković, inače i sama rođena Prizrenka koja je proterana u bezumnom varvarskom pohodu šiptarskih hordi i njihovih zaštitinika sa tzv .Divljeg zapada i komšijskog poludivljeg okruženja.
    Lela je u knjizi na jednom mestu skupila i istorijske podatke da su se u koloni koja se kretala preko Kosova i Metohije ka Albaniji našli i pisci: Milutin Bojić, sa bratom Radivojem, Stanislav Vinaver ,Vladislav Petković-Dis, Arčibald Rajs, ali i Bora Stanković kao referent crkvenog odeljenja u pratnji ćivota sa moštima Sv. Stefana Prvovenčanog iz Studenice.
    Autorka u knjizi prenosi i očaranost stranih izveštača Prizrenom i utiske o stanju vojske, Vlade i naroda u tim novembarskim danima i to: Ogista Bopa francuskog diplomate i istoričara, Grigorija Nikolajeviča Trubeckog, ruskog diplomate i poslanika, Milostislava Bartulice, dalmatinskog književnika i publiciste i Džona Rida, američkog novinara i pisca.
    Francuski pesnik Edmon Rostan, pisac čuvene drame „Sirano de Beržerak“, inspirisan hrabrošću Kralja Petra Prvog prilikom povlačenja kroz Albaniju, napisao je 1916. pesmu „Kralj Petrova četiri vola“, koju je na srpski jezik preveo Milutin Bojić, pesnik „Plave grobnice“. Stihovima ovog pisca autorka počinje knjigu:

„Pesma će isplest oreol mu cvetan.
Ponosan ko vođa, kao pastir setan.
Kako je velik izgnanik taj.“

  • Neka i ova poema bude oreol cvetan, ne samo kralju Petru, regentu Aleksandru, srpskim slavnim vojskovođama, ratnim reporterima, fotografima i piscima koji su se našli u ovoj koloni. Stradalim sveštenicima, Prizrencima, Pećancima, mitropolitu Vićentiju i drugim žrtvama austrougarskog i bugarskog zuluma širom Kosova i Metohije, proti Stevanu Dimitrijeviću, prizrenskim bogoslovima. Mom pradedi, Soluncu, Aksu Dašiću. Svim ratnicima, palim za krst časni i slobodu zlatnu 1914 – 1918, kao i onima koji su preživeli albansku golgotu i Srbiji vratili mir i slobodu. Zato su ovenčani slavom, dostojni Vidovdanskog zaveta i dela slavnih predaka. Neka slava srpskih ratnika ne bude inspiracija samo piscima, već uzor i primer budućim generacijama kako se čuva otadžbina i kako se putem stradanja, uz Božju pomoć, verom, nadom i ljubavlju, stiže do vaskrsenja. Posebno u današnje vreme kada postoje sve češći pokušaji da se večna istina i prave vrednosti prikažu kao prevaziđene kategorije.Sveti srpski ratnici su pokazali i dokazali suprotno – nadahnuto , u jednom dahu, kaže Lela Marković.
    U ovoj zanimljivoj knjigi pročitaćete ko se sve našao u koloni dugoj od Prokuplja do Prištine: čiji su ćivot sa svetim moštima nosili na leđima srpski vojnici; kako je postradala jedna četa srpske vojske od Šiptara Kabašana kraj isposnice Sv. Petra Koriškog; kako je izgledao Prizren iz ugla poznatih svetskih dopisnika; koji poznati srpski pisac je bio svedok zakopavanja kraljeve krune u Prizrenskoj bogosloviji; kako je izgledala poslednja sednica Vlade, liturgija i opraštanje od Prizrenaca pred povlačenje ka Albaniji… Kao ilustraciju, našim čitaocima predstavljamo i jedan odlomak iz knjige:
    „ Vlada je bila smeštena u zgradi Sreskoga suda a Vojna komanda, s vojvodom Putnikom, u zgradi Prizrenske bogoslovije: „U toj sveopštoj narodnoj i vojnoj tragediji, Prizren je postao prestoni grad a Prizrenska bogoslovija dvor njenog kralja”, opisuje istoričar Đorđe Stavretović. Te 1915. rektor Prizrenske bogoslovije bio je prota Stevan Dimitrijević, „anđeo Božji za Južnu Srbiju”, kako ga je nazvao njegov učenik, potonji episkop, Nikolaj Velimirović. Raspolažući izvanrednom energijom i organizacionim sposobnostima, od kada je imenovan za rektora 1910.g, Stevan Dimitrijević je unapredio nastavu, školsku ekonomiju i život Srba. Sada je stajao pred Bogoslovijom i čekao Vladu sa regentom na čelu. Do dolaska Kralja, u Bogosloviji je stanovalo nekoliko francuskih misija. Nastava je bila prekinuta ali se rektor nije usudio da tokom ratnog stanja raspusti đake iz škole. „Umesto da svom voljenom Kralju i njegovom Prestolonasledniku i članovima Srpske vlade priredi radostan doček, on ih je dočekao očiju punih suza i pun strepnje na njihovom putu u bespuće.” – zabeležila je rektorova sestričina Nada Prljinčević.
    Čim je stigao u grad, kralj Petar se sastao sa mitropolitom raško-prizrenskim, Nićiforom Perićem, kako bi ga pitao za mišljenje o patriotskom duhu naroda.U kući Stevana Drvarevića primio je prizrenskog muftiju Visefendiju sa još nekoliko viđenijih Turaka i zatražio njihovu pomoć u zaštiti pravoslavnog življa u slučaju povlačenja srpske vojske, obećavši da će se obilato odužiti po ponovnom uspostavljanju uprave. I bataljon dobrovoljaca je ubrzo formiran od Srba i muslimana koji su želeli da pomognu u povlačenju srpske vojske. Prvi sastanak Vlade u Prizrenu kralj Petar je započeo kritikom nekih od ministara zbog lažnog patriotskog duha. Sa Štabom vojske su potom razmotreni ratni planovi i tek je na kraju dana uspeo da provede vreme u razgovoru sa sinom Aleksandrom. Kralj je sutradan otišao da se pokloni caru Dušanu u njegovoj porušenoj zadužbini.

Dok je stajao nad humkom kamenja, razmišljajući o negdašnjoj slavi silnog srpskog cara, budan je sanjao vaskrslo Srpstvo. Potom je pošao do crkve Svetog Spasa iz 14. veka, u prizrenskoj Potkaljaji, sa čije terase je dugo gledao u grad. Ova slika će mu biti pred očima kad god bi se setio Stare Srbije. „Prizrenska bogoslovija nikada do tada nije imala voljenijeg i nesrećnijeg gosta”– zapisao je prota Stevan Dimitrijević. Trećeg dana njihovog boravka u Prizrenu, Pašić je pozvao strane poslanike i saopštio im da hitno moraju da otputuju za Crnu Goru. Njihov odlazak je brzo izazvao paniku u narodu.
Austrougari su već ušli u Prištinu, Bugari su zauzeli Lipljan. Procenjivalo se da će neprijateljskim snagama biti potrebno deset sati marša da uđu u Prizren. Trebalo je doneti odluku šta dalje. Prvobitno je bio plan da se iz Prizrena krene ka Debru i Strugi i da se potom preko Ohridskog jezera stigne do Soluna. Međutim, bugarska vojska je zauzela Ohrid i Strugu, put ka jugu bio je presečen…“
Umesto ka Staroj Srbiji krenulo se preko planina ka Albaniji. Krenuo je i kralj, Vrhovna komanda, vojska narod, ali je nešto ostalo u Prizrenu. Duboko zakopana u temeljima Prizrenske Bogoslovije ostala je Kruna kralja Petra. Koliko je bila duboko u zemlji, tolika je bila dubina tajne o tome gde se kruna nalazi. Legenda kaže da je znalo samo dvoje –troje ljudi, ali ne i stari kralj. Nije hteo da mu kažu gde je kruna, kako u nekom bolesničkom bunilu skučajno ne bi otrkio tajnu. Kruna je bila zalog i zavet da će se srpska vojska, narod i kralj jednog dana vratiti u Prizren. Oni su ogromnim žrtvama ispoštovali pozdrav „ Dogodine u Prizrenu“!
Mi smo naredu.
Siniša Kostić
Antrfile
Knjiga se može naručiti kod autora putem Fb stranice Lela Marković književnost i kod izdavača, Društva prijatelja manastira Sv. Arhanđeli kod Prizrena, http://drustvo-svetiarhangeli.org.rs, gde su izložena i druga izdanja ovog Društva i autorke.

POSTAVI ODGOVOR

*