Ко се у Србији и због чега позива на Милоша Обреновића и заклања иза њега?

1

 

ДА ЛИ БИ МИЛОШ ПРЕПОЗНАО „ОБРЕНОВИЋИЗАМ“ У НАЧИНУ НА КОЈИ СЕ ДАНАС ВОДИ СРБИЈА?

Мило ЛОМПАР: Заклањање иза Обреновића проистиче из потпуне идеолошке подударности између актуелне власти и другосрбијанске интелигенције, јер је Латинка Перовић политику Обреновића кривотворила и приказивала у складу са данашњим тенденцијама. Свако позивање на Обреновиће је парцијално и много би било поштеније да се лепо позивају на Латинку Перовић и комунистичку идеологију

Душан ПРОРОКОВИЋ: У чаршијским расправама, које су најчешће више утемељене на митовима него на чињеницама, хвали се Милошево лавирање између великих сила. Међутим, то Милошево лавирање је последица политике коју је донекле утврдио још прота Матеја Ненадовић, а наставили су је и други после њега, све до Милана Обреновића

  • Матија БЕЋКОВИЋ: Обреновићи су у наше време постали врло популарни. Сваки час их неко спомиње и позива се на њих. А главни разлог за то је што ни један Обреновић није жив!
  • Горан ПЕТРОНИЈЕВИЋ: Македонија може да плане за 24 сата, Косово за 24 минута, а Хрвати било када. Једини начин да се окану те намере је да се Србија опреми руским наоружањем какво нема нико у региону – ради одвраћања западног напада. Српско руководство ће о томе морати да донесе одлуку у кратком року, а ако се Западу не допадне, па прекине односе са нама, ми и на то треба да будемо спремни. Та политика се не може поредити ни са временом и политиком Броза нити кнеза Милоша Обреновића

ОНО што је од Србије постало и остало након 5. октобра 2000. воли да се позива на кнеза Милоша Обреновића.
Са тиме је кренула врхушка Демократске странке док је још била у опозицији.
Заклањање иза Милоша, па и осталих Обреновића, траје све до данас.

Ко се све данас у Србији – због чега и са колико права – позива на Милоша Обреновића и заклања иза њега?
Шта дубље стоји иза тог позивања и покушаја легитимисања?
Да ли би Милош Обреновић препознао „обреновићизам“ у начину и правцу којим се Србија води данас?

Однос Обреновића и данашње власти према Косову и Метохију потпуно је супротан

Мило ЛОМПАР, професор Филолошког факултета, књижевник
 • Од Обреновића се узима само њихова спољнополитичка оријентација, и то нарочито краља Милана Обреновића, јер је она после Берлинског конгреса била изразито проаустријска. Занемарују се њихове национално-ослободилачке тежње када је реч о Косову и Метохији – јер то ниједан Обреновић није доводио у питање – а данашња власт је обавила процес издаје Косова и Метохије

ЗАКЛАЊАЊЕ иза Обреновића проистиче из потпуне идеолошке подударности између актуелне власти и другосрбијанске интелигенције, јер је политику Обреновића, у својим радовима кривотворила и приказивала у складу са данашњим тенденцијама Латинка Перовић.
Обреновићи се узимају у аспекту који одговара садашњој оријентацији, а то је оријентација ка западним односно немачким аспирацијама. А заборавља се да су Обреновићи формирали стајаћу војску, Академију наука, Црвени крст, увели обележавање Видовдана и учврстили косовску традицију у нашем школском и укупном систему. Погледајте само каква је била прослава 500 година Косовске битке 1889. године.
Дакле, од Обреновића се узима само њихова спољнополитичка оријентација, и то нарочито краља Милана Обреновића, јер је она после Берлинског конгреса била изразито проаустријска. Занемарују се њихове национално-ослободилачке тежње када је реч о Косову и Метохији – јер то ниједан Обреновић није доводио у питање – а данашња власт је обавила процес издаје Косова и Метохије.
Дакле, у односу на КиМ је једна потпуно супротна политика.
Према томе, свако позивање на Обреновиће је парцијално и много би било поштеније да се лепо позивају на Латинку Перовић и комунистичку идеологију, где много ближе могу да нађу своје сабеседнике из прошлости.

Ако узмемо у обзир да је спољнополитичка оријентација Обреновића доживела историјски деманти у 20. веку, а и да је комунистичка идеологија доживела дебакл такође, тешко је веровати да је историјски суд наклоњен оваквој политици садашњих власти. И када је реч о народу, не може се повући паралела, јер се народ снажно противио политици Милана Обреновића, док је данас народ, под снажним дејством медијских и уцењивачких материјалних средстава, доведен у позицију да се недовољно прецизно оријентише у околностима у којима живи и да услед тога у високом проценту следи овакву политику.

Када би народу медијски биле предочене све последице овакве политике, велико је питање колику би она имала подршку.

Милош се жалио на Русе, њима на Аустријанце, а ове упозоравао на долазак Британаца

Душан ПРОРОКОВИЋ, Центар за стратешке алтернативе
 • Милошева аграрна реформа и трговачка проницљивост су били усмерени ка постепеном јачању домаће привреде, што је супротно садашњем тренду подстицања страних инвеститора. Милош је странце добро плаћао да долазе у Србију и развијају нашу земљу. Михајло је то још и интензивирао па су резултати брзо били очигледни. Данас не да не долазе страни стручњаци, већ и наши беже из Србије
 РАЗЛИКУЈУ се околности, па је тешко поредити Милошево време са данашњим.
Такође, у развоју Милоша Обреновића као политичара је било неколико фаза, па и када треба да га упоредимо са данашњим политичарима, питање је „који Милош“ се пореди и са којим одлукама које се сада доносе.
У чаршијским расправама, које су најчешће више утемељене на митовима него на чињеницама, хвали се Милошево лавирање између великих сила. Међутим, то Милошево лавирање је последица политике коју је донекле утврдио још прота Матеја Ненадовић, а наставили су је и други после њега, све до Милана Обреновића.
Поред тога, заборавља се да је Милош имао тесну сарадњу са Молдавијом и Влашком и тиме створио стабилну регионалну осовину за супротстављање Турској. Ми данас немамо савезника у региону, заробљени смо у „западнобалканском конструкту“, а и мало шта чинимо да их стекнемо јер сопствену визију региона и немамо.
На унутрашњем плану, његова аграрна реформа и трговачка проницљивост су били усмерени ка постепеном јачању домаће привреде, што је супротно тренду подстицања страних инвеститора, а када је већ о странцима реч, Милош их је добро плаћао да долазе у Србију и развијају нашу земљу. Михајло је то још и интензивирао па су резултати брзо били очигледни. Данас не да не долазе страни стручњаци, већ и наши беже из Србије.

На крају, треба подвући и да је Милош постао жртва сопствених интрига.
Недавно је Ђорђе Лопичић објавио писма британског конзула из Београда, коме се Милош много жалио на Русе. Истовремено, Русима се жалио на Аустријанце, а Аустријанце упозоравао на долазак Британаца. И тако у круг. Док га сви нису пустили низ воду.
Свако мало па се неки наш политичар покушава поредити са Милошем.
Ја бих рекао да то само говори о значајном месту које Милош заузима у нашој историји, али не и пуно тога о садашњим политичарима. Такви покушаји самоидентификовања су најчешће одраз непостојања јасне визије и чврсто утемељене политике.
Из историје се може пуно тога научити, али се она не може пресликавати на данашње стање.

Ускоро ће 200 година од убиства Карађорђа – нека га прославе као Карађорђа Обреновића

Матија БЕЋКОВИЋ, академик САНУ, књижевник
 • Дан Војске је почетак Другог српског устанка, а не првог. То је за Гинисову књигу рекорда
 ОБРЕНОВИЋИ су у наше време постали врло популарни.

Сваки час их неко спомиње и позива се на њих. А главни разлог за то је што ни један Обреновић није жив!
Насупрот Карађорђевићима!
Тако да се надам – пошто ћемо ускоро да обележимо 200 година од убиства Карађорђа – и мислим да би најбоље било да се он прослави као Карађорђе Обреновић!

ФАКТИ: Обреновићи нису живи, али – да ли је жива њихова политика?

Да вам кажем, Дан Војске је почетак Другог српског устанка, а не првог. То је за Гинисову књигу рекорда.
А да ли би Обреновић данас овим био задовољан – био би јер је мртав!
Они са Обреновићима немају никакве везе, а разлог што их спомињу је што их нема међу живима.

Од Запада не можемо имати ништа, а без руског оружја нас Срба нема

Горан ПЕТРОНИЈЕВИЋ, адвокат
 • У време босанског рата и сукоба на Косову су и Турска и Иран били изричити непријатељи српског народа , а сада то није тако. Турска и Ердоган су непријатељи претходне администрације у САД, а пошто још имају претензије на Балкану, усаглашаваће их са Русијом. Ердоган ни према Косову више неће имати исти однос јер је пуч против њега планиран на Косову, у Бондстилу. Још један фактор је Иран који ће изаћи са доказима да су САД мајка и отац Исламске државе

МОГУЋЕ су само паралеле ситуација, али не и поистовећивање.
Тада смо имали зависност од Порте, однос са Бечом и перманентну подршку Русије која је јачала када је она била јака и слабила када је она слабила.
Данас имамо исту такву подршку Русије – у складу са њеним међународним положајем, остало је то да Србија на Западу константно има проблем и да има „пријатеље“ искључиво сразмерно западним интересима. Употребљавали су Србију кад им је требала, Срби и српске војске су у ратовима на које се ми позивамо да смо учествовали као савезници – били ништа друго него топовско месо.
Били смо брана Запада од Османске империје, Војна крајина коју је Беч користио само у том својству.
Данас је главни играч Вашингтон, који под окупацијом држи Европу, док је Србија под посредном окупацијом. А та ситуација, и мања зависност од Порте, од њеног нарастајућег утицаја на Балкану је другачија него у Обреновићево време.
Имамо озбиљну зависност од Запада и у перспективи ћемо зависити од руског утицаја, односно од њене помоћи. Запад има империјалистичке тежње и неће дати да ни милиметар остане слободан, јер би на њега могла стати Русија и обесмислити комплетан империјалистички план Запада.
Имали смо брзо увлачење у NATO Црне Горе, ускоро ће увући и Македонију, што ће појачати притиске на Србију, управо да би спречили да Русија заузме макар једну тачку.

Русија нема империјалистичке тежње (да узме Балкан и Европу), већ да спречи империјалистичке тежње Запада.
Запад има тезу: или сте са нама или против нас. Русија има тезу: будите неутрални, само немојте бити против нас, а ми ћемо гарантовани неутралност. А то се знатно разликује од свих елемената евроатлантских интеграција.
Ово све говорим да бих објаснио у ком контексту треба гледати данашњу политику.
Незамерање Западу и Истоку је можда било паметно у неком периоду, али долази време врло озбиљног проблема јер неће моћи да се сарађује и са једнима и са другима него да се лажу једни или други.
Надам се да ће у тренутку одлуке, власт рећи: ми од Запада не можемо имати ништа, а Русија је моћна и може да нам обезбеди државност, интегритет и све остало – и то испоруком руског оружја, без којег нас нема.
Заблуда је да смо ЕУ и NATO потребни овакви. Србија нема тај статус који неки покушавају да нам представе. Неће да приме, него да усисају распарчану, испеглану Србију у дроњцима. Они нас неће напасти као 1999, јер би морали да уђу у директну конфронтацију са Русијом, пошто је Путин јасно рекао да је Србија пријатељ, а да ће он заштитити пријатеље. Зато ће разигравати сукоб на Балкану преко Шиптара, муслимана, Хрвата.

Македонија може да плане за 24 сата, Косово за 24 минута, а Хрвати било када. Једини начин да се окану те намере је да се Србија опреми руским наоружањем какво нема нико у региону – ради одвраћања западног напада.
Српско руководство ће о томе морати да донесе одлуку у кратком року, а ако се Западу не допадне, па прекине односе са нама, ми и на то треба да будемо спремни. Та политика се не може поредити ни са временом и политиком Броза нити кнеза Милоша Обреновића.
И још једно упозорење када се буде доносила одлука: у време босанског рата и сукоба на Косову су и Турска и Иран били изричити непријатељи српског народа , а сада то није тако. Турска и Ердоган су непријатељи претходне администрације у САД, а пошто још имају претензије на Балкану, усаглашаваће их са Русијом.
Ердоган ни према Косову више неће имати исти однос јер је пуч против њега планиран на Косову, у Бондстилу. Још један фактор је Иран који ће изаћи са доказима да су САД мајка и отац Исламске државе…

Факти

1 КОМЕНТАР

  1. КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

    Милош Обреновић рођен је 17. марта 1780. у селу Средња Добриња у Ужичкој нахији. Одрастао је у сиромаштву, па како остаје без оца још као дете, постаје најамник код марвених трговаца. Врло брзо прелази код полубрата Милана Обреновића и под његовом руком и заштитом сазрева. Честа путовања, напори калауза и гонича стоке формирају од Милоша далековидог, али истовремено и веома препреденог човека.

    У устанку 1804/1813. године Милош је поред свог брата Милана. Милан веома брзо, као богат човек, постаје заповедник Рудничке, а затим и Пожешке и Ужичке нахије. Милош поред њега постаје војвода. Милош као старешина постиже веома запажене резултате на бојном пољу. 1813. и слом устанка затичу га на Сави. Био је један од најпознатијих старешина, који после слома устанка остају у Србији. Доста доприноси смиривању прилика у Београдском пашалуку 1813/15. године.

    Када је турски терор поново постао неподношљив, Милош 23. априла 1815. у Такову диже II српски устанак. Као одлучан, способан и храбар војсковођа извојевао је више победа над Турцима, а затим се показао исто тако спретан у преговорима са њима. У споразуму са Марашлијом ствара основу да постепено узме сву власт у Београдском пашалуку. Пут ка апсолутној власти води преко подмићивања највећих достојанственика Порте, преко улагивања свим представницима великих сила и гробова свих који су могли на било који начин да му угрозе власт. Буне против своје самовоље, старешинског кулука и бесправља угушује крваво. Своје опоненте уклања подмукло и заобилазним путевима, преко других, кришом, тако да се за његово име све то не веже. Истовремено чини све да Србија добије аутономију: подмићује, прети, уцењује и 1830. султан I Хатишерифом признаје аутономију Србије. Привредна структура Србије знатно се мења. Смањује се број ситне стоке, повећава број крупне стоке. Крче се шуме, повећавају површине ораница, воћњака, винограда. Трговина се врло брзо шири, али са царинама и скелама у рукама Милоша и његових најближих сарадника.

    Неписмен, али свестан да се времена мењају у својој престоници, Крагујевцу, оснива Гимназију, позориште, апотеку. Карактеристика свих апсолутиста, да су окружени ласкавцима, није мимоишла ни Милоша. Под притиском тзв. Милетине буне, 1835. издаје слободоумни Сретењски устав, али су против њега протестовале и Русија, и Порта, и Аустрија, па га је са задовољством опозвао. Порта га мења III Хатишерифом из 1838, односно октроисаним уставом за какав се залагала Русија. Како није хтео да прихвати ограничену власт, абдицирао је 1839. године.

    Време изгнанства до 1858. провео је у борби против уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића. У другој влади 1858/60, као већ стар човек, испољио је опет своје старе самовољне деспотске склоности, не схватајући да се за двадесет година његова изгнанства много штошта променило и у Србији и у свету. Умро је у Београду 26. септембра 1860.

    Мало је личности у српској историји са толико супротности у својим поступцима као што је то личност кнеза Милоша Обреновића. Пут Милошевих
    успона и падова тесно је повезан са борбом српског народа у Србији за ослобођење. Изузетно храбар, одлучан и способан војник, у политици је био непредвидив. Међународне околности и стални сукоби око власти су утицали да му је владавина обележена великим напретком Србије али и крвавим траговима свих који су покушали да му се супротставе. Немилице је уништавао и прогонио све оне који нису без поговора прихватали његово мишљење али је више пута знао и да оцени праву вредност и да је награди.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*