KO SU PUSTOLOVI KOJI SU VOLELI SRBIJU

0

Plaćenici ratovali za nas još od Dušanovog carstva
Srbija je u svoj oj istoriji imala kao vojne komandante i dvojicu stranaca plaćenika. Prvo Nemca Palmana Brahta, koji je bio komandant garde cara Dušana, i pet vekova kasnije generala Henrija Mekajvera, britanskog državljanina škotskog porekla.

 

O ove dve skoro zaboravljene istorijske ličnosti koje su u Srbiji ratovale za novac piše Nikola Giljen u knjizi „Dva naša stranca” („Dereta”). On navodi da se najverovatnije u Dušanovo vreme prvi put pojavljuju Nemci kao plaćenici.

– Biti plaćenik, tada, u srednjem veku, bilo je sasvim normalno zaniimanje. Pokušao sam da čitaocima objasnim kakva je bila tadašnja vojska. Jedina stajaća vojska tada bili su najamnici, i to nije bila nimalo jeftina vojska, to je bio luksuz srednjeg veka. Tu je bilo i Franaka, Italijana, Španaca, Vizantinaca… – priča Nikola Giljen.
Palman Braht je bio iz Štajerske, bio je plemić nižeg ranga.

– Bio je i vitez i bio je u službi kod Habzburgovaca. On je imao ono što se zove dvostruka zečja usna, što danas hirurški ne predstavlja nikakav problem. Ali u ono vreme njegova operacija nije ispala baš najbolje, a zaljubio se u neku plemkinju i on njoj takav nije bio zanimljiv. Razočaran zbog neuzvraćene ljubavi, krenuo je na Istok da se bavi najamničkim poslom – opisuje Giljen.

Braht je u naše krajeve stigao u momentu kad je Dušan već počeo rat za presto protiv svog oca. Okupio je oko sebe mladu i ambicioznu vlastelu i tada se pojavio Braht, koji se stavlja u njegovu službu.

– Braht je privukao još plaćenika iz Nemačke i po Dušanovoj ideji se oformila ta Alemanska garda kao stajaća vojska i kao lična garda cara Dušana. Među tim Nemcima je bilo i nekoliko Palmanovih rođaka, tako da to danas zvuči kao kad u današnje vreme gastarbajteri povuku za sobom svoje rođake – priča on.

Prema istorijskim podacima, Braht je tada imao oko 45 godina i bio je iskusan ratnik. Inače, plaćenici su tada bili veoma pouzdani jer su bili odani onome ko ih plaća.
– To je bila vojska koja nije bila podložna unutrašnjim sukobima u državi, u to se nisu mešali. Alemanska garda je sa Dušanom imala samo dva sukoba. Jedan zbog optužbe da su predali neku tvrđavu Vizantincima, a drugi sukob je bio kada je papsko poslanstvo bilo ovde da pregovara da li će Dušan da pristane na uniju sa njima. On nije pristao i u jednom momentu je zabranio katolicima da prisustvuju misama u Srbiji. Tu se pokoškao sa gardom i samim Brahtom, koji je rekao otprilike: „Mi jesmo vaši vojnici pod zakletvom, ali vera je vera i mi u crkvu moramo da idemo!“ – ističe Giljen.

On dodaje da je Brahtu na kraju bilo dozvoljeno da ide u crkvu.

– Bilo kako bilo, Palman Braht je nakon toga sa nemačkim plaćenicima bio upućen u Dalmaciju, gde je Dušanova polusestra Jelena pokušavala da odbrani malu teritoriju posle smrti svog muža Mladena Šubića. Dušan je poslao iskusne vojnike da sačuvaju te gradove sestri. Dušan je te 1355. i umro, a posle njegove smrti carstvo je vrlo brzo oslabilo pod Urošem. Tako da se nemački plaćenici više nisu ni vraćali u Srbiju. Smatra se da je Palman ostao u službi kod Jelene do verovatno 1363, tada se poslednji put pominje u dokumentima – ističe autor knjige, i zaključuje da nije poznato kada je Braht umro niti gde je sahranjen.

Pustolov koji je voleo Srbiju
Još jedan istorijski lik istog zanimanja bio je Henri Mekajver, Škotlanđanin poreklom, a državljanin Britanije, čovek koji je ratovao u Indiji, Meksiku, Americi, Španiji, Grčkoj… ukupno pod 18 različitih zastava. U Srbiji je ostavio velikog traga u vreme Prvog srpsko-turskog rata 1876. godine, iako je ovde boravio samo oko sedam meseci.

– On je prvo došao u Hercegovinu kao ratni dopisnik da piše o ustanku Srba. Kao dopisnik je izdržao pet dana na frontu, a onda je uzeo pušku u ruke. Verovatno je tada upoznao budućeg srpskog kralja Petra Prvog, koji je tamo imao svoje jedinice. Iz ratovanja u Hercegovini Mekajvera prati opis da je “Indijanac koji ratuje kao da je četnik”, jer su Hercegovci čuli da u Americi žive Indijanci. Bio je oduševljen borbenošću srpskog naroda pa je nakon mesec dana boravka u Hercegovini, oko pola godine proveo u Srbiji – opisuje Nikola Giljen drugog junaka iz svoje knjige.

Mekajver je u Srbiji bio naročito značajan kada su ovde dolazili razni strani posmatrači, između ostalog, i iz Engleske. On je strance odvodio na liniju fronta da im pokaže zločine koji su ostali za Turcima. Tako im je pokazivao da je opravdana pobuna Srba i zahtev za oslobođenje od Turaka.

– U Srbiji je bio primljen u vojnu službu i imao je ideju da oformi legiju stranaca. Pod njegovu komandu su stavljeni i neki Rusi, pored ostalih stranaca, pretežno Engleza, a na kraju su mu pridodati i Srbi, tako da je on postao komandant srpske konjice. To je bio i njegov najveći skok u karijeri. Ovde je primljen u službu kao pukovnik, a onda je počeo da se predstavlja kao brigadir, pa brigadni general, što je posle skratio samo na general – ističe autor.Kako navodi u knjizi, Mekajver je bio poročan, voleo je žene, dvoboje, alkohol, cigarete… Kad nije bio u uniformi, bio je elegantno obučen, gospodin sa zašiljenim brkovima i ima mnogo zabeleženih njegovih ljubavnih afera od kojih su se mnoge završavale dvobojima. Postoji čak sumnja da je bio ljubavnik kraljice Natalije, išao je čak i na dvoboje zbog nje.

– On nije mnogo ni učestvovao u bitkama jer se rat ubrzo završio, ali je posle toga sa generalom Černjajevim po Londonu držao predavanja i upoznavao je Engleze, koji su bili vrlo antisrpski raspoloženi u ono vreme, sa tim da u Srbiji postoje braća hrišćani koji trpe ugnjetavanja, silovanja, koje žive pale i da Evropa treba da se stavi na njihovu, a ne na tursku stranu – priča Giljen.

Ovaj pustolov nastavio je i kasnije da bude dobrovoljac u raznim ratovima, mada se nikad nije obogatio od toga i završio je u bedi.

– Mekajver je imao brak u Britaniji u već pozno doba života, a imao je i ljubavnu aferu sa dadiljom svoje dece, koja ga je tužila za očinstvo. Sud je odlučio da mora da plaća alimentaciju. Da bi to izbegao, beži u Ameriku – kaže autor knjige.

Mekajver ni od jedne države za koju je ratovao nije dobio penziju.

– Jedino je od nas dobio orden Takovskog krsta i navodno je dobio ruski orden od generala Černjajeva, a imao je jednu srpsku oficirsku sablju koju je poneo za uspomenu – kaže Giljen.

U Americi je živeo u jeftinom smeštaju u Njujorku.

– Tamo je i umro, a sahranjen je na lokalnom groblju – kaže Giljen.

Blic

POSTAVI ODGOVOR

*