Kolarić: MISTERIJA SAMOMRŽNJE kod Srba

0

Kada čujete „sami smo za sve krivi“, „nama je neko uvek drugi kriv“, „srpski nacionalizam je tribalni a ostali državotvorni“, „Rusija nam nikad nije pomogla“, „svi su isti“, „Stara Evropa“, „u Rusiji vlada pravoslavna diktatura“, „naša Crkva je leglo razvrata“ – znajte odakle to potiče.

Samomržnja je kompleksan fenomen i ne treba ga svoditi samo na glupost, interese ili psihološke probleme, mada se ništa od toga, naravno, ne sme zanemariti. U razvijanje neprirodnog prezira prema sebi i zajednici kojoj se pripada uloženo je mnogo sile i znanja, i to je dugoročan istorijski proces, a ne samo posledica tekuće propagande.

Posebno bih skrenuo pažnju na dve dobro proučene osobine „ljudske prirode“ koje stvaraju pogodno zlo za rast ove maligne izrasline na narodnom tkivu ili razvoju ličnosti obolelog pojedinca, a koje daju osnov za argumentaciju kojom se želi odbraniti neodbranjivo.

Ljudi imaju potrebu da svoje odluke i stavove predstavljaju kao rezultat svog slobodnog izbora i slobodne volje, i manje će se uvrediti ako im se sugeriše da su nemoralni nego da su obmanuti. Nemoral se može relativizovati i za njega ponuditi nekakva kvazi-intelektualna ekvilibristika kao argument, dok niko ne želi da bude percipiran kao budala ispranog mozga.

Drugo, dosta je rađeno na tome da pojedinac izgubi osećaj za zajednicu kojoj pripada. Kritika kolektivizma i pozivanje na ličnu slobodu su stoga odlično opravdanje za robove koji ne žele da priznaju da su robovi, ili kolonijalne sluge ravnodušne prema sudbini svog naroda.

Odbrana od pošasti samomržnje nije jednostavna, naročito u osiromašenom i bezbednosno podvlašćenom društvu sa imputiranim osećanjem civilizacijske inferiornosti. Ipak, uvećanje znanja, stalni otpor idejama koje pravdaju potčinjavanje, nazivanje stvari svojim imenima (neprihvatanje ideološkog novogovora), razvijanje svesti o socijalno-eksploatatorskoj prirodi kolonijalnog poretka, jačanje samopoštovanja vezivanjem za duboke kulturno-civilizacijske korene, rad na jačanju sopstvene ličnosti kao i stvaralački odgovor na sve vrste izazova, svakako su neki od načina.

Kultura, iako ne diže narod na noge, niti stvara preduslove za preokret na bezbednosnom nivou, svakako daje smisao borbi i potencijalno oplođuje njene rezultate.

Dakle, kada čujete „sami smo za sve krivi“, „nama je neko uvek drugi kriv“, „srpski nacionalizam je tribalni a ostali državotvorni“, „Rusija nam nikad nije pomogla“, „svi su isti“, „Stara Evropa“, „u Rusiji vlada pravoslavna diktatura“, „naša Crkva je leglo razvrata“ i slične baljezgarije, znajte odakle one potiču i odgovorite na njih.

Mirno, sa znanjem i argumentima. Mnogi od onih koji tako govore su prosto uplašeni ljudi, i treba ih razumeti. Neprijatelj je brutalan i predugo je razvijao mehanizme dominacije.

Ali i to se menja. Takozvani vladajući diskurs je to što jeste dok ga podržava oružje i zlato. Kada oružje postaje sve tuplje, a zlata sve manje, stvari se menjaju. Već sada smo u situaciji kada se do zlata može doći samo novim pljačkaškim pohodima, ali čiji uspeh više nije tako izvestan i predvidljiv. Stoga i vladajući diskurs postaje sve predvidljiviji i prazniji.

Naravno, veći problem od bandita su oni koji im daju idejnu podršku, a naročito kada i sami pripadaju porobljenim narodima.

Ali i to se mora razumeti. I ta gnusoba je jedna od činilaca našeg palog sveta.

Što, naravno, nikoga ne oslobađa odgovornosti, jer u njoj je tajna slobode.

 

Stanje stvari

POSTAVI ODGOVOR

*