Крај Венецуеле: Режим који Америку сматра за ђавола, на рубу пропасти!

0

Чврсти темељи стабилности које је поставио чувени венецуелански председник Уго Чавез постали су трошни и климави. Његов наследник Николас Мадуро (53) грчевито се бори против своје две авети: тешке економске кризе која изједа земљу и опозиције која је све ближа стицању подршке за референдум на којем ће захтевати његов опозив.

Kао да је било јуче када је Венецуела са својих 30 милиона становника важила за земљу у којој су владали благостање, мир и скоро па у свету искорењена политика социјализма. Целих 17 година социјализма, тако невероватног у 21. веку, сада прети да буде срушено.

Опозиција центристичке Kоалиције демократске уније (МУД) расписала је петицију за референдум и успела да сакупи по најмање 1% гласова у свакој од савезних држава у Венецуели, што је први услов за гласање о опозиву Мадура. Други, кључни услов за расписивање је најмање 20 процената подршке грађана (око четири милиона потписа). Уколико на референдуму Мадуро изгуби поверење народа, опозиција ће добити шансу да оконча режим социјализма.

Народу је тешко. Венецуела већ неко време грца у страшној економској ситуацији. Несташице струје и хране, као и пораст криминала потпуно су парализовали земљу, која не тако давно није могла да се замисли у оваквој ситуацији. Пре само шест година, 2010. Венецуела је имала невероватан БДП од скоро 400 милијарди долара!

Државу са највећим резервама нафте на свету на ноге је подигао „мали Kастро“ и „Ел президенте“, како су звали Уга Чавеза. Човек у ког већина Венецуеланаца и данас гледа као у божанство 1999. године успоставио је режим социјализма у земљи, и извукао је из сиромаштва.

За ММФ, САД и њене савезнике био је сам ђаво, али он за то није марио. Занимало га је шта о њему мисли народ, који га је обожавао.

Некадашњи падобранац, разочаран бедом у којој је његов народ живео, бесан на корумпирану власт која је странцима давала природна богатства Венецуеле за шаку долара, и ужаснут „недемократском доминацијом Вашингтона Латинском Америком“, како је говорио, покушао је да на власт дође војним пучем 1992. године, због чега је послат у затвор.

Међутим, само шест година касније, Чавез је победио на изборима и постао председник Венецуеле. Убрзо је народу показао да није класичан политичар, већ да заиста испуњава обећања. Национализовао је банке, нафтна поља и фабрике, народу омогућио бесплатно лечење, студирање, па чак и станове, а сиромашним сељацима дао земљу. Отворено се супротставио САД, које је једном приликом назвао „ђаволом“.

Kада је 2012. године, тада већ увелико болестан од рака, Чавез рекао да жели да га Мадуро наследи, народ га је послушао и гласао. Ипак, испоставило се да је то било претешко бреме за Мадура. Додуше, против њега су ишле и околности, пре свега стрмоглав пад цене нафте, чија је продаја највећи извор прихода за Венецуелу. С друге стране, треба га критиковати због млаког става и разводњене политике коју је водио, за разлику од оне коју му је Чавез оставио у аманет. На жалост већине народа Венецуеле, он једноставно није „Ел президенте“.

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*