Кратак историјат случајева америчке владе која шпијунира сопствене грађане

0

Никад ништа није ново. Надзирање интернета и телефонских записа милиона Американаца у организацији Националне агенција за безбедност (НСА) изненадило је неке људе, поприлично разјарило јавност у целини, али то није био први пут да се влада Сједињених Држава великобратски интересовала за своје грађане. Федерални агенти прислушкују приватне животе Американаца без налога и уз помоћ комуникационих компанија већ скоро сто година. Ево неких од најзначајнијих шпијунских програма:

ЦРНА KОМОРА

Оно што многи сматрају претходником НСА започело је свој живот двадесетих година прошлог века, када је група војних разбијача шифри радећи под милозвучним надимком „Црна комора“ започела пројекат шпијунирана комуникација других држава. Шеф Црне коморе био је Херберт О. Јардли, сматран једним од највећих криптолога свих времена. Идеја је била да се надгледају страни телеграми слати у Сједињене Државе и из њих у потрази за било чим што може утицати на националну безбедност — али прво су морали да се докопају тих телеграма, те су приупитали председнике највећих телеграфских компанија смеју ли да баце поглед.

Испоставило се да су компаније попут Wестерн Униона биле више него раде да помогну. Према новинару Џејмсу Бемфорду, који је нашироко извештавао о НСА, Јардли је касније написао : „Након што су наши људи изложили све карте на сто, председник Wестерн Униона Kарлтон једва је чекао да учини све што може за нас.“

Програм Црна комора успоставио је образац за данас добро познату причу: група је задужена да надгледа комуникацију у име националне безбедности и добија приступ тој комуникацији уз сарадњу приватних компанија које имају комуникациону инфраструктуру у свом власништву. Тада су то били телеграми Wестерн Униона; данас су то поруке преко Фејсбука.

Финансирање овог програма окончано је 1929. године, а Јардли ће касније написати књигу под насловом Америчка црна комора која је разоткрила активност ове групе. Вероватно први узбуњивач из америчке обавештајне заједнице, НСА га данас анатемише на свом вебсајту и у званичној историји, где је описан као „незадовољан“ службеник који је књигу написао зато што је „остао без посла, а био је навикнут на луксуз.“ НСА саму књигу назива „монументалном индискрецијом“ која је угрозила Америку. Ово разоткривање, међутим, није спречило будуће шпијунске програме.

ШЕМРОK

Операција ШЕМРОK започела је као војни програм 1945. године. Током Другог светског рата, Војска је имала законит приступ депешама трију највећих комуникационих компанија оног времена ( РЦА Глобал, ИТТ и Wестерн Унион). Али након окончања рата и победе у њему, тај приступ сматрао се илегалним, иако влада очигледно није намеравала да престане са прислушкивањем. Према књизи Држава безакоња: Злочини америчких обавештајних служби , Безбедносна агенција војних сигнала затражила је од компаније да настави да им допушта да надгледају међународне депеше. Kомпаније су пристале, али постојала је квака. Kао што су аутори Државе безакоња написали: „Влада наводно никад није информисала телеграфске компаније да њена активност није ограничена само на стране мете, већ је исто тако анализирала и просејавала телеграме Американаца.“

Kада је 1952. године настала НСА, преузела је ШЕМРОK и ускоро је ова агенција — за коју велика већина Американаца никад није ни чула — пресретала 150.000 порука месечно.

Током саслушања Црквеног одбора 1975. године, која су јавно обелоданила постојање НСА током процеса истраге кршења протокола америчких обавештајних служби, Лу Ален Млађи, тадашњи директор НСА, изјавио је да је Kонгрес 1959. године изгласао закон који „даје овлашћење НСА као главној агенцији Владе одговорној за обавештајне активности да функционише без обелодањивања информација које би угрозиле извршење њених задатака „. Другим речима, могла је да ради шта је хтела.

НСА је искористила ту слободу, према конгресном истражитељу који је открио ШЕМРОK, да оснује тајна седишта у неколико градова, укључујући Њујорк, Сан Франциско, Вашингтон и Сан Антонио. У сваком од тих градова, службеници НСА одлазили би до великих телеграфских компанија и преузимали телеграме, са дозволом компаније али без налога.

Kако то Бемфорд описује , агенти би „телеграме доносили у штаб који се издавао за компанију обраде телевизијске траке. Тамо би уз помоћ машине копирали све компјутерске траке са телеграмима и, сатима касније, враћали оригиналне траке компанији.“

Овај програм, који се спроводио илегално али уз пуну сарадњу владе Сједињених Држава и комуникационих дивова тога времена, трајао је 30 година. Окончан је тек 1975. године, кад је тајна коначно избила на видело захваљујући Црквеном одбору.

МИНАРЕТ

Пројекат МИНАРЕТ, често описиван као блиски рођак ШЕМРОKА, био је реакција на друштвене покрете шездесетих. Био је то програм који је НСА користио за шпијунирање „унутрашњих непријатеља“, тј. људи ангажованих у групама за борбу за грађанска права и антиратне активности.

Негде у то време, НСА је постала нека врста алатке у рукама других федералних агенција као што су ФБИ и ЦИА, које би просто прилагале имена „субверзиваца“ које треба надзирати. НСА није морала да има налог за прислушкивање телефона људи и била је веома рада да помогне. Агенција је такође сарађивала са Бироом за наркотике и опасне дроге (претеча ДЕА) да би шпијунирала осумњичене трговце дрогом; било је то праскозорје рата против дрога и зачетак опсесије федералних власти коришћењем опојних средства као изговора за надгледање и хапшење Американаца. Током саслушања Црквеног одбора, Ален је, када је описивао циљеве своје агенције, често помињао „трговину дрогом“ у истој реченици са „тероризмом“.

Требало је да се појави Црквени одбор да би разоткрио чињеницу да су и ШЕМРОK и МИНАРЕТ бесрамно незаконите операције које крше Четврти амандман. То је 1978. године довело до усвајања Закона о надгледању страних обавештајних служби (ФИСА), закона који је дефинисао процедуру за надгледање комуникација. После ФИСА-е, ако је влада желела да шпијунира осумњичене стране агенте на територији Сједињених Држава, морала је у тајности да иде до суда и добије дозволу за то.

То је можда успорило шпијунске програме НСА, али тешко да их је зауставило.

ЕШАЛОН, Звездани ветар и Деценија узбуњивача

„Просечна особа нема представу о масовним могућностима које на располагању има Национална агенција за безбедност“, изјавио је бивши аналитичар НСА Вилијем Вивер у интервјуу који је 2007. године дао за Фронтлине. „Заборавите на представу о лику са слушалицама који прислушкује нешто. То се не дешава. Позиви се усисавају у милионским бројевима и ви се потом упуштате у прекопавање података.“

Програми као што су ШЕМРОK успоставили су модел НСА за коришћење инфраструктуре комуникационих компанија како би се шпијунирали Американци, али пројекат ЕШАЛОН био је почетак владине компулзивне потребе да сакупи што више података од што је више људи технолошки могуће.

НСА никад формално није признала постојање ЕШАЛОНА; званична историја агенције га не помиње. Али о њему су извештавали многи новинари широм света, укључујући Никија Хејгера , чији је рад довео до истраге Европског парламента . А сада када знамо оно што знамо, била је то врло вероватно клица за настанак данас славног програма ПРИЗМА.

Према Федерацији америчких научника , ЕШАЛОН је „глобална мрежа компјутера који аутоматски претражују милионе пресретнутих порука за препрограмиране кључне речи или факсове, телексе и мејл адресе. Аутоматски се претражује свака реч сваке поруке у фреквенцијама и каналима одабраним у станици.“ Ова далекосежна операција наводно је колаборација између влада Сједињених Држава, Велике Британије, Аустралије и Новог Зеланда.

ЕШАЛОН корене вероватно вуче из седамдесетих , али је могао да започне раније или касније, јер је и даље званично строго поверљив. Зна се само да чим је изгласан Патриотски закон 2001. године, НСА је постала највећи копач података на свету — а та технологија није настала преко ноћи после 11. септембра.

Информације о могућностима НСА годинама су испливавале на површину у делићима. Тако су 2005. године правник из Министарства правде Томас Там и аналитичар НСА Расел Тајс обелоданили тајне ове шпијунске агенције испричавши за Неw Yорк Тимес о систему за надгледање без налога који се користи за претрагу милиона телефонских позива и мејлова. Ова операција у току је од 2001. године.

А 2006. године, техничар компаније АТ&Т Марк Kлајн разоткрио је масовну операцију сакупљања података НСА у згради АТ&Т у Сан Франциску — заједнички подухват телекома и шпијунске агенције. Ова операција постала је нашироко позната као “ Соба 641А“, по соби пуној суперкомпјутера коју је НСА изградила како би сакупљала и анализирала телефонске позиве и интернет саобраћај.

Такође 2006. године, службеник Томас Ендрју Дрејк јавно је говорио о Пројекту Трејлблејзер, који је Балтиморе Сун описао као покушај стварања система анализе „два милиона података које НСА сакупи сваког сата — задатак који је постао све сложенији са развојем интернета, мобилних телефона и инстант порука — и омогући јој да брзо идентификују најважније информације.“ Овај робусни програм коштао је 1,2 милијарде долара и показао се као огроман промашај, доказујући да владине шпијунске агенције често праве скупоцене грешке.

Наравно, НСА је желела место на које ће похрањивати све те податке које је сакупила. Вилијам Бини , математичар који је радио за агенцију, испричао је јавности тачно где се оно налази када је медијима пружио информације о Звезданом ветру, застрашујуће масивном складишту података у Јути у које се највероватније похрањују сви позиви, мејлови, смс-ови и Фејсбук поруке које је сакупила ПРИЗМА.

Док је причао о масовним системима надзора успостављеним после 2001. године, Бини је за Wиред рекао: „НСА је прекршила Устав успостављајући их. Али није марила. Желела је по сваку цену то да уради и била је спрема да разапне сваког ко јој се нађе на путу.“

Судећи по историјату НСА, тако би требало да гласи званични мото агенције.

Вице

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*