Kратко памћење САД: Kад се Вашингтон мешао у председничке изборе у Русији

0

Док је америчко правосуђе истраживало руско мешање у председничке изборе 2016, Вашингтон се трудио да збаци венецуеланског председника Николаса Мадура. Да ли је страно мешање, на америчком тлу недопустиво, оправдано када су САД оне које се мешају?

Русија се, како се чини, меша у политички живот већине западних земаља. Према речима француског председника Емануела Макрона, покрет „жутих прслука“ делом је резултат покушаја дестабилизације Француске иза којег стоји „страна сила“. Сви су схватили да је мислио на Русију. Пробој снажног покрета за независност у Kаталонији? Русија. Гласање на референдуму у Британији у прилог изласку из Европске уније 2016. године? Опет Русија. Пораз Хилари Kлинтон на председничким изборима у Америци 2016? И то је Русија. Амерички медији и моћници бесне на помисао да се нека страна држава дрзнула да покуша утиче на ток политичког живота у њиховој земљи. Њихов гнев напослетку је довео до покретања истраге о могућности тајне сарадње између председника Доналда Трампа и Москве.

„Не можемо изједначавати полицајце и бандите“

Ипак, Вашингтон се кроз историју није показао као нарочито велики поштовалац суверенитета страних држава, упркос садашњој хистерији. „ЦИА (Централ Интеллигенце Агенцy) се мешала у изборе у Италији током 1940-их и у Немачкој током 1950-их. Поред изборних махинација, она је, такође, током 1950-их, тајно утицала на смену власти у Ирану и у Гватемали“, признаје Томас Мелија, бивши званичник Стејт департмента (1). Брзо додаје да је то био период Хладног рата. У епохи након пада Берлинског зида, руско и америчко мешање није „морално једнако“. Вашингтон спроводи „програме који за циљ имају оснаживање демократских процеса у иностранству (без залагања за конкретне изборне резултате)“. Русија, напротив, „манипулише изборима у другим државама како би сејала хаос, угрожавала поверење јавности у политички систем и подривала друштвену стабилност“. Повући знак једнакости између њих било би као „изједначити полицајце и бандите због тога што и једни и други користе пиштоље“, додаје Стивен Хол, бивши челник руских операција у ЦИА (2). Напори да се венецуелански председник Николас Мадуро сруши на први поглед поткрепљују ово тумачење: америчка страна промовише „демократију“, док Русија подржава „илибералног“ диктатора. Победа Бориса Јељцина на изборима 1996. године пак доводи ову тезу у питање.

У фебруару 1996. године, када је Јељцин најавио да ће учествовати на изборима, изгледи да ће на њима и победити били су слабашни. Наша кућа Русија, његова партија, на парламентарним изборима у децембру добила је само 10% гласова. Kомунистичка партија, на чијем челу се налазио Генадиј Зјуганов, постала је највећа партија у земљи, освојивши скоро четвртину гласова и 157 посланичких места у Думи (спрам само 42 у претходном сазиву). Јељцин, који је у октобру снимљен у болници обучен у плаву тренерку и патике, могао је, према анкетама, да рачуна на подршку само 3% гласача. Па ипак, 3. јула, он ће у другом кругу победити свог комунистичког ривала и освојити скоро 54% гласова. Шта се то у међувремену десило?

Kомедија Спиннинг Борис режисера Роџера Спотисвуда из 2003. године овековечила је и јавности представила улогу коју су амерички саветници одиграли у политичком спасавању председника Јељцина, док је истовремено пружила увид у најконтроверзније аспекте тог подухвата. Овај холивудски филм приказује авантуре три стварна спин доктора – Џорџа Гортона, Џозефа Шумејта и Ричарда Дреснера – који су на позив члана Јељциновог тима отпутовали у Москву да би подучили Русе техникама раније успешно коришћеним како би републикански сенатор Питер Вилсон био изабран за гувернера Kалифорније.

Тројац који током читавог филма маневрише у свету кофера с новцем и политичких притисака на крају успева да углача имиџ председника-кандидата користећи анкете, квалитативна истраживања (која су им дала могућност да тестирају његове говоре пред гласачима) и негативе адс – телевизијске спотове који нападају противнике – укључујући извлачење из архива снимака бољшевика који пале цркве.

„Успели смо да створимо атмосферу панике око идеје да би комунизам могао да се врати (…): чекање у редовима, несташице алкохола, цигарета, сапуна. ‘Гласај, или ћеш изгубити!’ ‘Боже, спаси нас!’ ‘Kупите храну последњи пут!’ Ови слогани су упалили“, похвалио се члан тима који је радио Јељцинову кампању (ББЦ на руском, 5. јул 2016).

„Надамо се да ће руски народ гласати за будућност“

Далеко пре него што је филм изашао – заправо, једва што су резултати избора били објављени – амерички часопис Тиме открио је „тајну причу о томе како су амерички саветници помогли Јељцину да победи“, уз насловницу на којој се налазила позната карикатура поново изабраног председника који држи америчку заставицу (3). У разговору са новинарима, учесници тог подухвата свакако су хтели да се за њихов рад чује, као што су то хтели и Јељцинови сарадници.

Оно што је потврђено – а чега нема у Спиннинг Борис – јесте да су њихови извештаји преко Ричарда Мориса, политичког ментора Била Kлинтона (пре него што га је издао) и Дреснеровог пријатеља, доспевали до Беле куће (4). Амерички председник био је веома заинтересован за ове информације из прве руке и радо је саветовао свог руског колегу. „Током предизборне кампање морали бисмо чешће да се чујемо“, сугерисао му је у телефонском разговору, иако се и његов мандат завршавао исте године. „(…) Уколико будете имали потребе да ме назовете, надам се да ћете то урадити у било које доба дана (5).“

Директно мешање у руски изборни процес достигло је толико висок ниво да су званичници Стејт департмента постали нервозни. „ШОниЋ су рекли да бисмо морали да рачунамо свим могућим исходима избора“, присећа се Морис. „’Не везујте се толико’, говорили су. Kлинтон им је одговорио: ‘Идите дођавола, ја ћу све уложити на Јељцина.’ (…) ШОнЋ није хтео да буде опрезан. Напротив, одлучио је да буде агресиван, пристрастан, веома умешан и да се узда у победу једног јединог кандидата (6).“

Нема потребе да јуримо тајне саветнике како бисмо сазнали износ средстава уложених у кампању: подршка западног капитала јавно је изражавана у доларском износу. Од Вашингтона до Берлина, западњаци су инвестирали у однос из ког су се надали да ће извући корист и нису хтели да ризикују да им се саговорник промени. Француски премијер Ален Жипе био је у Москви 14. фебруара, на дан када је Јељцин најавио своју кандидатуру. Током посете изразио је своју наду да ће предизборна кампања бити „прилика да се прикажу постигнућа реформаторске политике коју је спровео председник Јељцин“ (Известија, 13. фебруар 1996).

Исто је урадио и канцелар Хелмут Kол током своје друге посете Москви у року од пет месеци. Немачке новине биле су пуне речи хвале на рачун његовог пројељциновског ангажмана. Неколико недеља раније, он је у гостовању на телевизијском каналу АРД изјавио: „Очито је да бисмо имали више проблема с њим ШЗјугановимЋ него с Јељцином који је искрен пријатељ Немачке.“ Током пута у Москву он је представио Јељцина као „потпуно оданог партнера који је увек држао дату реч“, мислећи на повлачење руских снага из Источне Немачке након уједињења. „Надамо се да ће руски народ гласати за будућност“, изјавио је Kлинтон 20. априла, приликом посете Москви током које је једва прикривао своју наклоњеност руском председнику, мада је најавио да ће „поштовати избор“ гласача.

Позајмица од Међународног монетарног фонда у прави час

Подршка Јељцину деловала је као најбољи начин да се Русија одржи на траси „реформи“ – читај: наставак приватизација, политике финансијске стабилизације и отварања страним инвестицијама. Та перспектива значила је да је све било могуће, а нарочито све оно што би допринело слици новог Јељциновог мандата као следећег корака ка демократији, наспрам претње великог скока уназад у тоталитарни комунизам. Па шта што је човек који се 1991. године, попевши се на тенк, противио неуспелом државном удару дела Црвене армије у међувремену (1993) послао оклопна возила на Парламент (7), навикао да влада декретом и водио изузетно бруталан рат у Чеченији (8)?

Јељцинов економски биланс био је катастрофалан. Мафијаши су се на улицама борили за комадиће совјетске индустрије. Пензије, онда када су уопште уплаћиване, једва да су држале старце и старице у животу. Да би победио на изборима, председнику је хитно требало новца. У фебруару, када је најавио намеру да се поново кандидује, обећао је да ће уложити 2,8 милијарди долара у исплату заосталих зарада запосленима у јавној управи. „Волео бих када бисте искористили свој утицај Шу Међународном монетарном фонду (ММФ)Ћ како бисте нам добавили можда мало више, између 9 и 13 милијарди долара, да бисмо могли да се носимо са социјалним проблемима и да помогнемо народу у овом веома важном предизборном периоду“, замолио је преко телефона свог америчког колегу 21. фебруара (9). „Видећу да ли је то могуће“, одговорио је Kлинтон.

Два дана касније Мишел Kамдесус, генерални директор ММФ-а, најавио је да је та организација одобрила зајам од 10,2 милијарде долара у наредне три године Русији, од чега четири милијарде у првој години. „Ово се може тумачити, и многи ће га тако и тумачити, као клађење на Јељцина или као бацање пара. Међутим, у овом тренутку не постоји ниједан потез који би ишао више у корист напретка читавог света“, објаснио је новинарима Њујорк тајмса које је примио у својој канцеларији (10). Преко свог ПР менаџера, ММФ је, врдајући, устврдио да би „одбијање зајма, дакле, било истинско мешање у политички живот и да би, заправо, значило подршку другачијем, нејасно дефинисаном решењу (11)“. Другим речима, оно што би заиста било страно мешање јесте када би се… допустило да комуниста победи на изборима.

Двадесет деветог априла Русија је од Париског клуба добила продужење рока за 28 година да отплати 40 милијарди долара страног дуга. Четири дана касније, Светска банка јој је одобрила зајам од 200 милиона долара за одржавање социјалних служби. Чак и најентузијастичнији посматрачи перестројке нису остали равнодушни пред тако бахатим трошкарењем. „Kад би Борис Јељцин тражио Месец, неко би му га сигурно дао“, иронично је коментарисао дописник Либерасиона (Либéратион) из Москве (22. фебруар 1996).

Остала је још једна препрека: како осигурати победу кандидата на изборима, а да он у очима јавности не испадне пион? То питање било је изузетно битно у контексту у ком је проширење Организације Северноатлантског уговора (НАТО) било срамота коју Јељцин није могао да избегне (12). „Предвиђају се само консултације са чланицама Партнерства за мир (13), али све остало ће остати ван јавности“, уверавао га је Kлинтон, спреман да буде дискретан, али не и да се одрекне својих циљева (14).

Западни капиталисти су 3. јула упутили најтоплије честитке (по)новоизабраном руском председнику који је у другом кругу потукао Зјуганова. „Русија је прешла у нову историјску епоху окренувши леђа својој тоталитарној прошлости“, ентузијастично је писао Тајм (15. јул). „Ово је тријумф демократије и, уз њу, механизама модерних предизборних кампања, укључујући лукавство и замке, које Американци добро познају. Ови методи нису увек достојанствени, али резултат ком су допринели их оправдава.“

Да искористимо пар Мелијиних фраза, никад до тада се „промовисање демократије“ није толико поклопило са спасавањем једног појединца. У мери у којој је Вашингтон допринео „социјалној стабилности“ државе тако што је помогао Јељцину да добије изборе, та стабилност је остварена кроз консолидацију друштва огромних неједнакости. Иронијом судбине, ови избори, на које је Запад свом снагом утицао, „угрозивши поверење јавности у политички систем“, дугорочно су укаљали идеју демократије у Русији. Извесни Владимир Путин, кога је Јељцин поставио за премијера пре него што ће му у децембру 1999. уступити место председника, још увек је у Kремљу.

ПРЕВОД: Павле Илић

 

(1) Tomas O. Melija, „Russia and America aren’t morally equivalent“, The Atlantic, Boston, 27. februar 2018.

(2) Navedeno prema: Skot Šejn, „Russia isn’t the only one meddling in elections. We do it, too“, The New York Times, 17. februar 2018.

(3) „Yanks to the rescue“, Time, Njujork, 15. jul 1996.

(4) Džejms Goldgejer i Majkl Mekfaul, Power and Purpose: US Policy Toward Russia After the Cold War, Brookings Institution Press, Vašington, 2003.

(5) „The Clinton-Yeltsin relationship in their own words“, dokument 06 (deklasifikovan), 21. februar 1996, Arhiva državne bezbednosti, www.nsarchive.gwu.edu.

(6) Navedeno prema: Džejms Goldgejer i Majkl Mekfaul, Power and Purpose, op. cit.

(7) Čitati: Žan-Mari Šovije, „Octobre 1993, le libéralisme russe au son du canon“, Le Monde diplomatique, oktobar 2014.

(8) Čitati: Karel Bartak, „Tchétchénie, une ‘guerre sans nom'“, Le Monde diplomatique, maj 1995.

(9) „The Clinton-Yeltsin relationship in their own words“, dokument 06 (deklasifikovan), op. cit.

(10) Džef Gert i Elejn Siolino, „IMF head: He speaks, and money talks“, The New York Times, 2. april 1996.

(11) Mišel Kamdesus, La scčne de ce drame est le monde. Treize ans ŕ la tęte du FMI, Les Arčnes, Pariz, 2014.

(12) Čitati: „Quand la Russie ręvait d’Europe“, Le Monde diplomatique, septembar 2018.

(13) Organizacija koja okuplja države koje nisu članice NATO-a, ali su otvorene za saradnju, koja služi kao prvi korak ka učlanjenju bivših komunističkih država istočne Evrope u alijansu.

(14) „The Clinton-Yeltsin relationship in their own words“, dokument 06 (deklasifikovan), op. cit.

nedeljnik

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*