Ljuban Karan: Globalna borba protiv terorizma je doživela krah

0

Kako je teroristička akcija u Nici obesmislila sadašnju koncepciju borbe protiv terorizma

Francuska je proslavu dana pada Bastilje čekala sa zebnjom. Nema sumnje da je samu proslavu remetio strah od terorističkog napada i zato su preduzete megalomanske mere bezbednosti. Angažovano je 20.000 policajaca uklopljenih u vrhunski bezbednosni sistem, što je istovremeno trebao biti svojevrstan faktor odvraćanja. Težište bezbednosnih mera bilo je u Parizu, gde je održana centralna proslava sa vojnom paradom. Naravno, Francuzi nakon svega što im se dešavalo nisu bili naivni i bezbednosnim merama pokrili su celu zemlju. Ni to nije bilo dovoljno da spreči teroristu i novi masakr, koji je odneo najmanje 84 žrtve. Terorista je bio 32-godišnji Francuz poreklom iz Maroka, anonimac po pitanju terorizma, dok je odgovornost je preuzela Islamska država.

Ova teroristička akcija je zbog izbora „oružja“ (kamion) obesmislila kompletnu strategiju u borbi protiv terorizma. Sva dosadašnja obuka i veštine pripadnika bezbednosnih i tajnih službi bili su usmereni na kontrolu oružja, eksploziva i registrovanih potvrđenih i potencijalnih terorista. Kod upotrebe aviona kao „bombe“ potrebno je oružje da bi se izvršila otmica – kod kamiona ni to. Sada je jasno da teroristima i ne treba oružje i eksploziv da bi usmrtili i povredili veliki broj ljudi i da bi izveli spektakularnu akciju, koju će prikazati sva sredstva informisanja. Tako postižu potpuni efekat i bez oružja.

Jasno je i to da spektakularne i tragične akcije sa velikim brojem mrtvih i povređenih mogu izvesti potpuno anonimni ljudi koji nisu prošli nikakve specijalne terorističke obuke. Ljudi koji nisu bili na ratištu i koji nisu ni videli kampove za obuku terorista, pa tako nisu ni u kakvim evidencijama.

KAD SVE MOŽE DA BUDE ORUŽJE
Iako je u kamionu bilo oružja i granata, za samo izvođenje akcije ono je bilo u drugom planu. Ustvari, osnovno oružje terorista postaje fanatizam, u čijim rukama sve postaje oružje – od aviona do kamiona, automobila, autobusa, broda, čamaca… Što se tiče aviona, nakon terorističke akcije u SAD, sve je preduzeto da ga se tereoristi ponovo ne dočepaju, ali šta ako je sada oružje kamion? Automobil bomba poznat je odavno u terorističkom svetu, ali šta ako je sada oružje običan automobil bez eksploziva koji svojom masom pri velikoj brzini može da usmrti veliki broj ljudi? I ne samo to, običan upaljač za cigarete, šibice, obična hemijska sredstva koja ima svaka kuća, sredstva za dezinsekciju i deratizaciju i ko zna šta sve ne, a što je dostupno svakome, mogu postati sredstva za masovna ubistva.

nicakamionOružja za masovno uništenje, kao što je atomska bomba, odavno su noćna mora političara i obaveštajno-bezbednosnih službi najugroženijih zemalja. Taj strah je više nego opravdan, jer nema ni trunke sumnje da bi takvo oružje teroristi upotrebili kada bi im palo u ruke. Da li je u pitanju realan strah i panika ili čista zloupotreba, ali zbog sumnje da poseduje oružje za masovno uništenje razbijen je Irak, a zbog sumnje da pomaže teroriste Libija. Ti nespretni i pogrešni politički i vojni potezi Zapada samo su još više raspirili terorizam. Nakon tih vojnih intervencija višestruko se povećao broj potencijalnih izvršilaca i ojačao njihov fanatični samoubilački motiv da nanesu zlo. Nuklearno i hemijsko oružje za masovno uništenje je velika opasnost, ali ipak najveća opasnost je biološko oružje takvog tipa jer se može preneti u kapsuli malih dimenzija bez ikakve mogućnosti da bude detektovano i otkriveno. Više nije u pitanju da li će se teroristi dokopati ovih kataklizmičnih sredstava, nego kada.

ZAPAD POD PRITISKOM TERORIZMA
Rat obaveštajno-bezbednosnih službi najrazvijenijih zemalja Zapada protiv terorizma traje odavno i rezultat borbe je neizvestan. Prisutna je zebnja da će se, i pored svih bezbednosnih mera, teroristi pre ili kasnije dočepati nekog oružja za masovno uništenje. Sve dosadašnje terorističke akcije, bez obzira kako jezivo izgledale, bile bi dečija igra prema onome što bi tada moglo uslediti. Nije samo u pitanju nuklearna eksplozija, trovanje ili epidemija, nego moguće kontaminacija životne sredine nuklearnim otpadom, koga svi žele da se reše i koje nije dovoljno obezbeđeno. Nacionalne službe bezbednosti ne mogu pružiti potpunu sigurnost u svim zemljama rizika, i zato je vreme da se kompletan način borbe protiv terorizma preispita dok ne bude kasno. Protivterorističke aktivnosti bi trebalo preusmeriti na uzroke i izvore terorizma, jer to je realnost koja ga hrani i održava. Pri tome treba imati u vidu da za promenu strategije treba puno vremena.

Nije više nikakva tajna da je Zapad zbog terorizma oskrnavio svoj ponos, na kome se zasniva njihov politički sistem – ljudska prava i slobode. Masovna nezakonita prisluškivanja sopstvenih građana su redovna pojava, gde afere toga tipa sustižu jedna drugu. Ravnopravnosti je sve manje, a sumnje u pojedine etničke grupe su sve izraženije, što u situaciji straha od terorizma ima svoje implikacije na prava garantovana ustavom. Takvi postupci imaju i kontraefekat – koliko doprinose suzbijanju terorizma, toliko doprinose njegovom širenju zbog revolta pojedinaca u tipovanim etničkim grupama.

nicanapad02Preduzimanje široke lepeze zakonskih bezbednosnih mera nije problem prema onima koji su evidentirani i registrovani po nekom od sledećih osnova – ranije učešće u terorističkim akcijama; planiranje takvih akcija; učešće u ratovima na Bliskom i Dalekom istoku; veza sa tajnim terorističkim organizacijama; verbalna ili logistička podrška teroristima itd. To je za bezbednosne službe najlakši deo posla. Suštinsku teškoću, pa tako i opasnost, predstavlja činjenica što ogroman broj potencijalnih izvršilaca terorističkih akcija nije evidentiran i nije poznat bezbednosnim službama. Zato se poseže za masovnim nezakonitim prisluškivanjem i drugim merama prema velikom broju ljudi nasumce ili na osnovu čistih pretpostavki. Iz nužde, a ne zato što to neko želi. Tako mnogi nevini i pošteni ljudi samo zbog porekla, rodbinskih veza i sasvim uobičajenih stvari doživljavaju neprijatnosti prilikom paničnog nastupu bezbednosnih službi koje liči na pipanje u mraku. Usled žurbe i širokog zahvata, često dolazi do provala nezakonite primene metoda, za koje treba sudsko odobrenje. Zbog toga se pojedinci i čitave etničke grupe, kada saznaju da su pod merama službi bezbednosti, osete odbačeni i predstavljaju plodno tle za regrutovanje novih terorista.

Prema onome što je procurilo u javnost, moglo bi se reći da nastup nekih zapadnih obaveštajno-bezbednosnih službi, među kojima prednjače američke, takoreći nema zakonskih ograničenja kada je u pitanju borba protiv terorizma. Maltene, zbog visokog stepena opasnosti, imaju odrešene ruke. Najbolji primer je američki zatvor Gvantanamo na Kubi, koji se pretvorio u nacionalnu sramotu. Drastična nezakonitost u njihovom dugogodišnjem radu vidi se već po dva pritvorenika iz ovog zatvora koje smo prihvatili kao naše državljane. Oni su pod nekakvom sumnjom proveli devet godina u pritvoru bez ikakvih dokaza i optužnice, izloženi ponižavanju i mučenju. Ne bi ovaj zatvor nikome na Zapadu smetao da preko nekih čuvara, koji su očito bolesni sadisti, u javnost nisu izašle slike sadističkog psihofizičkog mučenja pritvorenika. Ako neko i nije bio neprijatelj zapadnog sistema vrednosti, nakon takve torture u zatvorima sigurno će postati.

PROBLEM SAMOSTALNIH IZVRŠILACA
Poznato je da su vođe i mozgovi terorista smišljeno i planski infiltrirali određen broj terorista među migrante i ubacili ih u Evropu. To su za sada spavači, ali već sutra na određen signal ili komandu mogu počiniti velike strahote. Sa oružjem ili bez njega – njihov fanatizam je dovoljan, a iz dosadašnjih akcija se vidi da im mašte ne nedostaje. I kod infiltriranih je moguće ponešto preduzeti selekcijom, trijažom, proverom i nadzorom svakoga ko izaziva sumnju, ali to opet nije ni približna garancija bezbednosti. I, kao da sve to već nije dovoljno opasno i komplikovano, pored registrovanih potencijalnih spavača i infiltriranih, postoje oni koje sve službe sveta smatraju najopasnijim i najtežim za preduzimanje mera i sprečavanje terorističkog akta – oni bi se mogli nazvati slobodni strelci.

I samostalni izvršioci mogli bi se podeliti u dve kategorije: one koji su na neki način prethodno indokrinisani i one koji su odluku doneli samostalno pod utiskom verskoh ubeđenja i sredstava informisanja. Teroristi takozvane Islamske države raspolažu modernom tehnologijom i modernim sredstvima propagande. Krvava praksa pokazuje da itekako imaju uspeha. Uspevaju da deluju na svest ljudi sa kojima nikada nisu bili u direknom kontaktu. Uspevaju da utiču ne samo na one za koje se mislilo da su integrisani u pojedina zapadna društva nego i na one koji su tamo rođeni i odrasli. Koji su tamo školovani i ni po čemu se ne razlikuju od svojih vršnjaka. Kako se to dešava i zašto, još uvek je velika enigma, jer nije lako odgovoriti na pitanje zašto su ti mladi ljudi spremni da bez razmišljanja žrtvuju svoje živote zbog političkih i verskih razloga.

nicanapad04Službe bezbednosti su tu nemoćne jer samostalni izvršilac ni sa kim ne kontaktira niti se kome poverava. On se potpuno uklapa u svoju sredinu, ni po čemu se ne izdvaja niti privlači pažnju i sve njegove odluke i namere u vezi sa izvršenjem terorističke akcije su duboko u njegovoj glavi. Ništa o njegovim namerama se ne može otkriti pre same akcije. Nekakve šanse da se on otkrije bile su moguće u vreme kada se mislilo da mu je neophodno oružje ili eksploziv, pa, ako kontrolišete ilegalne kanale oružja, moguće je na vreme otkriti takvog počinioca. Ako je odlučan da upotrebi običan automobil, kombi, kamion ili autobus, nemoguće ga je unapred otkriti i sprečiti. Ovde više ne pomaže ni masovno prisluškivanje niti zadiranje u druga prava ljudi jer jednostavno ne postoji komunikacija niti bilo šta kao dokaz budućih namera. Tako će se i ubuduće akcije samostalnih neregistrovanih izvršilaca doživljavati kao potpuna iznenađenja.

POGLEDI NA TERORIZAM ZAMAGLJUJU STVARNE UZROKE
Ako se mere bezbednosti ovim tempom budu proširivale i pooštravale, to će biti ekonomski nepodnošljivo i za najrazvijenije zemlje, a kamoli za menje razvijene i siromašne. Svaka nova teroristička akcija zahteva određenu reviziju bezbednosnih sistema, njihovo dograđivanje u tehničkom i kadrovskom smislu i dalja velika novčana ulaganja. Ako ništa drugo, novac bi mogao prinuditi svetske lidere da naprave drugačiji pristup problemu.

Ako se islamski terorizam definiše kao produkt verskih fanatika, to nije sasvim tačno jer je isuviše pojednostavljeno. Jaka verska osećanja samo su iskorišćena i zloupotrebljena u političke svrhe u ratu terorizmom. Iako je potpuni apsurd da se zlo čini uz poklič „Allahu Ekber“, to se redovno dešava. Zna se kako mi na to gledamo, ali od toga je važnije kako na to gleda islamski svet. Dok značajan deo islamskog sveta na islamske teroriste gleda kao na „šehide“ – mučenike koji su se žrtvovali u ime vere – sa evropskog i američkog stanovišta to su fanatizovani ludaci. Tačno je da veći deo islamskog sveta osuđuje samoubilačke napade i ne priznaje ih kao verski čin, ali šta to vredi kada je i taj manji deo koji podržava terorizam suviše veliki da bi se mogao suzbiti samo bezbednosnim merama. Za sada su ova različita gledišta nepomirljiva, što, uz opšti stav da sa teroristima nema pregovora, problem čini nerešivim.

Prvo što će Zapad morati da shvati je to da demokratija, kako je oni vide, ne može da se izvozi u druge zemlje i ne može da se nameće silom. Jer oni kojima je nametnuta dobro znaju da to Zapad ne radi za njihovo, nego za svoje dobro. Zato nije slučajno da se vođe Islamske države čvrsto oslanjaju na islamske verske, kulturne i istorijske tradicije kako bi bili prihvaćeni kod što većeg broja muslimana. Nije čudo da planiraju obnovu davno uništenih kalifata, jer, ako su kalifati zaboravljeni u hrišćanskom svetu, u islamskom nisu. Propagandni gaf koji utiče na ubeđene islamske vernike jeste da se u stvaranju Islamske države i najavljenih kalifata, oslanjaju na Pravedni kalifat, koji je postojao od 632. do 661. godine sa sedištem u Medini, a imao je neku vrstu neposredne demokratije preko skupštine – šure. Sem toga, u početku su je vodili Muhamedovi učenici i porodica kao nastavak religijskog sistema koji je on uspostavio.

Naravno da je za islamske vernike unapred prihvatljivo ono što potiče od Muhameda. Tako ne stoji uvreženo mišljenje da vođe Islamske države svoje potčinjene drže silom i prinudom, nego treba shvatiti da se svi oni uglavnom bore dobrovoljno, da čak iz Evrope odlaze u taj rat dobrovoljno iz čvrstih ubeđenja. Ne pomaže to što mi mislimo da su ta ubeđenja pogrešna. Mnogi od njih su se i vratili u Evropu sa tog ratišta, opet dobrovoljno, bez toga da ih je neko sprečio da se vrate. Da li su se vratili kao potencijalni teroristi ili ne, to je drugo pitanje. Radi se o tome da objektivnije moramo sagledati njihov kompletan način rada i delovanja.

KOLONIJALIZAM KAO UZROK TERORIZMA
Prisutan je sasvim različit pogled i na period kolonijalnih osvajanja, kolonijalnih pljački i isisavanja kapitala iz osvojenih i potčinjenih država i regiona. Kolonizatori ga i danas gledaju kao širenje kulture na primitivne narode, dok ti narodi taj period doživljavaju kao robovanje i pljačku. Neokolonijalne veze su se održavale a održavaju se i danas ne kao iskrena želja oslobođenih država, nego stečena zavisnost kao posledica suviše dugog perioda kolonijalne vlasti.

Sada je potpuno jasno da su neki agresivni i drski potezi Zapada na rušenju stabilnih režima i sistema u islamskim državama bili potpuno pogrešni i da im s vraćaju kao bumerang. Zašto je trebalo uništiti stabilne i uređene države kao što su bili Libija, Irak i Sirija, da bi se stvarale nekakve dve Libije, od kojih nijedna funkcioniše, i nekakva Islamska država na teritorijama Iraka i Sirije kao baza za realizaciju svetskog terorizma? Moamer Gadafi i Sadam Husein često su optuživani sa zapada da podržavaju terorizam, ali vojno uništenje ovih država pod plaštom borbe protiv terorizma pretvorilo se u svoju suprotnost.

Otimanje prirodnih bogatstva u vidu nafte i gasa, zlata i dragog kamenja, i drugih ekonomskih potencijala islamski narodi doživljavaju kao pljačku, bez obzira na sva objašnjenja da samo bogati mogu uložiti sredstva u istraživanje i neophodnu tehnologiju. Naravno da tu pogledi ne mogu biti isti i da je i to jedan od jakih generatora terorizma. Jer nije realno očekivati da se bogate zapadne zemlje odreknu tako enormnih profita radi eliminacije siromaštva, koje podstiče terorizam.

Možda bi trebalo odbaciti teoriju da je terorizam produkt fanatičnih verskih ludaka, jer oni su samo izvršioci koji su i sami oruđe u rukama onih koji kreiraju politiku i način borbe za svoje ideje. Možemo i dalje gledati na terorizam kao na nešto apsolutno neprihvatljivo, ali on će i dalje postojati ako se ne analizira sama suština problema. Naučnici pominju siromaštvo određenih islamskih teritorija kao generator terorizma, ali niko nema ideju kako bi se tu nešto moglo promeniti. Spominje se i potpuno nepravedna raspodela prirodnih resursa, ali su male šanse da se tu nešto promeni. Stara je stvar da borba nekih naroda, kao što su Palestinci i Kurdi, za stvarannje sopstvene države forsira terorizam. Raspiruje ga i težnja za nezavisnošću kao i želja za oslobađanjem od strane dominacije. Oni koji ga primenjuju svesni su šta čine, ali ga smatraju opravdanim jer je jedino moguće sredstvo borbe u sadašnjem odnosu snaga.

Svi dogovori i planovi oko uništenja Islamske države kao nosioca svetskog terorizma ostaju na nivou pokušaja. Utisak je da neki to iskreno i ne žele, što stvara utisak da su omogućili njeno formiranje i funkcionisanje. Da li je moguće da je neko namerno radio na širnju terorizma, pa mu je sve izmaklo kontroli? Ne bi to bio prvi put, tako je stvorena i Al Kaida.

Različiti pogledi na daleku i noviju istoriju, kao i na aktuelna zbivanja u svetu ne ulivaju poverenje. Razgovori, pregovori i dogovori sa delom islamskog sveta koji se opredelio za terorizam kao način borbe suviše su daleko. Realnije je očekivati da ćemo prema šetalištima i posećenim trgovima graditi jake betonske prepreke koji će nas podsećati na teroristički napad u Nici. To znači nova ulaganja i korekciju bezbednosnih planova prema novim metodama terorista. Prvi konkretan potez povukli su Francuzi – pozivaju naciju da se kao rezervisti uključe u sistem obezbeđenja. Sve je to dobro i u nekakvoj funkciji borbe protiv terorizma, ali i dalje daleko od suštinskog rešenja problema. Jer šta ćemo ako nas sutra baš taj rezervista koga sada pozivamo digne u vazduh.

Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

*