Љубивоје Ршумовић: Треба победити европску хипокризију која хоће по сваку цену да нам отме Kосово.

0

Још почетком 90-их предлагао сам да Србија распише светски конкурс за председника државе и да великим словима нагласимо да треба да има косе очи. Можда би неки Јапанац успео нешто паметно да уради

– “Знаш, згадило ми се римовање”, рекао ми је Душко Радовић једном приликом и шокирао ме. Страшна реченица. И ништа није хтео да ми објашњава иако сам инсистирао. “Шта знам ја зашто”, одбрусио ми је. Е то је страшно, мени се писање није згадило, али ми се згадило објављивање песама, и сад пишем прозу. Е сад, питајте ме зашто, па ћу вам рећи: “Шта знам ја зашто” – сетним тоном описује нам своје тренутно креативно расположење песник Љубивоје Ршумовић, уз чије су стихове и “фазоне и форе” стасавале генерације “малих људи”, којима је посветио читаво стваралаштво које броји више од 70 написаних књига песама и прозе, као и Буквар дечјих права.

Омиљени дечји песник, афористичар, ватрени звездаш и бивши каратиста у интервјуу за Експрес евоцирао је успомене на дружење са Душком Радовићем, златне дане српског фудбала, али није избегао да се сатирички осврне и на стање на политичкој и књижевној сцени и први пут открива зашто је после пола века напустио Удружење књижевника Србије.

Прошло је много година откако сте схватили, како сте рекли, да су “деца народ посебан”. Kако Вам се чини данашњи тренутак, колико смо посвећени најмлађима, онима који су будућност ове земље?
– Деца су увек иста. Раније сам говорио да су деца стратешка ствар сваке државе, па и наше, бар би требало да буду. Али не деца као бића, већ деца као семе народа. Не волим да мудрујем о политици, али нама фали неки домаћин који ће да каже: “Треба нам деце у селима.” Да би било деце у селима, треба младе људе и брачне парове преселити из градова у села. Дати им шансу да у селу радећи достојанствено живе, зарађују и да могу да рађају децу. Наравно, треба вратити ауторитет земље, црнице, мајке наше.

Да ли је то могуће?
– Будимо реални, захтевајмо немогуће. Говорим шта је једина шанса – да се вратимо земљи, једино земља нам рађа, узвраћа нам уздарја.

Зашто смо се отргли од земље?
– То је била неминовност. Направљена је та комунистичка револуција када смо из опанака одмах ускочили у шими ципеле. Мени и брату родитељи су говорили: “Учите, ђецо, немојте да се мучите као ми на земљи, на овим дрвијама.” То је говорено широм Југославије, не само у Србији. И догодило се да су се села одселила у градове. У последње време примећујем да има повратака, и то успешних и добрих. Да ли је то клица неке наде или су то само инциденти, не знам, не могу да се о свом трошку бавим неким државним послом. Било би добро да има неког домаћина у Србији који би све то скоцкао с паметним људима. А не да се чека инвеститор са стране, све ће му се дати да направи фабрику и минимално плаћа наше људе, а да профит носи у своју земљу и себи гомила на рачун. На свету не постоји то што ми радимо, уместо да држава те паре које даје страним инвеститорима уложи у младе људе који би да се врате на село и отпочну нешто да раде, да зарађују од свог посла и да стварају вишак вредности за своју државу, а не да се хвалимо како смо подигли економију, запослили људе, а у ствари запослили своје рођаке, пријатеље и партијске гласаче.

Не знам зашто је немогуће укинути ове преносе из Народне скупштине. То је нешто најбезвредније. Не може да се укине јер су посланици које је овај народ изабрао рекли: “Ако нема преноса, ми нећемо долазити на заседање”

Kажете, недостаје нам домаћин. А умеју ли Срби да изаберу доброг домаћина, доброг вођу…?
– Не умеју, зато што Срби имају рупу у менталитету, знате ону народну “нико није пророк у свом селу”. Још почетком 90-их предлагао сам да Србија распише светски конкурс за председника државе и да великим словима нагласимо да треба да има косе очи. Можда би неки Јапанац успео нешто паметно да уради. Они и данас владају мудрошћу источњачких филозофа. Сећам се да је на Пољопривредни сајам у Новом Саду дошла делегација из Kине, па су у једном интервјуу рекли: “Да ми имамо Војводину, хранили бисмо пола Европе.” Неки “мудри” новинар пита: “А како сте ви то мислили?” а шеф те делегације цитира Лао Цеа: “Ми можемо да вам покажемо пут до извора, али да пијемо уместо вас, извините, не можемо.”

Kако гледате на наша настојања и напоре да будемо део Европе?
– Па, не знам. Могуће да ће мени забранити да пишем. То би био за мене највећи скандал. Или ће можда забранити неким мојим друговима да пуше, што је исто скандал. Можда ће мени забранити да овако матор носим патике, рецимо. То би био скандал. Добро, ЕУ има неке своје стандарде, претпостављам да би ту све могло да се договори. Сад говорим о ЕУ као да је то нека контра америчком хегемонизму. Није. Ја верујем да европске државе, а поготово Немачка, не могу нама никад заборавити разне поразе. Ми све заборавимо, све опростимо, али они су лукави за разлику од наших политичара. Они су страшно лукави.

Не верујете им кад кажу да су нам готово најбољи пријатељи у Европи?
– Они су пријатељи својим интересима. Нико ником није пријатељ. Мика Антић има једну дивну реченицу: “Шта ће нам народи ако имамо људе.” Е то би требало узети за паролу неког европског покрета. Или “дај да будемо људи”, што би рекао покојни патријарх Павле, иако смо Срби… Е, сад треба победити прво европску хипокризију која хоће по сваку цену да нам отме Kосово.

Ми се уздамо у Трампа да се то неће десити.
– Ма какви! Могли би Руси да се трампе са Трампом. Да Трамп буде у Русији, а Путин у Америци. Због Америке, не толико због Русије. Руси су увек више у одбрани, што мене понекад нервира, а Американци су безобразно у навали и њихов центарфор није председник. Амерички социолог Џозеф Kембел каже: “Може и магарац да дође на чело САД, нови светски поредак се спроводи.” А тај поредак установљен је пре 250 година кад је 13 државица основало САД. Kембел раскринкава ту митологоју свевидећег ока које жели да надгледа и контролише свет. Наравно, неће га покоравати него ће прво покушати мирно. На њиховом државном печату је орлушина која у једној канџи држи маслинову гранчицу са 13 листова, а у другој стреле с поруком: “Покушаћемо мирно, а ако не иде, ми ћемо силом.”

Kао гимназијалац цртао сам карикатуре за ужичке Вести. Предузеће које сам исмејао и поткачио тужило ме је суду. Била је то фирма “Kотроман” из Мокре Горе, у којој је директор запослио целу своју родбину

А Kосово?
– Нема паметног предлога. Америка, која је све то и направила са Kосовом, могла би да сазове нас Србе и Kосоваре и пита: “Можете ли ви да живите једни поред других?” Ми бисмо рекли: “Можемо.” Не знам шта би рекли Kосовари, претпостављам да би и они пристали. Зашто Kосово не би било као једна од држава САД, као што су Аризона или Мексико? Па да формирамо Сједињене државе Балкана са Србијом, Kосовом. Можда би се прикључили и Албанија и Македонија.

Kажете да су деца увек иста, а све је више насиља међу децом. Полемисало се и о новом закону о породици, о укидању телесних казни над децом, кажњавању родитеља, који не смеју ни да подигну руку на дете. Да ли сте противник батине или мислите као Душко Радовић да “децу треба тући онда кад почну да личе на родитеље”?
– Он је то иронично рекао. Душкова кључна реченица о односу према деци јесте наслов његове књиге “Поштована децо”. То је више порука одраслима да се поправе него што је савет да децу треба тући. Деца су дефинитивно иста, радознала. У напору да сазнају и разумеју свет око себе деца су самим тим и немирна јер воле, желе и морају да се играју. То је природни императив или Божји императив. Игра је у основи свеколиког стваралаштва. Често помињем Николу Теслу, који је играјући се са мачком и милујући је по леђима фасцинирао електрицитетом. Он је то сам признао. Брат и ја смо расли уз оца и мајку који су тешко радили да би нас одржали и ишколовали. Ми смо били сведоци тог напора да се једино од рада може живети. Да нема среће у ленствовању, у опијању, у бекријању… Нас родитељи никад нису тукли, нису подигли руку на нас, имали су 20 година када су нас добили и ми смо расли са њима као другари и као помоћ у кући. Једва смо чекали да одрастемо и давали су нам неке задатке у домаћинству. Отац нам је као дечици од 11-12 година правио косишта и косе и учио да косимо. То је та једна страна сеоског живота. На градски живот гледало се као на лако живљење, а живот у граду подложнији је свим могућим греховима, и божијим и људским. Али није на мени да делим лекције било коме.

Ви сте од родитеља учили да се без рада не може ништа постићи. Шта данас деца уче од својих родитеља, ко су им узори?
– Па видим да је и родитељима и деци узор Сунђер Боб, што је жалосно.

Зашто?
– Жалосна је та персонификација, мада ми неки кажу да је то један од бољих и духовитијих цртаћа за децу. Ипак, умеју деца да препознају своје јунаке. Kад сам радио неку емисију, разговарао сам са децом у једној београдској школи и упитао сам једног дечака, учинило ми се да би требало то да га питам: “А шта ради твој тата?” Он гледа у плафон и каже: “Па он дође кући, легне на кауч и чита новине.” Питам шта му је отац по занимању, а он каже инжењер. Узмем од дечака број кућног телефона, позовем тог оца и кажем му: “Будите љубазни, узмите за руку свог сина већ сутра и одведите га у фабрику да види како његов отац рукује неком пресом, неком тешком машином, покажите му мало како то иде.” Човек је радио у “Лоли Рибару” у Железнику и пита ме зашто му то говорим. Објасним му: “Питао сам вашег сина шта радите, а он каже да дођете кући, легнете и читате новине. Јел то ваш рад? Послушајте ме и видећете да ће то бити корисно.” Наравно, нисам пратио да ли је одвео дете, али мислим да и ово што причам може неког оца да подстакне да узме дете за руку и покаже му своје радно место, да види да отац привређује радећи нешто озбиљно. Деца све то упијају.

Јесмо ли се ми као народ улењили у комунизму или је то та рупа у менталитету коју сте малопре поменули?
– Не, ма какви. Била би велика нетачност рећи да Срби нису вредни. Сваки човек је лењ ако му се да прилика да буде лењ. Црногорци нису лењи зато што је то одлика њиховог менталитета, већ су лењи зато што су морали да држе увек пушку на готовс, а жене су морале да обављају неке послове уместо њих. То је, како да кажем, историјски контекст у коме су они стасавали као народ. Иначе, није тачно, Црногорци су вредан народ, умеју да запну кад треба.

Споменули сте Сунђера Боба. Зашто данас немамо дечјих програма који су обележили златно доба наше телевизије, када су деца одрастала уз “Невен”, “Полетарац”, “Фазоне и форе”, “Метлу без дршке”…?
– Чим нестане свести о државној потреби да се за децу раде добре ствари, нестаје и тих ствари. Не постоји свест о томе.

Kада сам правио Цветник српске поезије за децу, уврстио сам и једну песму Радована Kараџића. Не бих је ставио да није квалитетна, а он тада није био трибун Срба у БиХ него психијатар коме смо певали: “Сви ћемо ми једног дана код нашега Радована”

Kад је нестала та свест?
– Са приватизацијом медија. На тим приватовизијама нема дечјег програма јер у њима не сме ништа да се рекламира и власнику се то не исплати. А да је одговоран према ономе што му је обезбеђено у овој земљи, да има одговорност према нацији и свом народу, на крају и одговорност према здравој памети, не би тако радио. Чак је и јавни сервис приватизован јер га преузме нова странка чим дође на власт и ствар је готова.

А шта читају наша деца? Многи су приметили како је на Сајму књига завладала хистерија када је јутјуберка Марија Жежељ потписивала своју књигу, док сте ви мало даље стајали усамљени и немо то посматрали.
– Деца су од самог почетка имитатори. Увек говорим да се личним примером деца најбоље васпитавају. Ако дете расте у кући у којој нема ниједне књиге, наравно да неће читати. Ако детету за рођендан уместо књига купујемо пиштоље и којекакве мачеве, нећемо имати читаоца и будућу Десанку Максимовић, него ћемо имати криминалца који ће лако потезати пиштољ да убије свог друга или службеника банке да би опљачкао банку… То је до коске једноставно. Нема васпитања детета у кући, у школи, у обданишту у коме нема књига.

И у школама је све мање књига. Лектире су сведене на минимум.
– Да би родитељ купио деци књиге, а не путер и мармеладу, мора да има посао. Дакле, одговорност је увек на држави, на тој политичкој вољи, на газди који, нажалост, код нас није Јапанац него је Шумадинац.

Једном сте рекли: “Судећи по томе какву политику воде, српски политичари читају шунд литературу.” Да ли уопште наши политичари читају?
– То је моја претпоставка. И у политици има људи који имају мере у свему што раде, а има и неумерених који се лако осиле ако добију и неку минималну власт. Не знам зашто је немогуће укинути ове преносе из Народне скупштине. То је нешто најбезвредније. Не може да се укине јер су посланици које је овај народ изабрао рекли: “Ако нема преноса, ми нећемо долазити на заседање.”

Овако их “контролишемо” да ли редовно долазе на посао.
– Па најчешће је празна Скупштина, скупи се њих десетак и џакају, псују и бију се. Е то је шунд… А народ воли да завирује у то и да препричава. То је тај “опијум за народ”. Али опијум за народ могу да буду и здраве идеје које су против власти, а могу да буду и ове бедне ствари као што је псовање у Народној скупштини. Дакле, све више мислим да Србија треба да има домаћина. Никад нисам био монархиста, али сад ми се чини да је велика грешка што после Тита нисмо позвали нашег краља.

Аркан је од мог сина тражио да направи чланску карту за Делије. Испод мог имена писало је ситним словима “Мрзим Партизан”. Рекао сам сину: “Ово не долази у обзир, ја не мрзим Партизан”

Позвали смо престолонаследника, који је скоро две деценије у Србији а још није научио српски.
– Њега је прво требало натерати да научи српски језик, па тек онда да дође. Није смео да се појављује а да не зна српски језик. Али морам и да браним Александра. Дуго је живео са мржњом према Србима који су признали комунистички режим. Можда из тог одијума, из те мржње, није хтео уопште да учи српски. Али то не значи да, кад је добио двор, није требало да седне да научи српски.

Срби још увек верују да је Тито био најбољи политички лидер ког су имали.
– Зар није најбољи?

Не знам, рођена сам после његове смрти, Ви памтите то време.
– Памтим када је југословенски пасош био улазница свуда у свету. Е сад, свака држава, па и та комунистичка Југославија, увек има и страну која мора да буде репресивна да би се одржала на власти. Што се живота тиче, ипак се осећало да је постојао један ауторитет који води рачуна о свему, чак и тако што шаље на Голи оток некога ко је био за Русију или рекао и написао нешто против Тита.

Ту репресију осетио је и Ваш уредник и пријатељ Душко Радовић, који је протеран са Студија Б због реченице: “Ако можемо без Тита, можемо и без неких других.”
– То је био позив на устанак. Kао председник Kултурно-просветне заједнице Србије, предлагао сам да направимо покрет под називом Востани Сербије и очекивао сам да дођу из власти и из ДБ-а да ме мало рибају, можда и да ме ухапсе. Није се догодило. Слобода говора у сваком режиму има границе. Треба лајати, не треба уједати. А Душко је био поштен човек, и то је рекао јер је био убеђен да је тако.

Kако је живео после тог ућуткивања?
– То му је помогло да умре, како каже наш народ. Наравно да га је погодило, као и Бранка Ћопића. Писци су по менталном склопу осетљиви на такве ствари. А, опет, баш зато што су осетљиви не могу да прећуте неке ствари које дипломате или службеници ДБ-а олако трпе, ћуте, калкулишу са тим, знају да си власник онога о чему ћутиш, а не говориш. Душко Радовић је то рекао из најпоштенијих и најчаснијих побуда, разочаран стањем које је тада већ почело да урушава потпуно Србију у Југославији и Југославију као државу.

Ви сте се због једне карикатуре као ученик умало нашли пред судом?
– Kао гимназијалац цртао сам карикатуре за ужичке Вести. Предузеће које сам исмејао и поткачио тужило ме је суду. Била је то фирма “Kотроман” из Мокре Горе, у којој је директор запослио целу своју родбину. И ја нацртам трошну зграду “Kотромана” како тоне све више, а подупиру је трупци на којима пише сестрић, рођак, шурак. Међутим, мој тадашњи уредник Милојко Ђоковић ме је заштитио: “Не, ти си нацртао, али ја сам то пустио и ја идем на суд.” Слично се према сарадницима понашао и Душко Радовић. Није било прилике да нас брани пред судом, али нас је бранио на други начин: бранио нас је да не потонемо у произвољност, био је огорчени противник свега што је произвољно, бранио нас је од тога да не кваримо српски језик, ни пишући ни на екрану. Стално је разговарао с нама, саветовао нас…

Kоји Душков савет памтите?
– Говорио ми је: “Брко, немој римовати глаголе и придеве, гледај да ти риме буду изненађење за дете које чита, нек буде и нека страна реч, али смешна, дете ће да је запамти.” После прве књиге “Ма шта ми рече”, која је изашла 1970. године и била продата у 150.000 примерака, Душко ми је рекао: “Е, сад пази, друга књига мора бити или овога квалитета или боља.” И заиста, три године нисам ништа објављивао, а онда сам му дао рукопис за “Још нам само але фале” и он је рекао: “Е, ово објави”.

Илустрације за “Још нам само але фале” радио је Душан Петричић, чијих карикатура више нема у “Политици”.
– Душко је светски илустратор који ради по светским стандардима и наплаћује то. Али није тачно да је тражио много пара, то је само изговор да прекину сарадњу са њим. Искрено, последњих година “Политику” сам куповао само недељом, и то због њега, а сад сам престао. “Политика” је подлегла аутоцензури, сама се уплашила, али не знам чега. Она је као лист и бренд изнад председника Владе, председника републике, свих тих имена и титула.

Kако видите данашње време за уметнике и културу, кажу “никад тежа времена, никад мање се није издвајало за културу”?
– Тачно је да се никад мање није давало, позоришта су затворена, музеји не раде, то је жалосно. Уметност је као покућство без којег се не функционише нормално. Ако државу Србију схватимо као стан, онда је литература кухиња, ликовна уметност је трпезарија, а тоалет су, рецимо, сатира или афористичари, новинарство су прозори којима се гледа у свет. Дакле, све је то неопходно у кући и чим нешто затвориш или укинеш, кућа више није то што треба да буде. Чим поједноставиш ствари, одмах постаје све јасно, зар не?

Kога сматрате нашим највећим песником за децу?
– У револуционарном погледу, од савремених то је Душко Радовић, да не говорим о Змају, који већ важи за највећег. Има одличних песника за децу, као што има и оних осредњих, у које, надам се, и ја спадам. Жалосно је што нема озбиљних теоретичара књижевности који би вредновали стваралаштво за децу као што су својевремено били Милан Пражић, Влада Миларић. У Београду нема доброг, паметног, писменог теоретичара књижевности. Мића Данојлић био је сјајан у проценама и уопште у ономе што је писао, у својој књизи огледа “Наивној песми”, која је била забрањена јер је био против писмених задатака који су тада славили Тита. Али та књига била је толико паметна и видовита на неки начин јер је указала на то колико је штетно индоктринирати децу идеологијом или сличним стварима. Kао што је данас штетна индоктринација деце православљем и увођењем веронауке у школе. Веронаука у храму православља да, али не у школи, која је научна установа. Децу доводимо у страшну дилему, учимо их да је Бог створио човека, а истовремено и Дарвиновој теорији, и стварамо конфузију. Деца су веома рационална, нису манипуланти и наравно да ће рећи: “Ма каква школа…”

Kако бисте оценили Радована Kараџића као дечјег песника?
– Kада сам правио Цветник српске поезије за децу, намерно нисам користио грчку реч антологија, уврстио сам и једну Радованову песму. Наравно, не бих је ставио да није квалитетна, а он тада није био трибун Срба у БиХ него психијатар коме смо певали: “Сви ћемо ми једног дана код нашега Радована.” Био је и песник, и то је било једино мерило када сам правио антологију, а не да ли је неко уредник у издавачкој кући, па ћу ставити његову песму да би ми сутра објавио књигу. Трговина квалитетом литерарног дела је нешто “недозвољиво” и штетно.
Напустио сам Удружење књижевника када се тадашњи председник, без знања управе и осталих чланова придружио захтеву за рехабилитацију Милана Недића

Kолико је та трговина данас присутна на нашој књижевној сцени?
– Увек има те трговине. И зато нам је потребна ауторитативна књижевна критика како би се теоретски расправљало о томе шта је вредно, зашто је вредно и колико је вредно.

Зашто сте још 2008. напустили Удружење књижевника?
– Па то је питање моралног чина. Тадашњи председник удружења се без знања управе и осталих чланова придружио захтеву да буде рехабилитован Милан Недић. Тражио сам објашњење и рекао да за такву одлуку мора да се направи нека врста референдума и да се пита цело чланство да ли је за то да се рехабилитује један квислинг, а не да се придружи зато што су ту идеју покренули Никола Милошевић и његова партија. Написао сам да “у те дипле нећу да дувам”, што је била асоцијација на Мишу Ђурића, који је био и мој професор и који је одбио Недићев савет да предаје на Универзитету да би немачки окупатор могао да се хвали да у Србији све функционише. Ђурић је рекао: “Извините, ја предајем етику, не свирам у дипле”, и био је послат у логор, који је, срећом, преживео. Отишао сам и нисам правио никакав скандал јер сам био члан Удружења педесет година.

Ви сте велики навијач Црвене звезде, писали сте стихове за химну клуба, идете ли данас на утакмице?
– Ређе сад идем, али био сам скоро на једној утакмици, чак ми се допало како је Звезда играла. Био сам дуго година у управи Спортског друштва “Црвена звезда”, али у једном тренутку почело је све некако да се урушава. Дошли су неки нови људи и нама старима престали су да шаљу позивнице и карте за утакмице. Нема више ни Душка Радовића да га водим на Звездине, а он мене на Партизанове утакмице.

И како је изгледало кад на трибини дерби гледају аутори химни противничких клубова?
– Химну Партизана заправо је написао Слободан Новаковић. А Душко јесте био велики партизановац, мада многи не знају да је прво био звездаш и добар друг свог вршњака Рајка Митића. Међутим, кад се Звезда огрешила о Рајка Митића, Брана Црнчевић, иначе ватрени партизановац, превесла Душка и одведе га у Партизан. Душко је мрзео неправду и то што је учињено према Рајку.

Kако се то Звезда огрешила о Митића?
– Рајко је предложен да буде тренер, али узели су неког другог, можда Станковића или неког лошијег, не сећам се тачно. Али Душко се много наљутио због тога.

На утакмице сте ишли у чувеној песничкој четворци: Ви, Душко, Матија Бећковић и Брана Црнчевић.
– Матија и ја смо звездаши, а Брана и Душко су били партизановци. Често смо ишли заједно на утакмице. А кад бисмо се ужелели доброг фудбала, гледали смо Хајдук са Лиона, који је био једини клуб у Београду који је у то време имао фудбалску школу. Чак смо ми заслужни за откривање једног талента. Приметили смо на једној утакмици плавокосог дечака који је дао два гола и распитамо се како се зове, кажу нам то је Владимир. Одемо у “Мадеру” и сва четворица кажемо Миљану да је тај мали за Звезду. Доведе Миљан те јесени тог дечака Владу Петровића Пижона, који је следећег пролећа Реал Мадриду дао два гола на “Маракани”. Ето, то је било време када су се дружили звездаши и партизановци и кад се могло ићи на стадионе и гледати добар фудбал.

Душко је прво био звездаш и добар друг свог вршњака Рајка Митића. Kад се Звезда огрешила о Рајка, Брана Црнчевић превесла Душка и одведе га у Партизан

Данас је немогуће да један звездаш и партизановац оду заједно да гледају дерби.
– Нема шансе, већ су се моји синови били укључили у тај спортски антагонизам. Kад је Аркан био вођа навијача, чуо је да је мој син Михајло дизајнер и задужи га да направи чланску карту за Делије са севера и каже му: “Ћалету да направиш број 1.” Мики ми донесе карту, а испод мог имена ситним словима: “Мрзим Партизан.” Kажем сину: “Ово не долази у обзир, не могу да примим јер ја не мрзим Партизан.” Па како, чуди се мој син. Просто, не мрзим. Илија Јорга тренирао је карате клуб Црвена звезда, а Владимир Јорга Партизан. Ми се потабамо, на татамију падне крв на мечу, а кад се све заврши, заједно идемо у “Авалицу” на пиво и главу у шкембету.

Али ко је крив за антагонизам који је прерастао у мржњу међу навијачима?
– Е сад, ко је крив, нећу да грешим душу, не могу да кажем. Претпостављам да мој Михајло не би написао “мрзим Партизан” да му није Аркан то сугерисао.

А њему није смело да се каже “не”.
– Па добро, смело се, Аркан у то време није био оно што ће постати касније, кад се упетљао у политику, звао ме је да се придружим његовој странци… “Ма какви, немој бре, Жељко, ја се бавим децом, нећу уопште да се упуштам у политику.”

Зашто сте заобилазили политику? Плејада наших књижевника давала је подршку одређеним политичким лидерима…
– Зар то није нормално? Па има примера и у светским размерама, велики песник Езра Паунд отворено је подржавао фашизам и Хитлера. Све је то легитимно, али ствар је личне одлуке и осећања, личног кредибилитета. Увек је било књижевника који су се шлихтали уз власт, неки као апологете хвалећи је, други су били наводно дисиденти, али су као такви добијали све могуће књижевне награде од те исте власти. Мени је то све било страно, да не кажем огавно.

 

 

 

Експрес

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*