Марко Танасковић: Последњи поздрав из Вестероса

0

Емитовањем шесте и уједно последње епизоде осмог серијала Игре престола, пре неколико дана, спуштена је завеса на један од најдоминантнијих феномена популарне културе 21. века. Ретко која телевизијска серија је успела да у тој мери ангажује и залуди публику широм света, постајући незаобилазни део zeitgeist-a и остварујући импозантне бројке гледаности и рејтинге какви се, сасвим извесно, неће скоро поновити. Током готово читавог емитовања Игра престола је била глобално убедљиво најгледанија и најпиратизованија серија, а последњи подаци говоре да је само у Америци епизоде из последњег серијала премијерно на кабловском HBO каналу гледало између 15 и 20 милиона гледалаца, док се број нелегалних „скидања“ преко интернет торента мери у стотинама милиона.

Чак и они који нису пратили серију били су принуђени да сазнају ко су Џон Снежни, срчани Старкови, перфидни Ланистери, „мајка змајева“ Денерис и остали протагонисти из митске земље Вестероса, јер су вести, коментари, острашћене дискусије и шаљиви мимови на тему серијала просто засипали медијски простор са свих страна. Имајући у виду опсесивне размере обожавања које је пратило ову телевизијску екранизацију романа Џорџа Р. Мартина, али и објективну сложеност материјала који је негде на три четвртине пута остао без изворног литерарног предлошка у виду Мартинових књига, могло се очекивати да ће коначни расплет приче разочарати неке од најзагриженијих и најзахтевнијих обожавалаца.

ТРАЉАВИ ЗАВРШЕТАК
Ипак, ни у најцрњим слутњама нико није могао очекивати да ће сам завршетак ове епске саге бити тако збрзан, траљав и слабо написан. Већ после неколико епизода последње сезоне, када је постало јасно до које мере су кола, сценаристички посматрано, кренула низбрдо,  почела је интернетом да кружи петиција поклоника серије и Мартинових романа који захтевају да се читава завршна сезона поништи и да HBO ангажује нове писце и изнова сними епизоде. У тренутку писања овог текста, ова петиција је увелико премашила милион потписника, а многи међу њима су и финансијски спремни да допринесу и донирају како би спасили своје омиљене јунаке од незграпних и недоследних захвата сценаристичког тандема Бениоф-Вајс који су, по њима, упропастили причу преузету од оригиналног литерарног творца Мартина.

Дејвид Бениоф и Ден Вајс

Намеће се очигледно питање: када су то тачно и зашто ствари за Игру престола кренуле наопако? Многи ће прстом упирати искључиво у правцу двојице кормилара читавог пројекта, Дејвида Бениофа и Дена Вајса, тврдећи да је серија изгубила на интензитету, дубини и слојевитости оног тренутка када је понестало оригиналне Мартинове прозе, па су недорасли сценаристи морали самостално да воде судбине јунака и да смишљају расплет за оно што је сам Мартин у својим књигама генијално заплео. Чини се да, иако у таквим тврдњама и теоријама има доста истине, оне не могу у потпуности објаснити огроман пад у квалитету који се десио у последње две сезоне, јер је шеста сезона, која се такође не ослања на књиге, сасвим пристојна.

Стиче се утисак да је проблем настао оног тренутка када су челници  HBO, након шесте сезоне, из само њима знаних разлога, одлучили да убрзају завршетак приче и да читав пројекат окончају са две скраћене сезоне, између којих је због захтевности продукције била планирана једногодишња пауза. Од седме сезоне, која је почела са емитовањем током лета 2017, у очигледном грозничавом настојању да се ствари науштрб органског тока и развоја приче, што пре окончају, кренуло се са недоследностима и нелогичностима у сценарију, ликови су за један дан прелазили огромне дистанце за које су им претходно у серији били потребни месеци, а мартиновски оштре, двосмислене и психолошки прегнантне дијалоге и суптилна запажања замениле су баналне и тупаве реплике које су за искључиви циљ имале исхитрено померање радње унапред. Сам Мартин је у недавном интервјуу магазину „Ролинг Стоун“ изјавио да сматра да је серија требало да има барем још неколико сезона, како би се прича заокружила како ваља, као и да сценаристи због брзине често нису били верни себи, тако да неки ликови раде ствари које не би требало да раде, што се посебно односи на ликове које краси велика интелигенција. Он је такође додао да разуме творце серије и глумце, јер су сви потписали за седам или осам сезона и да сигурно желе да се ратосиљају обавеза везаних за серију и да се опробају у другим пројектима.

ПИРОТЕХНИЧКО ЗАБАШУРИВАЊЕ
Стиче се утисак да су од седме сезоне ово убрзавање и принудну симплификацију приче које Мартин помиње креатори телевизијског серијала покушали да забашуре раскошном продукцијом и превеликим ослањањем на специјалне ефекте, пре свега на спектакуларне сцене са змајевима и компјутерски генерисаним експлозијама. „Као да се филм Френсиса Форда Кополе постепено претворио у Мајкл Беј продукцију“, луцидно је приметио критичар америчког сајта Рингер у покушају да објасни и сликовито дочара огроман раскорак између сензибилитета и тона почетних и завршних епизода. Све оно што је красило серију на почетку – оштроумни дијалози, замршене интриге и неочекивани обрти у борби за престо – пред сам крај се свело на холивудски клише и испразни пиротехнички спектакл какав већ можемо да видимо у Марвеловим високобуџетним стриповским адаптацијама.

Кулминацију недоследности и нелогичности у понашању и мотивацији ликова, која се често граничи са малоумношћу, серија достиже у завршне две епизоде које, поред спектакуларно снимљених сцена борби и разарања, нуде и неке заиста несхватљиве тренутке суманутог поступања. Па тако Арја Старк, која је свој списак за ликвидацију понављала у глави од краја прве сезоне, после само неколико речи упозорења од стране њеног сапутника и заштитника Псета необјашњиво одустаје од жеље за осветом над женом која је наредила убиство њеног оца и то у тренутку када се налази само на неколико корака од остварења свога циља. Након тога она, иако прекаљени и обучени убица који је са смрћу одавно на ти, постаје ужаснути и саосећајни сведок страдања народа Краљеве луке и присилни хуманитарни радник, премда се ради о истом народу који је у маниру крвожедне руље скандирао док је њеном оцу одрубљивана глава.

Мејси Вилијамс као Арја Старк у серији „Игра престола“

За разлику од ње, Денерис Таргеријан, која је кидала ланце и ослобађала робове, у распону од само неколико епизода напрасно постаје „зла“ и претвара се у луду „краљицу пепела“ која са садистичким уживањем гледа како жене и деца горе под ватреним млазом њеног змаја, а све зато што је изгубила неколико пријатеља и зато што масе више воле њеног љубавника/братанца од ње. За то време главни негативац серије Серсеи Ланистер не доживљава никакво суочавање са преосталим члановима породице Старк, које је завила у црно, па ни са самом Денерис, чиме би публика добила прилику за дуго очекивану и заслужену катарзу, већ одлази у смрт малтене као жртва и мученица, затрпана рушевинама, са својим вољеним братом близанцем Џејмијем у наручју и нерођеним дететом у стомаку.

ВРХУНАЦ АПСУРДА
У настојању да заобиђу очекивања публике и да понуде истински свеж и изненађујући завршетак, сценаристи чак фамозни престо (или боље рећи оно што је остало од њега) на крају, ван сваке логике и унутрашњих правила самог имагинарног света Вестероса, додељују обогаљеном дечаку Брену који је истовремено и мистични чувар сећања Трооки гавран, што би, у нашем свету, отприлике било као да управник Народне библиотеке или директор Народног музеја истовремено обавља и функцију председника државе. Наравно, о самој сцени „избора“ новог краља, током које издајник и политички затвореник Тирион Ланистер волшебно постаје човек који одлучује о будућем владару, тешко је рећи било шта осим да ту Игра престола достиже незабележени врхунац апсурда и наивности.

Срби су иначе прихватили срозавање квалитета серије са добро познатим смислом за хумор и иронију. Током протеклих недеља на друштвеним мрежама су пљуштали штосови, комичне монтаже и урнебесни мимови који су на шаљив начин доводили у везу дешавања у серији и ликове из Вестероса са различитим мотивима из наше националне историје и актуелне друштвено-политичке збиље. На тапету ове праве мале експлозије интернет духовитости били су сви: од четничке иконографије, преко НАТО агресора и косовског завета, до искарикираних верзија домаћих политичара.

Нарочиту инспирацију анонимни аутори мимова имали су када су обрађивали тему растурања Краљеве луке, јер је опште познато да је непрежаљени српски град Дубровник у серији послужио као сценографија за тај локалитет, што је освежило успомене на гранатирање истог и ратове деведесетих. На страну хумористичке реакције, претеривања и пародије, може се рећи да није тешко објаснити велику популарност коју је серија уживала међу Србима. У Игри престола постоји једна специфична суровост и песимистичан поглед на свет који су иманентни нашем карактеру и историјском искуству. У једној од нарочито упечатљивих сцена из пете сезоне, Санса Старк, силована, заточена и понижена од стране свог психопатског супруга Ремзија Болтона, изговара следећу лакомислену реченицу: „Не може бити горе од овога…“

Софи Белинда Џонас као Санса Старк и Иван Реон као Ремзи Болтон у петој сезони серије „Игра престола“

„Може да буде горе. Увек може да буде горе…“, одговара јој из свог искуства Теон Грејџој, који је мучен, кастриран и претворен у дехуманизованог роба од руке истог тлачитеља. Дакле, увек може да буде горе, та емпиријски потврђена по(р)ука из једне фиктивне америчке серије савршено фаталистички кореспондира са српским историјским искуством које памти бројне окупаторе и страдања у „дугом кретању између клања и орања“. Баш као што памти и врле примере јунаштва и чојства који такође налазе своје место у Мартиновом имагинарном средњем веку.

ПРИВЛАЧНОСТ СРЕДЊЕГ ВЕКА
Док је снимао своје ремек-дело жанра епске фантастике, Конана варварина, амерички редитељ Џон Милијус изјавио је у једном интервјуу да му је циљ да кроз филм створи илузију америчког Средњег века. Према мишљењу Милијуса, Американци, као млада нација, пате због недостатка сопственог средњовековног искуства, као и вредности и лекција које се из њега црпе, јер је то било време данас заборављених пре свега мушких врлина, попут храбрости, витештва, оданости, части, истинске побожности и осећаја дужности који тако болно и очигледно недостају савременом друштву. Са њим би се вероватно сложио и наш истакнути уметник и филозоф Трећег пута Драгош Калајић који је такође био велики заљубљеник у Средњи век и његов непоколебљиви апологета, сматрајући да је тај обично проказани и наводно мрачни период историје, пре погубног утицаја просветитељског рационализма и лихварског материјализма Новог доба, заправо био време највеће радости живљења и ведрине у коме је свако знао своје место, а поредак је почивао на најбољима – на суверенима, свештенству, племству, мудрацима, свецима и витезовима.

Глобална привлачност Игре престола, као и у ширем смислу епске фантастике као жанра, врло често почива на том помало прикривеном медијавелистичком фетишу који, да би био социјално прихватљив и политички коректан, мора бити увијен у фантастично, ескапистичко рухо. Србима, наравно, ова врста мимикрије није потребна, они сурове, квази-средњовековне серије попут Игре престола одмах препознају као своје, јер их носе у генетском коду косовских ратника, епској поезији и крвавој, хиљадугодишњој борби за слободу која по херојству и светлим примерима из борбе прса у прса увелико надмашује све што америчка машта уопште може да измисли.

Француски теоретичар медија и тв критичар Доминик Мојси у изврсној збирци есеја Геополитика телевизијских серија, говори о Игри престола као о тријумфу реалполитике и цинизма, односно о поразу морала и праведности,  јер већина идеалистичних и наивно простодушних ликова доживљава махом ужасне судбине, док љигави превртљивци и макијавелистички прагматичари просперирају током већег дела драматичних збивања у Вестеросу. Разлоге за толики успех серије он тражи у моралној деградацији савременог друштва и глобалном хаосу који влада у међународним односима, где су сва правила понашања поништена.

Мејси Вилијамс као Арја Старк и Кит Харингтон као Џон Сноу у осмој и последњој сезони серије „Игра престола“

Он свакако није једини, постоје многи критичари који су у телевизијској серији и у Мартиновим књигама искључиво видели свепрожимајући нихилизам и одсуство добра у једној игри за стицање апсолутне моћи у којој су сва средства дозвољена. Истина је да у Мартиновом свету сила Бога не моли, али да исто тако, у завршном рачуну, Бог силу не воли. Иако можемо да замерамо свашта у погледу коначног расплета серијала и начина на који се до њега дошло, треба рећи да утешно делује сазнање да у коначном збиру ипак на крају побеђују, условно речено, добри момци, оличени у преосталим члановима породице Старк. Ако узмемо у обзир да се највећи део Срба током серије идентификовао и патио заједно са Старковима, препознајући у њиховим грешкама и заблудама узроке и сопствених пораза, као и да је симбол породице Старк вук који је такође тотемска животиња Срба, онда можда овај опроштај од Вестероса и његових јунака можемо да завршимо у једном оптимистичном и охрабрујућем тону, као најаву будућих и, надајмо се, коначних српских победа.

Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши заменик главног уредника у часопису ,,Водич за живот“ и аутор романа ,,Олуја“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*