Масовно у кафане почетком 20. века

0

Дочек у хотелу „Метропол“ средином шездесетих година

Како су Београђани у прошлом и претпрошлом столећу испраћали стару и прослављали нову годину. За дочек 1976. у Београду попијено 500 вагона пића и поједено 1.600 тона меса. Први писани траг о весељу у новогодишњој ноћи објављен 1850. године

АКО бисмо направили скок у једно заборављено време, у време од пре век и по, видели бисмо да се Нова година чекала као и данас, додуше не у тако свечаном руху, али су новине и онда, као и сада, сводиле рачуне новогодишње ноћи.

„Нова 1850. година стигла је у Београд завејана снегом“ – писао је лист „Видело“. „Последње предвечери старе године градска банда свирала је по целој вароши. Десет свирача добро увијених у гуњеве, цупкало је и свирало где год је био разгрнут снег. Кренули су као што и пристоји од Господске улице, па потом на Варош-капију и преко Зерека, где газде држе своје радње, до пијаце пред општинском кућом. Већ се спустио мрак кад су музиканти завршили свој први поход.“

Анонимни новинар, који ће поколењима оставити први забележени траг о дочеку Нове године у Београду, пише даље да је „банда“ честитала Београђанима наступајуће ново лето. А тамо где нису доспели званични градски музиканти, овај посао су обављале њихове колеге из Циганске мале. Ћемане, зурле и гоч одјекивали су по сокацима.

НОВУ годину су људи дочекивали по кућама, а народ се радовао новом дану, када се по тадашњим обичајима ломила василица, умешена од проје и папрене масти.

Ако су се негде и чуле песма и свирка, било је то у отменијим и богатијим кућама. Највише у породицама које су се населиле „испрека“. То је рађено зарад њихових фрајли и удавача нарочито. Они су још раније наручивали бркате лицејце који су се могли у сумрак видети како са флаутама испод мишке прте снежне наносе и нестају у авлијама.

У ПОСЛЕДЊОЈ деценији претпрошлог века у Београду је већ почео да осећа „дух Европе“. Почели су први организовани дочеци у кафанама, у новинама су се чак појавила два огласа:

„У кафани Код позоришта своје ванредно шаљиве представе за испрат старе, а дочек нове године, даје омиљени шумадински глумац Мијаило Бакић, Крагујевчанин, уз суделовање српске концерт-певачице, М. Петковићеве, уз пратњу музике. Улазак је 50 пара од особе.“

У једном београдском хотелу 1925. године

У другом огласу пише:

„Бабић, први српски комичар, даје представе са најновијим програмом у кафани код Уједињења, вечерас уочи нове године. Улазак је од особе 60 пара.“

ДОЧЕК нове 1901. године, судећи према новинским текстовима, ни по чему није био особит, премда је значио улазак у нови, 20. век.

У Листу „Мали журнал“ појавио се следећи оглас:

„У недељу, 31. децембра, приређује се забава са игранком у кафани ‘Црна мачка’ на Врачару. Сопственик радње моли своје пријатеље и познанике да га изволе посетити. Томчић, Кафеџија!“

Чак ни београдске кафеџије, вешти рекламери, нису се сетили да дочек ове нове године учине изузетнијим од других. Нису ни поменули да се дочекује ново столеће.

А у постпразничком издању истих новина, о минулој слављеничкој ноћи не може да се нађе ништа више од једног патриотски обојеног метеоролошког извештаја:

Тито и Јованка на дочеку

„Осим у Београду, јуче је падао снег и у свим местима наше отаџбине: Неготину, Зајечару, Крагујевцу, Краљеву, Пожаревцу, Параћину и Шапцу.“

НОВИ век као да је донео и нови однос према новогодишњим ноћима. Из године у годину све је више сјаја у тој лудој ноћи. Друштва, клубови, отмени ресторани почињу да организују дочеке. Из новина сазнајемо да су у „Украјини“, „Луксору“, „Колосеуму“, „Славији“, „Униону“… познати комичари забављали посетиоце уз неизбежну лутрију.

Тако је Биџа, ресторатер, власник „Мањежа“, дао следећи оглас:

„Прасе и ћурка на лутрији. Крофна са наполеоном. У горњој сали лумперај, у доњој игранка. Музика и песма без критике. За посету моли Милан, Биџа, ресторатер.“

Кратко, јасно и гласно!

На забави београдске штампе играло се коло које је компоновао капелник Фрања Покорни. На Бари Венецији је отворено клизалиште, а купци прасића преко 15 килограма били су ослобођени трошарине. У центру вароши појавили су се први аутомати. Млађарија је тврдила да су најбољи аутомати код бакалина Николића:

– Убациш пет пара, изађе чоколада!

А шерети су им на то одговарали:

– Теразијски кварт је још бољи. Кад убациш камен кроз прозор, на капију изађе жандар.

У боемској четврти увек је највеселије

У ГОДИНАМА које следе Београд је добијао обрисе праве европске метрополе. То се нарочито осећало на испраћају старог и дочеку новог лета.

„Прасеће печење, па соло плес г-це Равске. Затим једна мала ролна филма Поштарева кћи. Између чинова г. Јуриј Мортеси пева руске народне песме (али оне од пре 1917. године). Онда танак шприцер. Па нова закуска…“

А како се у београдском биоскопу „Корзо“ дочекивала нова 1930. година:

„…У међувремену кинооператер шнира нову ролну. Новогодишњи програм почиње смешним тандемом Патом и Паташоном. Чак у седам часова. Између столова већ се гомилају коске, срча од стакла, земичке којима гађају филмске негативце. Коначно лутрија! Главни згодици – крофне са златницима званим наполеон, печено прасе са јабуком у устима, торта са пуно ораха, балон вина и плес са г-цом Равском (али на растојању).“

Мада ти наши стари нису живели ритмом који срце тера да куца испод браде, за новогодишњу ноћ су важила иста правила као и данас:

– Те ноћи нема ружних ни тужних!

Али, за оне даме које су хтеле да буду лепше од других, козметички салон „Келија“ имао је решење:

„Даме, ваше мале и крупне дефекте, као длаке, брадавице, младеже, тетоважу, беле кесице, подваљак, бубуљице и друге мане моментално и заувек можете уништити за 50 динара. Дођите у салон пре нове године.“

Поред овог огласа у „Политици“, за оне који су били неодмерени у јелу и пићу бринуо је власник „Енглеске дрогерије“ у Кнез Михаиловој улици број 33. Он је нудио Фелерову „елзу“ – еликсир за регулисање и варење и оригинални норвешки рицинус.

Убрзо је Европом, а потом и светом, протутњао Други светски рат. Нова година је слављена и у рату. Славили су је и савезници и нацисти, и поробљени и окупатори, и партизани и четници.

ПРВА нова година у ослобођеном Београду помпезно је прослављена. Сиромашно, али моћно. Чекало се у свим већим салама које су преживеле бомбардовање, нарочито оно савезничко. Програм новогодишње ноћи тог 31. децембра 1944. године био је готово свуда исти. Прво су се слушале вести, а потом музика. До поноћи се играло козарачко коло, а од поноћи у Дому инжењера и хотелу „Централ“ у Земуну се играо чак и предратни танго, али на великом растојању.

Време неумитно тече. Сваке године (зар мора?) стиже и та Нова година. Тако је стигла и 1967.

У њеним првим минутима хиљаде Београђана је изашло на Теразије и у Кнез Михаилову улицу. Пре поноћи било је прилично мирно, а онда, за само десетак минута, све је оживело.

ПРАЗНИЧНИ церемонијал отворио је председник Београда Бранко Пешић, када је предао телевизор милиционеру Обраду Манојловићу.

У београдским хотелима, кафанама и крчмама – свуда је било весело. У „Метрополу“ је било 1.500 Београђана, а њих је служило 1.200 кувара и конобара.

Скадарлија увек пуна за дочек

Девет година касније становници престонице државе која се звала Социјалистичка Федеративна Република Југославија, за дочек 1976. године појели су и попили 1.200 препуних вагона јела и пића. Београђани су те ноћи „потаманили“ 1.600 тона прасића, ћурки, кокошака, свињског, јагњећег, телећег и јунећег меса. Поједено је 41.000 килограма разних сирева и утрошено је 45.000 килограма маслаца. Поједено је 780 тона хлеба и 2.000 тона поврћа. Те ноћи попијено је 500 вагона пића.

ПРОСЛАВА СРПСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ НОВИЈЕГ ДАТУМА

ДО уједињења у заједничку државу са Хрватима и Словенцима у Краљевини Србији је важио јулијански календар, те се Нова година обележавала, нормално, тринаест дана касније од већине остатка света. Нова држава је званично прихватила грегоријански календар, али је Српска православна црква задржала, и то све до данас, стари начин рачунања времена. За двадесетак година трајања Краљевине Југославије, 13. јануар је обележаван формално само у црквеним круговима, и то без икакве помпе и славља.

У првој фази друге, Титове Југославије, наравно, ником није падало на ум да на било који начин прославља оно што данас зовемо српском Новом годином. Како је време одмицало, тако су и идеолошке стеге попуштале, па су за 13. јануар почела окупљања, најпре у буржујским и грађанским кућама.

Експлозија прославе православне Нове године почиње крајем шездестих година прошлог века. То је заправо био револт Срба на повампирење национализма у Хрватској познатог као маспок.

После пада либерала у Србији, држава поново повлачи ручну кочницу. Не доноси се административна одлука о забрани прославе, али се дају усмена упутства да ресторани 13. јануара раде само до десет сати увече.

То траје неколико година… и поново су тог дана пуне кафане по Србији. Масовна, улична окупљања почињу тек деведесетих година, када се и власт и опозиција утркују, удварајући се бирачком телу, ко ће приредити помпезнији дочек српске Нове године.

Иван Миладиновић, Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*