Milan Mijalkovski: Aktuelni i perspektivni Balkanski rat

0

Nedovoljno upućeni u enigmatični balkanski geopolitički čvor gromoglasno «trube» o tome da su bezbednosne tenzije na navodnom «Zapadnom Balkanu» (lukava terminološka podvala zapadnih hegemona, «naivno» prihvaćena od podaničke političke, intelektualne i medijske komponente balkanskih naroda) značajno podignute u aprilu ove (2017) godine. S tim u vezi, posebno ističu premijera Albanije Edija Ramu koji je aktuelizovao projekat «velika Albanija (18. aprila), Makedoniju, gde je za predsednika svog Sobranja nezakonito izabran bivši pripadnik terorističke «OVK/ONA» Talat Džaferi (27. aprila) i Francusku, koja je oslobodila Ramuša Haradinaja (27. aprila), jednog od vrhovnih vođa terorističke «OVK», osumnjičenog za brojne zločine nad civilima na Kosovu i Metohiji. Međutim, istina je nešto drugačija, odnosno ratno-huškačke tenzije na Balkanu intenzivno traju duže od godinu dana. Referendum o Danu Republike Srpske (RS) zakazan za 25. septembar 2016. godine uziman je od bosansko-hercegovačkih bošnjačkih lidera i njihovih inostranih mentora kao «pouzdan argument» o otcepljenju RS od Bosne i Hercegovine (BiH) i sledstveno tome, sistematski su joj upućivali raznovrsne pretnje. Kao njihov glavni promoter legitimisao se visoki predstavnik međunarodne zajednice za (BiH) Valentin Incko, nakon održanog referenduma, iako RS nije pokazala nameru o otcepljenju. Incko je u intervjuu Rojtersu ( 13. 12. 2016.), između ostalog, kazao: «Separatisti koji nastoje da podele BiH po etničkim linijama mogli bi da ugroze njene napore da se priključe Evropskoj uniji i da prinude međunarodne sile da intervenišu…». Slučajno ili dogovorno, istog dana, zagrebački «Večernji list» (13.12. 2016.) saopštio je javnosti da je NATO spreman da operativno interveniše na Balkanu kad to bude potrebno da bi sprečio međuetnički sukob i promovisao sigurnost i stabilnost.

O kakvoj se spremnosti NATO-a radi povodom sprečavanja međuetničkog sukoba i promovisanja sigurnosti i stabilnosti na Balkanu, iz bogatog kompleksa činjenica, pominjemo tri karakteristične: prvo, premijer Albanije (članica NATO-a) Edi Rama je prethodnih nekoliko meseci u više navrata javnim promovisanjem projekta «velika Albanija» drsko provocirao mir i bezbednost Balkana, a vrhovni menadžment NATO-a je ćutao, što znači da podržava dotični projekat; i drugo, iako Makedonija nije članica NATO, to nije zasmetalo njenom generalnom sekretaru Jensu Stoltenbergu da se grubo meša u njene unutrašnje stvari. On je to nadmeno učino nakon odbijanja predsednika Makedonije (Đorđa Ivanova) da poveri mandant lideru opozicije Zoranu Zaevu 1. marta, zahtevajući kao i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Frederika Mogerini, da preispita svoju odluku o dodeljivanju mandata za sastav vlade.

Reč je o projektu čija realizacija pretpostavlja menjanje državnih granica na Balkanu, a tako nešto je teško izvodljivo bez ozbiljnog oružanog sukoba, koji bi se verovatno prelio van regiona. Centar aktuelnih zagovornika projekta «velika Albanija» nalazi u Tirani koji koordiniše periferne aktere u Prištini, Skoplju i Preševu/Bujanovcu, a njihova fanatizovanost odražava spremnost da upotrebe sva raspoloživa sredstva za njegovu realizaciju, uključujući i fizičku (oružanu) silu. Kao i u bliskoj prošlosti, tako i danas, pobornici projekta «velika Albanija» primenjuju lukavu strategiju – napadati, iznurivati i pobeđivati protivnike (pravoslavne narode) odvojeno, uz svestranu pomoć i podršku moćnih zapadnohrišćanskih i muslimanskih zemalja. Reč je o strategiji koja se pokazala uspešnom u prvoj fazi realizacije projekta: najpre, stavljanjem Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija Republike Srbije pod međunarodni protektorat (Rezolucijom SB OUN 1244 od 10. 06. 1999.) i potom, Ohridskim sporazumom 2001. godine kojim je albanskoj nacionalnoj manjini u Makedoniji obezbeđen status konstitutivnog naroda.

Tekući balkanski rat – drugu fazu realizacije projekta «velika Albanija», s jedne strane, karakterišu pojačani propagandno-psihološki sadržaji koji se svode na pretnju upotrebe fizičke sile protiv Srbije (radi iznuđivanja urgentnog priznavanja lažne države «Kosovo») i Makedonije (radi njene federalizacije i potom razbijanja), i sa druge strane, «čudnovato» zanemarivanje drugih potencijalnih žrtava (Grčka, članica NATO-a i Crna Gora, čiji prijem je u toku). Iako pobornici projekta «velika Albanija», nesumnjivo radi zastrašivanja žrtava prete i upotrebom oružane sile, imajući u vidu postojeći (operativni) vojni potencijal mogućih aktera u eventualnom takvom sukobu, malo je verovatno da se on dogodi. Naime, oružanu silu Albanije čini 8.000 vojnika i 27 helikoptera (nije opremljena tenkovima i avionima); oružanu silu Srbije čini 36.000 vojnika opremljenih sa 212 tenkova, 95 aviona, 64 helikoptera i 82 raketnih sistema; oružanu silu Makedonije čini 8.000 vojnika opremljenih sa 31 tenkom, 16 helikoptera i 24 raketnih sistema; KFOR na Kosovu broji 4.000 pripadnika, 4.000 pripadnika Kosovskih bezbednosnih snaga, 150 pripadnika specijalne jedinice ROSU i 16 helikoptera.

Malo je verovatno da se dogodi oružani sukob zato što oružana sila nijednog od potencijalnih aktera nije sposobna da izvodi dugotrajne opsežne ofanzivne (napadačke) operacije, osim ukoliko albansku stranu podrži NATO i izostane međunarodna podrška ili podrška neke moćne države žrtvama agresije. Međutim, ni ovakva realnost ne isključuje izbijanje trećeg balkanskog rata (prvi se dogodio 1912, a drugi 1913.godine). Zaprepašćuje to što se njegovi izvesni neposredni izazivači nalaze na srpskoj teritoriji pod međunarodnim protektoratom (Kosovo i Metohija), a to znači da mogu preduzeti nasilje samo uz dozvolu tzv. međunarodne zajednice, odnosno šefova međunarodnih misija UNMIK, KFOR i EULEKS. Na to ukazuju brojne činjenice, posebno pretnje braće Haradinaj upućene Srbima i Srbiji. Naime, Daut Haradinaj je (7. aprila) zapretio da na Kosovu neće biti nijednog Srbina ukoliko njegov brat Ramuš (optužen za ratne zločine i policijski zadržan u Francuskoj) bude izručen Srbiji, a Ramuš Haradinaj, nakon povratka u Prištinu iz Francuske (28. aprila), zapretio: «Mi moramo da pokažemo mesto neprijatelju Srbiji i treba da uradimo onako kao je to uradio Hrvat» (imao je u vidu hrvatske vojne operacije «Bljesak» i «Oluja» 1995. godine, u kojima je ubijeno više hiljada i proterano nekoliko stotina hiljada Srba iz Hrvatske). Realizacija pomenutih pretnji pretpostavlja reaktiviranje terorističke «OVK» čiji militantni deo se procenjuje na nekoliko desetina hiljada lica, ili, angažovanje specijalne jedinice ROSU i Kosovskih bezbednosnih snaga ili njihovo zajedničko angažovanje, uz asistenciju ili podršku KFOR-a, UNMIK-a i EULEKS-a.

Pošto je isključena mogućnost da izostane adekvatna reakcija Republike Srbije u slučaju da pomenuti akteri otpočnu sa realizacijom pretnji, izgledan je oružani sukob sa nesagledivim posledicama po čitav Balkan, i šire. To je jasno poručio bivši premijer (sadašnji predsednik) Srbije, u izjavi za Radio Televiziju Srbije (28. aprila), rekavši: «Srbija nikad neće dozvoliti progon ili istrebljenje Srba. To više nije moguće da se dogodi, Srbija je mnogo snažnija. Nikoga nećemo da diramo, poštujemo teritorijalni integritet svih, ništa tuđe nam ne treba, samo svoje nećemo da damo. Mislim da su tu poruku svi dobro razumeli – nisam se ni šalio ni igrao. A naša vojna moć će rasti srazmerno rastu ekonomske moći» («Politika», 29. 04. 2017.).

Iako nije isključen pretpostavljeni ratni scenarij, smatramo da je skopčan sa veoma velikim rizikom. Najveće iskušenje za njih u pogledu primene sile predstavljala bi nerealna (pogrešna) procena o tome da će Republika Srbija mirno posmatrati «oluju» protiv Srba na Kosovu i Metohiji, kako je to učinila 17. i 18. marta 2004. godine, kada su albanski džihadisti pokušali da okončaju uništenje Srba započetog u junu 1999. godine za vreme razmeštanja KFOR-a i UNMIK-a. Upravo zato, veruje se da će albanske militante od takve iracionalne procene uspešno odvratiti njihovi inostrani zapadni mentori. Međutim, to ne znači da će odustati od dogovornog angažovanja na realizaciji druge faze realizacije projekta «velika Albanija». Naprotiv, nastaviće «puzeću» agresiju, čiju okosnicu će činiti dinamična diplomatsko-politička angažovanost radi obezbeđivanja dobrovoljne ili iznuđene potvrde odnosno priznavanja samoproglašene lažne države «Kosovo» od strane Republike Srbije i potpune realizacije tzv. «Tiranske platforme» u Makedoniji (usvajanje rezolucije koja Srbiju optužuje za genocid nad Albancima u Makedoniji u periodu od 1912. do 1956. godine; izjednačavanje albanskog jezika sa makedonskim na celoj teritoriji države; uvođenje dvojezičnih albansko-makedonskih novčanica; promena državnih obeležja – grba, himne, zastave; federalizacija zemlje, i promena imena države), sve to pod legendom čuvanja mira, stabilnosti, ekonomskog prosperiteta i evroatlanskih integracija.

Kao u bliskoj prošlosti, tako će i bliskoj budućnosti, težište albanske svedimenzionalne agresije (podržavane od EU i NATO) protiv Republike Srbije biti usmereno na osnaživanje postojećih uslova u smislu vođenja odvojenog «dijaloga» sa odabranim ciljnim grupama: vrhovni menadžment Republike Srbije i Srbi na Kosovu i Metohiji. Stoga će eventualni rezultati agresije prevnstveno zavisiti od nas, naše volje, moći i odlučnosti, a ni u kom slučaju od njihovih želja i zahteva. Bez namere da operacionalizujemo tok ovakvog specifičnog rata, osvrnimo se samo na jedan njegov aktuelni sadržaj. Naime, u skladu sa Briselskim sporazumom, uz posredovanje EU, prethodnih godina između Beograda i Prištine je dogovoreno rešavanje mnogih pitanja, a nesumnjivo najvažnije predstavlja – stvaranje Zajednice opština sa srpskom većinom. Međutim, Priština odbija da poštuje dogovoreno i preti ratom. Dakle, ukoliko Beograd nastavi dijalog sa Prištinom, pre nego ona ispoštuje dogovoreno, takvo stanje će predstavljati pouzdan indikator o opasnoj nemoći u čuvanju vitalnih nacionalnih vrednosti. S tim u vezi, treba napomenuti još i sledeće: bilo kakva popustljivost Prištini u urušavanju teritorijalnog integriteta Republike Srbije, čak i u slučaju da posredstvom «kooperatvnih» Srba na Kosovu i Metohiji vrši pritisak na Beograd, nesumnjivo će biti u pravcu zadovoljenja njihovih pretenzija na srpske teritorije.

Fond Strateške Kulture

POSTAVI ODGOVOR

*