Милица Ђурђевић:“Ни корак даље ка НАТО!“

0

Научници су још у 19. веку утврдили да ће жаба, уколико је одмах ставимо у кључалу воду, у страху искочити из лонца, па је кључни савет постепено загревање воде, како би се жаба полако привикавала на чињеницу да ће бити скувана.

Срби су одавно одабрали вука као тотемску животињу због оне чувене истине да је мањи од медведа и тигра, али га никада нећете видети да игра у циркусу.
Временом су Срби све више попримали лик жабе. И то скуване. У том великом лонцу у коме се на тихој ватри крчкамо, прошли смо процес тзв. адаптације на реалност. Од Крајине до Косова!

Последња фаза је да се први пут у својој националној историји сврстамо на страну окупатора и освајача. Србија се на мала врата уводи у НАТО пакт, или тачније речено, НАТО пакт постепено улази у Србију.

Народ, који није заборавио 78 дана и ноћи агресије на цивиле, мостове, болнице и школе, у свим анкетама изјашњава се против уласка у Западну алијансу, мислећи да је то довољан гарант да ће Србија остати војно неутрална. Али не сећам се да је ико питао народ у Црној Гори за мишљење.

Политичке елите машу скупштинском Резолуцијом у којој се декларативно Србија определила за војну неутралност, али за то време усвојен је споразум који пружа пун дипломатски имунитет припадницима НАТО пакта, па њихова чизма може без икакве кривичне и материјалне одговорности газити српску земљу. Такав статус ускраћен је Руско-српском хуманитарном центру у Нишу, који је од свог оснивања очистио више од 1500 мина.

Двоструки аршини и различите поруке шаљу се опробаним историјским савезницима, док партнерство остварујемо са онима који су генерације наше деце осудили на лечење због последица осиромашеног уранијума.

Србија у континуитету учествује у војним вежбама са НАТО пактом, а због само неколико заједничких са руском војском НАТО лобисти, који су окупирали медијски простор у Србији, у глас гракћу да је реч о „руском мешању у унутрашња питања Србије.“

Ноћима су Срби бежали од регрутације у аустроугарску војску, кријући се од заседа и потера, непознатим путевима стизали су у Русију и добровољно се предавали. У отаџбину су стизала писма: „Ми са белим барјацима дођосмо у Русију. Не желесмо да пуцамо у браћу нашу!“
Ни окупациона влада Милана Недића није слала Србе на Источни фронт, а последњих месеци припадници Војске Србије учествују у вежбама борбених група ЕУ на границама Литваније и Русије.

Уласком у НАТО пакт први пут бисмо српски нишан уперили на Русију!
Историјско искуство поучило нас је да је Србија тешко излазила на крај са великим политичким и геополитичким изазовима када је Русија била недовољно јака. Можемо наслутити какву би судбину Србија доживела на страни непријатеља Русије.

Приоритет безбедносне и спољне политике Србије је заустављање ширења НАТО пакта на Балкану. Србија мора да се окрене процесу ресуверенизације, повратку своје самосталности и своје независности. Као лидер региона ванблоковског савеза војно неутралних земаља Србија мора да заустави сваки даљи корак приближавања ка НАТО пакту.

Преосталу војну инфраструктуру, све оно што није истопљено у Тадићевим и Шутановчевим фурунама, Законом о сарадњи у области логистичке подршке предато је НАТО пакту на коришћење. Земља која не храни сопствену војску, осуђена је да туђе коње водом поји.

Текст је објављен као колумна у недељнику „Афера“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*