Милица Грабеж: Влада се удавила у шпекулантским кредитима

0

Александар Вучић и његови сарадници само јуре провизије које могу да се добију код сваког новог задуживања Србије. Њих зато не интересује да ли Србија може на своја плећа да прими даље дугове и да ли је ново задуживање уопште потребно. Једини ко напредњацима понекад прави проблеме јесу банке са Запада, које инсистирајући да се Србија само код њих задужује, показују ко је прави газда у кући. Управо је задуживање на „погрешној“ страни прави разлог заустављања радова на ТЕ Костолац, јер је Србија постала најобичнија колонија страних банака и банкара

А од поверилаца конопац

Милица Грабеж

Почетак распада СФР Југославије обележило је време у коме је Међународни монетарни фонд (ММФ) одбијао да тој земљи одобри нове кредите, тврдећи како је она презадужена. Тада је укупни спољни дуг државе од преко 20 милиона становника износио мање од 20 милијарди долара. Данас Србија сама има укупни дуг од преко 24 милијарди евра, док све земље настале после распада Југославије имају укупна дуговања од преко 120 милијарди евра.

„Дуг је зао друг“, говорили су наши стари, а то се као тачно показује сваким даном изнова. Осим што Србији отимају и последњу мрвицу хлеба на име камата за кредите, страни повериоци јој намећу и какву ће политику да води. Не ради се више само о привредним реформама и приватизацији, већ се од ње захтева да се задужује само код њих, посебно када се тим кредитима финансирају значајни инфраструктурни пројекти који имају стратешку важност.

Енергетика је одувек била једно од преференцијалних поља на коме се ангажују ММФ, Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), Светска банка (СБ), Европски фонд за развој и слични. Због нафтних извора извршене су агресије на Ирак и Либију, да би се овладало богатим рудницима угља и гасоводом који снабдева целу Европу јефтиним руским гасом разорена је Украјина, Косово је отето због басена Трепче…

Власт Александра Вучића је направила неколико фаталних грешака у односу према повериоцима са Запада. Прва је била што је реконструкцију и проширење копова угља и термоелектране у Костолцу хтела да финансира кредитом од кинеске државне банке и да, при томе, кинеским, а не европским компанијама, омогући да буду извођачи највреднијих радова.

Укупна цена свих ових послова требало је да износи око 1,5 милијарди долара, а кајмак би скинули Кинези, док би западним банкама остале само мрвице. Тако је, на пример, ЕБРД добио једино могућност да финансира неке делатности из области екологије, али за западне стандарде бедну суму од 120 милиона евра. Улога ММФ-а била је још минорнија.

Следећи погрешан корак Вучићеве власти, по оцени Запада, било је препуштање Железаре Смедерево такође кинеским инвеститорима. Убрзо би Кинези имали велику индустријску зону која обједињује територију од Смедерева до Костолца, а у средини би било ушће Мораве. Та зона би имала не само челичане, фабрике, угљенокопе и термоелектране, већ и једну од највећих лука на Дунаву коју би, такође, изградиле кинеске компаније од зајма који би Србији дале кинеске банке.

То је за западне банкаре већ била кап која је прелила чашу, па су одмах кренули у контранапад. За то им је послужила организација која се налази на платном списку Сороша и која се веома енергично залаже за екологију, бар за ону која је по вољи банкарима. Ради се о удружењу грађана Цекор које је поднело тужбу Управном суду тражећи обуставу радова у Костолцу, јер нису испоштовани стандарди које је Србија прихватила ратификацијом бројних међународних конвенција.

И гле чуда! У земљи, у којој и најобичнији судски поступци трају деценијама, суд је експресно одлучио и забранио даље радове! Председница Управног суда је сестра Драгице Николић!

Свој допринос овоме дала је и Румунија која је интервенисала преко институција ЕУ, јер је њена територија удаљена само 19 километара од Костолца.

Захваљујући суманутој финансијској политици Млађана Динкића, чији је идеолошки наследник Александар Вучић, Србија је у оковима дужничког ропства. Влада у Београду не може више да води самосталну политику, већ мора за одобрење да пита западне банкаре и када жели да се изнова задужи. Све старе колоније западних сила управо су тако и покораване: прво им се наметао „финансијски саветник“, који је временом постајао гувернер те области. Онај ко управља финансијама једне земље управља, фактички, целом том земљом.

Актуелни министар финансија у техничком мандату Душан Вујовић је кадар Светске банке и УСАИД-а, наводне невладине организације коју финансира америчка влада. Највећи појединачни страни поверилац Србије са 1.840.818.000 евра директних пласмана је, званично, Међународна инвестициона банка, која је део Светске банке, чији је делегат у Влади Србије Душан Вујовић.

Он у влади има само једно задужење: да спречи могућност да Србија изађе некако из дужничког ропства. Овај посао му не пада тешко, јер му је главни савезник Александар Вучић који брине само још о стању на рачунима које контролишу он и чланови његовог клана. Стање дуга Србије га уопште не занима.

Због тога су јавни дугови у последње време нагло експлодирали. За само четири године, Србија се задуживала просечно за по око две милијарди евра годишње, а тај се темпо последњих месеци убрзава. Најважнији повериоци, односно власници наших дугова, су западне финансијске институције. Свако ново задуживање Вујовић договара са ММФ-ом, јер ова институција координира рад осталих на тлу Србије, тако да она одређује чак и када и колико државних обвезница ће Србија да емитује, проценујући то по жељама и потребама осталих банака да исте купе.

Највећа ставка у директном спољном задуживању представља управо дуг на основу еврообвезница, 4.728.876.000 евра.

Свакоме ко чита редовне извештаје Министарства финансија јасно је да је управо ММФ газда српских дугова. Ова међународна организација је, званично, Србији позајмила само 448.304.000 евра од укупно 13.278.172.000 евра директног спољног дуга Републике (стање на дан 30. јуна 2016.). ММФ се, међутим, увек појављује као једини преговарач са нашом Владом о рефинансирању или новом задуживању.

Политика неконтролисаног задуживања је у случају Костолац довела само до испостављања првих рачуна које Србија мора да плати. Јурећи провизију, која је за цео посао требало да износи укупно око 100 милиона долара, Вучић је потпуно занемарио и логику и српске интересе. Уговор са Кинезима је изразито неповољан по Србију, а заустављањем радова долази и до застоја повлачења средстава из кредита, што за собом повлачи плаћање пенала кинеској страни. Са друге стране, Србија не може јефтино да откаже кредитни аранжман са Кинезима, али не може ни да се одупре притисцима са Запада да то мора да учини.

На крају ће се испоставити како је Вучићева катастрофална финансијска политика Србију коштала више него сви ратови из ’90-их заједно.

Извор: Таблоид

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*