Министре, ви сте овде и због нас!

0

Нема никакве сумње да је један од најизазовнијих и, свакако, најозбиљнијих задатака сваке полиције, тајних служби и других безбедносних агенција брига о сигурности највиших државних званичника. И поред посвећености и углавном врхунској организацији таквих задатака, ноћна мора сваког министра унутрашњих послова и људи укључених у ове послове су откривања и спречавања покушаја напада на званичнике. А Србија, нажалост, има богату и ружну историју успешности атентата на политичаре које су грађани изабрали да им воде државу. Случај Јајинци већ пет дана не силази са насловних страна, а коментаришу га сви, од стручњака до лаика који знање купе из страственог праћења трилера попут неприкосновене серије 24.

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, чини се, сматра да је важно да јавност – то јест, ми грађани, који смо (или нисмо) на изборима гласали за његову политичку партију – буде „транспарентно“ обавештавана о детаљима истраге која се води. Почев од броја испитаних људи, преко количине оружја и тачне локације где је нађено, па све до интимних детаља о психолошком профилу премијера Александра Вучића.

Стручњаци су у синоћњем гостовању министра доктора Стефановића добили нову вербалну муницију за дебатовање у причи о „слабим тачкама“ премијера и његовог брата. Неки ће вероватно бити заинтересовани и за помало необичан детаљ који је изнео др Стефановић да су „премијер и његов брат Андреј један другоме слаба тачка, што је, каже, и њихова једина слаба тачка“. Материјала за анализе и коментаре неће недостајати.
Али у мноштву криминолошко-психолошких детаља, министру доктору Стефановићу провукло се и интимно признање које би могло да пољуља већ ионако ниско и рањиво поверење које јавност – то јест, ми грађани – имамо у службу коју он предводи.

Доктор Стефановић каже да познаје Александра Вучића чак две деценије и да су за то време њих двојица постали „врло блиски.“ Што је одлично, јер је министарство унутрашњих послова једно од кључних у свакој влади и око њега се, свуда у свету, увек воде најсложенијих преговори приликом формирања коалиционих кабинета као што је наш.

– Ја сам овде не да бих градио каријеру, већ сам овде да бих му помогао… Kада он не буде у политици, мене то више неће занимати – рекао је министар Стефановић гостујући у главној информативној емисији у Србији, Дневнику у 19.30 сати на Радиотелевизији Србије.

Јасно је да је министар оптерећен овим случајем и можда му се ово признање омакло у емотивном наступу у вестима које су најчешће најгледанији програм сваког дана. Али шта може јавност – то јест, ми грађани – да закључи из ове изјаве? Да је министар унутрашњих послова на том положају првенствено због помоћи коју жели да пружи свом премијеру? Да су сви остали задаци које је дужан да обавља на челу једног од најважнијих министарстава у влади у другом плану? Да су грађани у другом плану?

Мирослав Хаџић, председник Управног одбора Београдског центра за безбедносну политику, сматра погрешном тактиком свакодневно и детаљно обавештавање јавности о новим елементима истраге, упозоравајући да такви поступци стварају ситуације „које се у литератури зову јавно страшење грађана.“

Министар доктор Стефановић вероватно не жели да додатно страши грађане. Довољно су већ истраумирани свакодневним проналажењем експлозива и дојавама о бомбама. Још им из сећања сигурно није ишчилело ни убиство вође Партизанових навијача пре две недеље које је сам министар искористио да најави рат мафији. Баш зато, његов главни задатак је да се грађани осећају сигурно и безбедно, без обзира да ли су премијери, навијачи или радници.

– У озбиљној држави, при оваквим покушајима, грађани и не требају да имају информације о истрагама док се посао не обави. Једна од чудних, али не први пут, ствари у понашању носилаца власти је да они воде јавну истрагу о тајним стварима, да се носиоци политичких функција јавно баве истрагама – процењује Хаџић у гостовању на телевизији Н1.

Уколико и има информација које су прикупљене током истраге и за које се процени да ће донети даље користи ако и јавност – то јест, ми, грађани – будемо обавештени о њима, министар унутрашњих послова или главни људи најважнијих безбедносних агенција би требало да буду једини који причају о томе. Kоментаре званичника попут Александра Вулина, чији посао министра за рад нема ама баш никакве везе са безбедношћу – сем ако се ради о повредама на радном месту – зато ни не треба узимати за озбиљно, колико год неком теорије завере прирасле срцу.

Изгледа да се и председник владе слаже, па је издао налог да нико од надлежних државних органа који су задужени за безбедност премијера, укључујући и МУП и цивилне и војне обавештајне агенције, неће излазити у јавност са информацијама о догађајима у Јајинцима и на Новом Београду. Вулину и Стефановићу остаје да деле савете америчком амбасадору у Београду, док их неко и за то не опомене.

 

 

 

Вајс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*