Mирјана Бобић-Мојсиловић: Сиктер бре!

0

Џабе је турска реч.

И џабе су се многи радовали. Војни пуч у Турској, који је однео преко сто живота, и у коме је рањено преко хиљаду људи, изгледа да није успео. Ердоган је повратио контролу, иако су се током целе ноћи објављивале невероватне вести – да је Ердоган побегао из земље, да је тражио азил у Немачкој, али да му га Ангела Меркел није дала, да је покушао да побегне у Лондон, да је летео као мува без главе тражећи себи спаса, да је Грчка у пуној војној приправности, да је Иран затворио границе, да је после једног прилично дугог периода дипломатске тишине, амерички председник Обама рекао да се демократска власт не треба рушити тенковима, после чега су се чули слично интонирани гласови из Европе, и да је, на крају, Ердоган слетео у Истанбул.
Иако већ данас многи аналитичари тврде да је све ово била представа за унутрашњу употребу, изгледа да је тешко разлучити ко заправо стоји иза једнодневне стихије која је лако могла да се претвори у кризу огромних размера. Турска је у НАТО, па је све ово зато? Војна и политичка вежба, или нешто друго? Да ли је хаос у Турској био казна за Ердоганово извињење Путину, или је у питању борба између секуларизма и теократизма, или је у питању фамозни јужни ток, избегличка криза или Сирија, тешко је у овом тренутку разлучити, иако су се у првим сатима многи побринули да војни пуч у Турској прогласе борбом за демократију, а против дикататора Ердогана. У једном тренутку, заличило је то на „обојену револуцију“, додуше овога пута била је у питању маслинасто зелена боја, па није било нелогично помислити да и иза овога ужаса у Истанбулу стоји онај чувени филантроп који је свет обојио углавном у боју крви.

Иако је у првим вестима изгледало као да се Ердогану спрема судбина слична оној коју су доживели Садам Хусеин и Гадафи, турски председник је некако политички преживео.

Војни пуч у Турској је, међутим, испоставило се, био идеална психолошка вежба за призводњу медијског хаоса. Друштвене мреже су гореле.

Ако је Заливски рат (1990) био заправо прилика за медијску револуцију – био је то први рат који је преношен уживо на Си-Ен-Ен, онда су догађаји у Турској, у петак, били такође својеврсна медијска револуција: наиме, у општем информационом хаосу који је трајао неколико сати турски председник Ердоган појавио се на Твитеру и позвао грађане Турске да изађу на улице и одбране Турску од пучиста.

Парадокс лежи управо у чињеници да је турски председник био један од најжешћих противника друштвених мрежа, поготово „Твитера“, који је чак у неколико наврата покушао и да укине.

Али сила бога не моли, па је Ердоган учинио историјску ствар – преко друштвених мрежа водио је такозвану контрареволуцију, чиме је дао задатак за размишљање – док авиони бомбардују телевизију, док пучисти наводно држе таоце у телевизијском студију, испоставило се да се може и информисати и дезинформисати преко друштвених мрежа неупоредиво ефикасније.

У савременим револуцијама и ратовима, испоставиће се, тенкови и мртви људи потребни су само да би се одржавао страх и паника који производе слепу покорност маса, све остало може да се обави преко „информација“ и „објашњења“.

А за то су довољне друштвене мреже. То јест, телевизија постаје небитна – друштвене мреже су најмоћније средство информисања, с обзиром на то да је сваки човек који носи мобилни телефон у исто време и прималац порука и потенцијални „извештач“ опскрбљен камерама, и да је могућност проточности информација несагледива. Ердоганова твитер-обраћања јавности представљају револуцију не само у области савремених медија, већ и у области савременог ратовања и контроле маса, дајући идеји ријалити програма једно сасвим ново значење које може имати несагледив утицај на будућност света.

А што се тиче ове шибице на бурету барута у Турској, онима који су покушали да запале свет, на чистом турском треба рећи: Сиктер, бре, барабе!

Вечерње новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*